Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  zlobni napad Tomasa Diša (Thomas Dish)

  načine i ideološku grupu: hotimično pišu

  na »Labour‐day« grupu, u februarskom

  o istim temama, ili krše iste konvencije, ili

  broju časopisa Fantasy and Science

  pokušavaju da ostvare iste inovacije. Kod

  Fiction godine 1981. Taj napad sam po‐

  tih pisaca, kao ni kod pripadnika nekih

  sebno dobro zapazio zato što je tu moje

  slikarskih pokreta (na primer kubizma),

  ime bilo strpano u isti koš sa imenima

  ne mora dolaziti ni do druženja, ni do

  Džona Varlija, Džordža R. R. Martina

  međusobne naklonosti; tim ljudima je

  (John Varley, George R. R. Martin) i

  zajedničko samo gledište šta umetnost

  drugih. Već sama činjenica da je Diš

  treba i šta ne treba da bude.

  smatrao da smo grupa dokazivala je da

  Pomislite na Kolrldža (Coleridge) i

  nije čitao baš mnogo naših dela —

  Vordsvorta (Wordsworth), ili na Bajrona,

  nijedno moje, to sam siguran. Nisam, u to

  Kitsa i Šelija (Byron, Keats, Shelley). Oni

  vreme, ni razgovarao niti se dopisivao sa

  su pripadali socijalnoj grupi pisaca;

  bilo kojim od ostalih, sem što sam se,

  takode su pripadali i izvesnoj ideološkoj

  možda, sa nekim rukovao na nekoj

  grupi. Članstvo u te dve grupe nije bilo

  konvenciji. A neki od njih, siguran sam,

  identično. Ali te grupe su neosporno

  bili su revoltirani što se njihova dela tako

  postojale.

  nepromišljeno izjednačuju sa mojim. Ne

  Može se desiti i da kritičari svrstaju

  može se reći da je »lejbordejska« grupa

  pisce u grupe: bez obzira da li su se ti

  ikada postojala, osim kao fikcija kritičara.

  pisci ikada sretali, da li su čitali dela jedni

  Isto važi za »humaniste«. Kad bi oni

  drugih, i da li su im se, ako su ih čitali,

  stvarno bili grupa, nikad ne bi prihvatili

  dopadala, kritičari mogu detektovati neku

  Svonvikov spisak članstva — bilo bi

  vrstu sličnosti u njihovim delima i pro‐

  nezamislivo da u takvoj grupi ne budu i

  81

  Majki Bišop (Michael Bishop), Ed Brajant,

  drugu stranu u navodnom sukobu između

  Gardner Dozios, Džek Den (Jack Dann) i

  kiberpankera i »humanista« — a šta bi

  mnogi drugi; ako kiberpankeri mogu da

  drugo i mogao, kad on lično, kao i toliki

  posegnu u istoriju drevnih vremena i da

  drugi, spada u oba ta tabora istovre‐

  pripišu Džona Širlija (John Shirley)

  meno. Nije ni važno šta Svonvik kaže o

  njihovoj »novoj generaciji« pisaca, onda

  piscima koje pominje u svom članku,

  bi bilo apsurdno ne dati istu privilegiju i

  važno je samo da ih pominje. Koliko god

  »humanistima«. Ako bi oni, naravno,

  se oni svađali između sebe, ipak svi

  uopšte poželeli da budu klub.

  smatraju da su dela svih njih vredna

  Ipak, Svonvik ovde ne greši baš sasvim.

  diskutovanja. Oni se nadaju da će

  Smatram da on, imenujući te »huma‐

  dominirati terminologijom kritičke disku‐

  niste«, poseže u pravcu jedne stvarne

  sije, i da će na taj način odrediti kanon

  ideološke grupe. Svoju metu promašuje

  »ugledne« SF književnosti, upravo onako,

  zato što misli da »humanisti« moraju biti

  kako su pripadnici akademskih krugova

  protivnici kiberpankera — pa, kiberpan‐

  odredili kanon »ugledne« savremene

  keri ih napadaju, zar ne? Nevolja je u

  literature. Taj kanon je gušio glavnoto‐

  tome što, kad se pažljivo zagleda,

  kovsku literaturu; postoji opasnost da

  pretpostavljena granica između kiberpan‐

  ćemo i mi ostali jednog dana očajnički

  kera i »humanista« ne postoji. Najbolji

  pokušavati da uhvatimo vazduh, jer će

  radovi Brusa Sterlinga (Bruce Sterling)

  lifijevci, prigrabivši svu pažnju kritike,

  imaju malo karakteristika koje bi bile

  ignorisati

  ogromnu

  većinu

  naučne

  prepoznatljivo kiberpankerske; a neke od

  fantastike koja sada nastaje, i koju pišu i

  najboljih priča u kiberpankerskom stilu

  mladi i stari pisci, i posvećivati pažnju

  napisali su »humanisti« kao što su Džejms

  isključivo jedni drugima.

