Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  Potom ga dašci vazduha na njegovim

  neverniče!«

  golim znojavim leđima podstakoše da se

  Jedini je bio budan među milionima

  okreće oko šipke. Iza njega, u vertikalnom

  bića.

  redu koji maločas beše zauzeo, spavači su

  Kada se okrenu proračunatom brzinom

  takode padali. Jedan za drugim, kao da se

  kompletne revolucije za deset sekundi,

  organizovano spuštaju kroz vrata u podu,

  vide još nešto, što učini da zine od

  kovitlali su se pored njega u lakom

  iznenađenja. Pet redova dalje ležaše telo

  okretu. Glave su ga mimoilazile za

  koje je na prvi pogled delovalo ljudski. Ali,

  nekoliko inča. Bio je srećan da ga nisu

  nijedan pripadnik vrste Homo sapiens

  odbacili od šipke i povukli u ambis.

  nema po četiri prsta na rukama i nogama.

  Padahu u dostojanstvenoj povorci. Telo

  Ni nos i tanke smežurane usne kao u psa.

  za telom obaralo se s obe strane šipke,

  Ni mošnice sa mnoštvom kvržica. Ni uši sa

  dok su milioni ostalih i dalje spavali.

  toliko neobičnih vijuga.

  Jedno vreme je ukočeno posmatrao.

  Užas iščeznu. Njegovo srce uspori, iako

  Zatim poče da broji tela; uvek je bio

  se još ne beše normalizovalo. Mozak mu

  revnostan brojač. Ali, kada stiže do 3.001,

  se odmrznu. Mora izići iz ove situacije, u

  presta. Potom je zurio u vodopad tela.

  kojoj je bespomoćan kao svinja na ražnju.

  Koliko su visoko, nemerljivo visoko, bila

  Hteo bi da se domogne nekog ko mu

  naslagana? I koliko su duboko mogla

  može reći šta će ovde, kako je tu dospeo,

  pasti? On ih je nesvesno strmoglavio,

  i zašto.

  kada je dodirom prekinuo silu koja je

  Odlučio je da dela.

  izbijala iz šipke.

  Sastavi noge, ritnu se, i otkri da ga je

  Uz šipku se nije mogao popeti, ali se

  akcija, odnosno reakcija, odbacila napred

  mogao spustiti. Poče da silazi, a onda

  za pola inča. Ponovo se ritnu i pomeri

  pogleda naviše i zaboravi tela za čije je

  nasuprot otporu. Ali, čim je zastao, bio je

  poniranje kriv.

  polagano vraćen natrag, na svoje staro

  Nekakvo brujanje odozgo zaglušilo je

  mesto. Njegove noge i ruke pažljivo su

  šištanje padajućih.

  dovedene u prvobitan položaj.

  Mali plovni objekat, načinjen od svetlo‐

  Besan, trzajući nogama i zamahujući

  zelene supstance i oblikovan kao kanu,

  106

  spuštao se između kolona padača i

  rebara da se uveri da su sva još tu.

  susednih kolona visećih tela. Pomislio je

  »Dužan si za tela«, odgovori Bog,

  da vazdušni kanu nema vidljivih po‐

  ponovo ga udarajući palicom. »Da i ne

  moćnih sredstava i — to je bila mera

  spominjem duše. Dužan si za tela i duše,

  njegovog užasa — čak zanemario svoju

  što je jedno isto.«

  igru rečima. Bez vidljivih pomoćnih

  Barton se napregnu da stane na noge.

  sredstava. Poput magične lađe iz Hiljadu i

  Niko, čak ni Bog ne može da udari Ričarda

  jedne noći.

  Bartona u rebra i da ode bez borbe.

  Jedna glava izvirila je iz broda. Plovni

  Bog, ignorišući ništavan pokušaj, izvuče

  objekat je stao, i brujanje se prekinulo.

  veliki zlatni sat iz džepa od prsluka,

  Drugo lice pojavi se uz prvo. Oba su bila

  odveza teški poklopac, pogleda u šake, i

  uokvirena dugom, crnom, pravom kosom.

  reče: »Davno je morala biti naplata.«

  Ubrzo se povukoše, brujanje iznova poče

  Bog ispruži drugu ruku, sa dlanom

  i kanu produži dole ka njemu. Kada se

  spremnim đa uzme.

  nade na oko pet stopa od njega, stade.