  Patrik Keli (James Patrick Kelly) — vidite

  Nije to nikakva zavera. Nemamo razloga

  njegove priče »Solsticijum«, »Zatvorenik

  da sumnjamo da oni stvarno veruju da je

  Čilona«, i »Pacov«; Džon Kesel (da li je

  ono što ignorišu zaslužilo ignoraciju, i da

  Sterling ikada napisao priču tako raz‐

  je ono čemu posvećuju pažnju zaslužilo

  bešnjujuću, uvredljivu, i jezivu, kao što je

  upravo toliku pažnju.

  »Čisti produkt«?); i, Majkl Svonvik lično.

  Ali, bez obzira da li su iskreni ili nisu, oni

  Svi ovi pisci, podjednako i kiberpankeri i

  nisu u pravu.

  humanisti,

  imaju

  ideološku

  bazu

  Ignorišu ogromnu većinu najbolje nauč‐

  zajedničku sa »starijim« piscima kao što

  ne fantastike koja danas nastaje, samo

  su Ursula K. Legvin, Semjuel R. Dilejni i

  zato što u njoj nema indikacija jake želje

  Dejmon Najt (Damon Knight). Svi oni

  da se zadovolje glavnotokovski literarno‐

  bacaju pogled izvan naučne fantastike da

  paradigmatski zahtevi, a na drugoj strani

  bi našli bar deo svoje definicije o tome

  ozbiljno razmatraju izvesna prilično os‐

  šta čini dobru književnost dobrom. Oni

  rednja dela, samo zato što su nastala ra‐

  svesno i namemo dopuštaju da literarni

  dom pripadnika njihove ideološke grupe.

  glavni tok — a to znači, kritička uverenja

  Za njih, neuspela priča pisca koji se trudi

  koja dominiraju u srednjoškolskoj nastavi

  da bude »literaran« zaslužuje da se o njoj

  književnosti — utiče na njihov rad.

  diskutuje; brilljantno uspešnu priču auto‐

  Taj uticaj je ponekad blagotvoran,

  ra koji odbija da se vidno pokloni prema

  ponekad štetan, ali on celu tu grupu

  lifijevštini oni ignorišu. Kako drukčije

  odvaja od onih koji su savršeno nesvesni

  objasniti činjenicu da su oni prigrlili Val‐

  glavnotokovske literature, i od onih koji

  dropa (Waldrop) a prezreli Sačaritkula

  su je, kao ja, svesni ali je ne vole baš

  (Sucharitkul)? Da se dive Rukeru (Rucker)

  mnogo. Tu leži prava literarna diskusija;

  a ignorišu Resnika (Resnick)? Da trube o

  na žalost kiberpankeri i »humanisti«, koje

  Gibsonovom »trijumfu« 1984. ali, baš

  bismo, zajedno, mogli nazvati »pokretom

  zgodno, zaboravljaju još spektakularniji

  za literarnu SF« ili »li‐fljem«, po svo
j

  trijumf Dejvida Brina (David Brin)

  prilici će pobedlti bez borbe, kroz članke

  postignut tako malo vremena pre

  kao što je Svonvikov. Jer, najjače oružje

  Gibsonovog uspeha?

  koje kritičar može upotrebiti protiv svojih

  Nemojte shvatiti pogrešno — i ja se

  književnih neprijatelja jeste ćutanje — a

  veoma mnogo divim, i uživam u radovima

  rivali lifijevske ideološke grupe upadljivi

  Voldropa, Rukera i Sterlinga, što sam na

  su upravo po tome što ih Svonvik u svom

  drugim mestima rekao, i to mnogo puta i

  članku uopšte ne pominje.

  detaljno. Ali proporcija uspešnih prema

  Zapazićete da se on vrlo pažljivo uz‐

  neuspešnim pričama u njihovom stvara‐

  držao od opredeljivanja za jednu ili za

  laštvu nije primetno bolja nego kod

  82

  Sačaritkula, Resnika i Brina. Momenti

  grupa. Mi koji toj grupi ne pripadamo,

  briljantnosti, momenti blamaže — koji

  međutim, nismo grupa. Ne može nam se

  pisac nije imao oba? Ali Voldrop, Ruker, i

  prilepiti jedna etiketa. Mi smo, prosto,

  Sterling su lifijevci, dok Sačaritkul, Resnik

  »svi ostali«.

  i Brin to nisu. Ideološka distinkcija je

  jasna, u samim delima i u stavovima

  Koliko godina imaju mladi?

  lifijevske kritičarske zajednice.

  Od svih dogmi u lifijevskoj ideologiji

  Svonvikove generacijske granice su

  možda je najopasnija ona po kojoj oni,

  pobrkane baš kao i ideološke. Na primer,

  lifijevci, imaju monopol na razmišljanje o

  apsurdno je proglašavati Brusa Sterlinga

  umetničkoj vrednosti u književnosti.

  pripadnikom »nove« generacije, a Eliza‐

  Među njima ima vrlo malo onih koji su

  betu Lin (Elizabeth Lynn) pripadnicom

  spremni da poveruju u nešto za šta ja

  »stare« generacije. I Linova i Sterling su

  znam da je istina: naime, da su Sačaritkul,

  bili kandidovani za nagradu »Džon V.

  Resnik i Brin duboko zainteresovani

  Kembel« za najboljeg novog pisca 1987.

  upravo za ona ista artistička pitanja

  godine. Džejms Patrik Keli, jedan iz

  kojima se i lifijevci toliko bave. »Mi se

  Svonvikove »nove« generacije, objavio je

  razlikujemo od svih drugih zato što je

  svoju prvu priču približno u isto vreme

  nama stalo do literarnih vrednosti«, stoji

  kad i Džon Varli. Kakva je to »generacija«

  u lifijevskim spisima, ali istina je da se oni

  koja je od prethodne odvojena samo

  razlikuju od svih drugih zato što su

  papirno tankim rastojanjem od nekoliko

  prihvatili određeni skup literarnih motiva,

  meseci?

  simbola, manerizama i amajlija, većinom

  Ispravne generacijske granice moguće

  pozajmljenih od akademije. To ponekad

  je povući tek mnogo godina kasnije —

  podseti čoveka na pentagonske birokrate

  ako ih je uopšte moguće povući. Mudro

  koji, kad god im zapreti kresanje vojnog

  je imati na umu da su Kejt Vilhelm (Kate

  budžeta, optuže kresaoce budžeta da im

  Wilhelm), Dejmon Najt, Džin Vulf (Gene

  nije stalo do jake odbrane nacije — iako,

  Wolfe) i Džordž Martin, da imenujemo

  uistinu, kresaoci možda još više žele jaku

  samo nekolicinu (rođeni 1928, 1922,

  odbranu, ali znaju bolji način da se to

  1931. i 1948, prim. prev.) tih »starih

  postigne. Nema sumnje, lifijevcima je

  pisaca« — svi objavili neka od svojih

  stalo do literarnog kvaliteta njihovih dela,

  najboljih dela upravo u osamdesetim

  ali još nisam sreo pisca kome nije do toga

  godinama, a neki od pisaca koje Svonvik

  stalo.

  pominje nesumnjivo će dati svoja

  Daleko od nekog buntovništva, lifijevski

  najbolja dela tek u budućim decenijama.

  pisci su uglavnom vrlo konzervativni u

  Pisce obično svrstavaju u onu generaciju

  pogledu svojih literarnih vrednosti — i to

  sa kojom su dali svoja najbolja dela ili

  kiberpankeri i »humanisti« podjednako.

  izvršili najjači uticaj. Vilhelmova, Najt,

  Među njima jedva da ima ikog ko bi se

  Vulf, Varli i Martin skoro sigurno će biti

  usprotivio generalno prihvaćenom kano‐

  pamćeni kao pisci koji su se izuzetno

  nu uglednog glavnotokovskog pisanja.

  istakli u osamdesetim — rame uz rame sa

  Kad Svonvik priziva imena Foknera

  Gibsonom i Lucijusom Šepardom (Lucius

  (Faulkner) i Nabokova kao »odrasle lige«

  Shepard). A neki od onih koje je Svonvik

  kojoj samo najsmeliji SF pisci mogu

  nabrojao kao glavne pisce osamdesetih

  pokušati da se pridruže, on odaje svoje

  biće, sigurno, zapamćeni kao pisci

  lifijevsko pripadništvo. Ali postoji mnogo

  devedesetih, ili pisci sa početka XXI veka

  nas

  koji,

  pozdravljajući

  dostignuća

  (ako uopšte budu zapamćeni).