  »Plati, gospodine. Inače, biću prinuđen

  Na zelenom pramcu beše jedan jedini

  na poništenje.«

  mali simbol; bela spirala koja je eksplo‐

  »Poništenje čega?«

  dirala udesno. Jedan od posade kanua

  Pade mrak. Bog poče da se rastvara u

  govorio je jezikom sa mnogo samoglas‐

  tamu. Istovremeno, Barton primeti da mu

  nika i različitim, često ponavljanim, glo‐

  sliči. Imao je istu crnu pravu kosu, isto

  talnim plozivom. Zvučao je polinežanski.

  arapsko lice sa crnim, prodornim očima,

  Najednom opet oseti nevidljivu čauru

  visoke jagodice, pune usne i isturenu,

  oko sebe. Tela što su padala usporiše, i

  snažnu donju vilicu. Iste duge, duboke

  stadoše. Čovek na šipki oseti kako ga

  ožiljke, svedoke somalskog koplja koje mu

  privlačna sila obuhvata i podiže. Iako se

  je probolo vilice u bici na Berberiji,

  očajnički privio uz šipku, noge mu se

  imađaše na obrazima. Ruke i stopala

  pomeriše naviše a potom se odvojiše, i

  behu mu mali, u neskladu sa širokim

  telo ih je sledilo. Uskoro je gledao dole.

  ramenima i masivnim plećima. A imao je i

  Ruke su mu se odvojile; osećao je da je

  dugačke guste brkove, i dugu račvastu

  time onemogućen i njegov dohvat života.

  bradu, što je navelo Beduine da ga

  Poče da plovi uvis i da rotira. Prođe pored

  nazovu »Otac Brkova«.

  vazdušnog kanua i uzdiže se iznad njega.

  »Izgledaš kao đavo«, reče Barton, ali

  Dvojica ljudi u kanuu bili su nagi,

  Bog je bio postao tek još jedna senka u

  tamnoputi poput jemenskih Arapa, i

  tmini.

  privlačni. Crte lica im behu nordijske,

  3

  nalik Islanđanima koje poznavaše.

  Jedan od njih podiže ruku u kojoj držaše

  Barton je još spavao, ali sasvim blizu

  metalni predmet veličine olovke. Pogleda

  površine svesti, tako da je bio svestan da

  duž njega, kao da namerava da puca.

  spava. Svetlost je smenjivala tamu.

  Ploveći vazduhom, vikao je gnevno sa

  Tada se njegove oči otvoriše. Nije znao

  mržnjom i osećanjem poraza, i zamlat‐

  gde se nalazi.

  arao rukama da otpliva do mašine.

  Gore se prostiralo plavo nebo. Nežan

  »Ubiću!« vrištao je. »Ubiti! Ubiti!«

  povetarac milovao mu je nago telo.

  Opet nastupi zaborav.

  Njegova ćelava glava, leđa, noge i dla‐

  novi, behu na travi. Okrenu glavu udesno

  2

  i spazi poljanu prekrivenu sasvim niskom,

  zelenom, gustom travom. Poljana se bla‐

  Bog stajaše nad njim, čim je legao na

  go uzdizala, čitavu milju. Pokraj nje beše

  travu pored vode i žalosnih vrba. Ležao je

  niz brežuljaka, koji su počinjali blago, a

  široko otvorenih očiju, slab poput

  zatim postajali strmiji i viši, i vrlo nepra‐

  novorođenčeta. Bog ga je udarao u rebra

  vilnog oblika, kao da se penju ka planina‐

  krajem
jedne gvozdene palice. Bog je bio

  ma. Činilo se da se brežuljci protežu oko

  visok sredovečan čovek. Imao je dugu,

  dve i po milje. Sve beše obraslo drvećem,

  crnu, račvastu bradu i nosio je nedeljno

  od kojeg pojedino blistaše crvenom, azur‐

  odelo engleskog gospodina iz vremena 53

  nom, svetlozelenom, razbuktalom žutom,

  godine duge vladavine kraljice Viktorije.

  i tamnoružičastom bojom. Planine iza

  »Kasniš«, kaza Bog. »Znaš da si davno

  brežuljaka dizale su se naglo, okomito i

  morao da platiš dug.«

  neverovatno visoko. Bile su crne i plavi‐

  »Kakav dug?« upita Ričard Frensis

  častozelene, i izgledale poput staklasto‐

  Barton. Pređe vrhovima prstiju preko

  vatrene stene sa ogromnom mrljom od

  107

  lišaja koji je pokrivao najmanje četvrtinu

  stope.

  površine.