  Foknera i Nabokova, čvrsto nameravamo

  Na kraju krajeva, mi smo svi tako mladi,

  da napišemo nešto bolje — ali na taj

  a većina nas živi tako dugo. Da li je

  način što ćemo pokušavati nešto

  Frederik Pol (Pohl) futurijanac? Ili pisac

  drugačije.

  sedamdesetih, kada je sa Čovekom plus i

  Ko je revolucionar: da li onaj pisac koji

  Kapijom postao jedini pisac koji je ikad

  želi da pretvori naučnu fantastiku u nešto

  dobio Nebule za roman dve godine

  »isto tako dobro kao« što su neuspešni

  uzastopce? Ili je Pol, ipak, pisac

  eksperimenti i dekadentne repeticije sto‐

  osamdesetih, s obzirom da se može

  godišnjeg gušećeg glavnog toka, putem

  tvrditi da sad piše bolje nego ikad?

  imitiranja svega toga — ili pisac koji uči

  Svonvik greši ako i za tren veruje da su

  od svih, zadržava ono što voli, a ostali

  svi oni pisci čiji rad je prvi put primećen

  prtljag baca u more?

  pre 1980. godine pisci prošlosti. Niko nije

  Lifijevski pisci su istinska ideološka

  »pisac prošlosti« dok ne umre. Pisac koji

  83

  je danas živ i danas radi je pisac današnje

  kakvom nivou kompetentnosti insistiram.

  generacije. Do krajnosti je prepotentno

  Osim originalnosti, svežine ili hrabrosti,

  oglašavati da je neki živ čovek književno

  neophodan je i književnički zanat.

  mrtav. Kad taj potom u svojoj sedam‐

  Struktura koja funkcioniše. Klimaks i

  desetoj godini života objavi svoj magnum

  zaključak, jasnoća i koherencija. Moguće

  opus, ti ćeš ispasti budala što si mu

  je biti originalan, svež i hrabar, a ipak

  preuranjeno

  napisao

  literarnu

  napisati lošu knjigu; ove njihove knjige su,

  posmrt
nicu.

  međutim, odlične po svakom merilu. To

  su, takode (sa izuzetkom Rukerovog) prvi

  Šta uneti, šta izostaviti

  ili drugi romani ikada napisani od strane

  tih autora.

  Da li je ovo etiketiranje »grupa« i »ge‐

  Uporedimo ih sada sa nekima od

  neracija« važno? Mislim da je veoma

  istaknutih romana drugih pisaca koji

  važno. Jer kad se članak kao što je

  nesumnjivo spadaju u istu »generaciju«

  Svonvikov pojavi u magazinu koji je na SF

  (kako Svonvik koristi taj termin; naime,

  polju tako važan kao što je Asimovs, onda

  pojavili su se u osamdesetim godinama)

  takav članak ima veliki autoritet. Ljudi

  ali ne i u istu grupu. Većini njih ovo su

  koje je on nazvao kiberpankerima i

  takode prvi ili drugi romani u karijeri.

  »humanistima« mogu biti zadovoljni ili

  nezadovoljni onim što je on o njima

  Odlični romani drugih novih pisaca:

  kazao, ali sa stanovišta njihove karijere,

  taj članak im može biti samo koristan. Ali

  Majki Kjub Mak Dauel (Michael Kube‐

  neizmerno je štetan većini najboljih

  McDowell), Poduhvat i enigma (Emprise

  mladih SF pisaca današnjice. Lako se

  and Enigma)

  može desiti da takvi, čitajući Svonvikov

  Li Kenedl (Leigh Kennedy), Dnevnik

  članak i primećujući da njihova imena i

  Amerikanca Nikolasa (The Journal of

  dela nisu smatrana vrednim pomena,

  Nicholas the American)

  postave sebi pitanje nisu li nekako manje

  Stiven R. Bojet (Steven R. Boyett),

  značajni od pisaca koje Svonvik pominje.

  Arhitekta sna (The Architect of Sleep) i

  Svonvikova

  »Lista

  pisaca

  vrednih

  Geografija snova (The Geography of

  diskutovanja« izgledaće, bar nekima, kao

  Dreams)

  »Knjiga života«, s tim da oni koji u njoj

  Majk Flesnik, Santjago (Santiago)

  nisu pomenuti moraju biti, literarno, ili

  Džon E. Stit (Stith), Memorijski blank

  mrtvi ili još nerođeni.

  (Memory Blank)

  A to prosto nije tako, narode. Pisci koje

  Stiven Brast (Stephen Brust), Palata

  Svonvik pominje su, sem nekoliko

  Broukdaun (Brokedown Palace)

  izuzetaka, veoma talentovani i dali su

  Šila Finč (Sheila Finch), Trijada (Triad)

  neka brilijantna dela. Dali su takode i

  Džon Medoks Roberts (John Maddox

  mnogo dela malog značaja, i izvestan broj

  Roberts), Kralj šume (King of the Wood)