  Svako je imao isti predmet pričvršćen za

  Između njega i brežuljaka beše mnogo

  ručni zglob.

  ljudskih tela. Najbliže, na odstojanju od

  Srce polako poče da mu dobija u brzini,

  svega nekoliko stopa, beše telo bele že‐

  čula mu se pokrenuše i stade na noge.

  ne, koje je stajalo ispod njega u verti‐

  I ostali su poustajali. Mnogima su lica

  kalnom nizu.

  bila opuštena, ili kao kakvim ledenim

  Požele da se podigne, ali je bio trom i

  čudom zamrznuta. Pojedini izgledahu

  ukočen. Sve što je u tom trenu mogao

  uplašeno. Oči su im bile razrogačene i

  učiniti, a što je takode iziskivalo veliki

  kolutave; grudi su im se brzo dizale i

  napor, bilo je da okrene glavu na levu

  spuštale; iz pluća im je šištalo. Drugi su se

  stranu. Tamo beše još nagih tela, po

  tresli kao da ih je pomeo ledeni vetar,

  poljani koja se spuštala ka reci udaljenoj

  iako je vazduh bio prijatno topao.

  možda sto jardi. Reka je bila široka oko

  Čudna stvar, zaista neobična i zastra‐

  milju, i sa njene druge strane nazirala se

  šujuća stvar, bila je gotovo apsolutna ti‐

  još jedna, verovatno isto ovolika poljana

  šina. Niko nije izgovarao ni reč; čuo je

  što se uzdizala ka podnožju prekrivenom

  samo dah onih do njega, jedan lak pljesak

  sa još više drveća, a potom ka visoko

  kao da se neko udario dlanom po kolenu;

  uzdignutim, strmim plavičastozelenim

  tiho zviždanje žene.

  planinama. To je istok, pomisli ukočen.

  Usta im behu poluotvorena, kao da su

  Sunce se upravo beše uzdiglo iznad vrha

  zaustili da nešto kažu.

  planine na toj strani.

  Počeše da se kreću okolo, gledajući

  Gotovo uz samu ivicu reke nalazila se

  jedan drugog u lice, katkad pružajući ruke

  neobična građevina. Bila je od sivog

  da ovlaš dodirnu onog do sebe. Vukli su

  granita sa crvenim mrljama, oblikovana

  svoje bose noge gore‐dole, zurili u brda,

  kao pečurka. Njen široki trup nije mogao

  drveće puno velikih živopisnih cvetova,

  biti viši od pet stopa, a glava joj je u

  lišajeve i visoke planine, iskričavu i zelenu

  prečniku iznosila oko pedeset stopa.

  reku, kamenje u obliku pečuraka, kaiševe

  Pođe mu za rukom da se dovoljno

  i sive metalne kutije.

  uzdigne i nalakti.

  Neki behu svesni svojih golih glava i lica.

  Beše još granita u obliku pečurke, duž

  Uopšte, karakterisahu ih nesvestan

  obe strane reke.

  pokret i tišina.

  Svugde po poljani ležahu neodevena će‐

  Iznenada, jedna žena zastenja. Pade na

  lava ljudska bića, razmaknuta oko šest

  kolena, zabaci glavu i ramena unatrag, i

  stopa. Većina još ležahu na leđima, zureći

  urliknu. Istovremeno, daleko dole uz

  u nebo. Drugi su počinjali da se kome‐

  rečnu obalu, još neko urliknu.

  šaju, gledaju unaokolo, ili čak ustaju.

  Kao da su ova dva krika bili signali. Ili

  On se uspravi takođe i opipa glavu i lice

  dupli ključevi za ljudski glas koji

  obema rukama. Bili su glatki.

  otključaše.

  Telo mu ne beše izborano, izbrazdano,

  Muškarci, žene i deca počeše da vrište i

  čvornovato i uvelo, poput tela šezdeset‐

  jecaju, da grebu sopstvena lica noktima,

  devetogodišnjaka koji leži na samrtničkoj

  da se udaraju u grudi, padaju na kolena i

  postelji. Bilo je to telo glatke kože i snaž‐

  dižu ruke kao za molitvu, da se bacaju

  nih mišića, kakvo je imao kao dvade‐

  ničice i zarivaju lica u travu, kao da, noje‐

  setpetogodišnjak. Isto telo imao je kada

  vima nalik, izbegavaju da budu viđeni, ili

  je plovio između šipki u onom snu. Snu?

  da se valjaju napred‐nazad, lajući poput

  Delovalo je preupečatljivo da bi bilo san.

  pasa ili zavijajući kao vukovi.

  Oko ručnog zgloba imao je uzanu traku

  Bartona obuze užas i histerija. Požele da

  od providnog materijala. Bila je povezana

  klekne i moli za spas od suda. Požele

  šest inča dugim kaišem od istog mate‐

  milost. Nije hteo da vidi zaslepljujuće lice

  rijala. Drugi kraj kaiša beše stegnut oko

  Boga kako se pomalja iza planina, lice

  jednog metalnog luka, ručice sivkastog

  svetlije od sunca. Ne beše ni tako hrabar,

  metalnog

  cilindra

  sa

  zatvorenim

  ni tako nevin, kako mu se nekada činilo.

  poklopcem.

  Sud može biti tako strašan, tako

  Leno, ne koncentrišući se jer mu je

  neopozivo konačan da nije podnosio

  misao bila prespora, podiže cilindar. Težio

  pomisao na njega.

  je manje od funte, pa nije mogao biti od

  Nekoć je maštao o izlasku pred Boga

  gvožđa, čak i da je šupalj. Prečnik mu je

  posle smrti. Bio je mali i nag, i stajao je

  iznosio stopu i po, a dužina više od dve

  nasred jedne nepregledne poljane nalik

  108

  ovoj, ali sam samcit. Bog, velik kao

  se vratiti u svoje normalno stanje.

  planina, koračao je ka njemu. A on,

  Jednom, kad šok prođe, ljudi će se

  Barton, ukopao se u mesto i prkosio

  pribrati, a to znači i da će jedni druge

  Bogu.

  zlostavljati.

  Ovde ne beše Boga, ali, svejedno, on se

  Ne nađe ništa pogodno za oružje.

  dade u beg. Trčao je preko poljane,

  Potom mu sinu da metalni cilindar može

  gurajući ljude i žene s puta, obilazeći ih i

  poslužiti u tu svrhu. Udari njime o drvo.

  preskačući one koji su se valjali po tlu. U

  Iako lagan, beše izuzetno čvrst.

  trku je urlao: »Ne! Ne! Ne!« Ruke mu se

  Podiže poklopac, čiji je jedan kraj bio

  okretahu poput vetrenjače, da ga odbra‐

&n
bsp; uglobljen unutra. U šupljoj unutrašnjosti

  ne od neviđenog užasa. Cilindar pričvrš‐

  bilo je šest spojenih metalnih prstenova,

  ćen za njegov zglob obrtao se ukrug.

  po tri na svakoj strani, postavljenih tako

  Najzad je dahtao toliko da više nije

  da je svaki mogao držati duboku čašu,

  mogao urlati, ruke i noge mu behu

  posudu ih pravougaoni kontejner od

  otežale, pluća su mu gorela, a srce

  sivog metala. Svi kontejneri bili su prazni.

  tutnjalo, pa se sruči pod prvo drvo.

  Zatvori poklopac. Bez sumnje, otkriće na

  Posle nekog vremena ustade i osvrnu se

  vreme čemu cilindar služi.

  na livadu. Buka koju je rulja stvarala beše

  Što god da je bilo, uskrsnuće nije rezul‐

  se, iz vriske i urlika, pretvorila u glasno

  tiralo telima od krhke, maglovite ekto‐

  brbljanje. Većina su razgovarali, premda

  plazme. On je sav bio kost, krv i meso.

  se nije činilo da iko ikog sluša. Barton ne

  I, premda se još osećao odvojen od

  mogaše razabrati pojedine reči. Neki ljudi

  stvarnosti, kao da je bio otkačen od

  i žene grlili su se i ljubili kao da su se

  zupčanika sveta, šok je nestajao.

  poznavali u prethodnom životu i sad se

  Bio je žedan. Moraće da siđe i pije iz

  drže da ponovo jedni druge uvere u svoje

  reke, sa nadom da nije zatrovana. Na tu

  identitete i svoju stvarnost.

  pomisao načini grimasu i pogladi gornju

  Behu tu i deca, u velikom čoporu.

  usnu. Na dodir prsta se razočarao. Čudna

  Nijedno nije bilo mlađe od pet godina.

  reakcija, pomisli, i seti se da su njegovi

  Kao i u starijih, glave su im bile ćelave.

  gusti brkovi nestali. O, da, nadao se da

  Polovina su plakali, nepomični. Ostali,

  rečna voda neće biti zatrovana. Kakva

  takođe gorko plačući, trčali su gore‐dole i

  čudna misao! Zar mrtvi treba da budu

  gledali lica iznad sebe, očito tražeći

  vraćeni u život, jedino da bi bili ponovo

  roditelje.

  ubijeni? Ali, podugo stajaše ispod drveta.

  Sad je već lakše disao. Ustao je i

  Mrzelo ga je da ide natrag kroz tu gomilu

  okrenuo se. Drvo pod kojim je stajao bilo

  koja je suludo pričala i histerično jecala,

  je crveni bor (katkad pogrešno nazivan

  da bi se domogao reke. Ovde, daleko od

  norveškim) oko dve stotine stopa visok.

  njih, bio je umnogome oslobođen užasa,

  Pored njega beše drvo kakvo nikad nije