Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

panike i šoka koji ih je preplavio kao

  video. Dvoumio se da li je uopšte

  more. Ako bi se izložio opasnosti

  postojalo na Zemlji. (Bio je siguran da

  povratka, ponovo bi bio uvučen u njihova

  sada nije na Zemlji, iako za to nije imao

  osećanja.

  nikakav poseban razlog u tom trenutku.)

  Uskoro spazi figuru kako se odvaja od

  Imalo je debelo, čvornovato, crnkasto

  nage gomile i korača ka njemu. Pozna da

  stablo i puno krupnih grana sa

  nije ljudska.

  trougaonim, šest stopa dugim zelenim

  Barton tada već beše siguran da ovaj

  lišćem, obrubljenim skerletnom čipkom.

  Dan Uskrsnuća nije onaj za koji je bilo

  Beše visoko oko tri stotine stopa. Bilo je

  koja religija tvrdila da će doći. Barton nije

  još drveća, nalik belim i crnim

  verovao u Boga kakvog su predstavljali

  hrastovima, jelama, zapadnim tisama i

  hrišćani, Muslimani, Indusi, ni ma ko

  borovima sa širokom krošnjom.

  drugi. Čak nije bio siguran da je verovao u

  Tu i tamo videle su se skupine visokih

  ikakvog Stvoritelja. Verovao je u Ričarda

  biljaka nalik bambusima, a gde nije bilo

  Frensisa Bartona i u nekoliko prijatelja.

  njih ili drveća, rasla je trava oko tri stope

  Bio je siguran da će, kad umre, svet

  visoka. Životinja ne beše dokle dopire

  prestati da postoji.

  pogled. Ni insekata, ni ptica.

  Potraži pogledom kakav prut ili palicu.

  4

  Nije imao blage predstave šta je dalje na

  Probudivši se posle smrti u ovoj dolini

  programu za ljudski rod, ali ako je on

  kraj reke, bio je slab da se odbrani od

  oslobođen nadzora i kontrole, uskoro će

  sumnji svojstvenih svakom čoveku koji je

  109

  rano bio izložen religijskom uvežbavanju i

  »TV?«

  odraslom društvu što pridikuje svoja

  Stvorove obrve se opet nakostrešiše.

  ubeđenja u svakoj prilici.

  »Ti ne znaš šta TV...«

  Sada, posmatrajući stranca kako mu se

  Glas mu utihnu i on se ponovo nasmeja.

  približava, bio je uveren da za ovaj

  »Naravno, kako sam glup! Ti mora da si

  događaj, izuzev natprirodnog, postoji i

  umro pre nego što sam ja došao na

  kakvo drugo objašnjenje. Postoji fizički,

  Zemlju!«

  naučni razlog njegovog boravka ovde;

  »Kada je to bilo?«

  nije morao da pribegava jevrejsko‐

  Strančeve obrve se podigoše (ravno

  hrišćansko‐muslimanskim mitovima kao

  ljudskom mrštenju, kako je Barton

  uzroku.

  primetio) i on sporo kaza: »Da vidimo.

  Stvor, to, on — bez sumnje je bilo

  Verujem da je to bilo, po vašoj

  muško — beše dvonožac visok oko šest

  hronologiji, 2002. godine nove ere. Kada

  stopa i osam inča. Telo rumene kože bilo

  si ti umro?«

  mu je vrlo mršavo; po tri prsta i palac

  »Mora da je to bilo 1890. nove ere«,

  behu mu na rukama i po četiri veoma

  odgovori Barton. Stvorenje mu je

  duga i tanka prsta na nogama. Imao je

  povratilo osećanje da je sve ovo

  dve tamnocrvene mrlje ispod muških

  nestvarno. Oblizao je usta jezikom;

  bradavica na grudima. Poluljudsko lice.

  kutnjaci, koje je izgubio kada mu je

  Guste crne obrve padale su ka izbočenim

  somalsko koplje probilo obraze, sada

  jagodicama i prekrivale ih braonkastim

  behu nadomešteni. Ali, još uvek je bio

  maljama. Sa strana su mu nozdrve bile

  obrezan, i ljudi na obali reke — od kojih

  oivičene tankom membranom, dugom

  većina jaukahu na austrijsko‐nemačkom,

  oko šesnaestinu inča. Debeli hrskavičavi

  italijanskom, ili tršćanskom slovenačkom

  umetak na vrhu nosa beše mu duboko

  takođe behu obrezani. Ipak, u njegovo

  rascepljen. Usne su mu bile tanke,

  vreme, većina muškaraca u tom kraju bili

  smežurane i crne. Uši su mu bile bez

  su neobrezani.

  školjki, a zavoji u njima neljudski.

  »Sigurno«, reče Barton, »da ne pamtim

  Mošnice su mu izgledale kao da sadrže

  ništa posle 20. oktobra 1890.«

  mnogo malih testisa.

  »Oh!« izusti stvor. »Pa ja sam moju

  Već je video ovog stvora kako pluta u

  planetu napustio otprilike 200 godina pre

  nizovima, nekoliko redova dalje, u onom

  nego što si ti umro. Moju planetu? To je

  košmarnom snu.

  bio satelit zvezde koju vi Zemljani zovete

  Stvor stade na nekoliko stopa od njega,

  Tau Ceti. Mi smo bili obustavili životnu

  osmehnu se i otkri sasvim ljudske zube.

  delatnost i, kada se naš brod približio

  »Nadam se da govoriš engleski«, reče.

  vašem Suncu, automatski se raskravili, i...

  »Ja sa izvesnom tačnošću mogu govoriti

  ali ti ne znaš o čemu ti govorim?«

  ruski, mandarinski, kineski, i jezike hindu i

  »Ne baš. Događaji se odvijaju prebrzo.

  urdu.«

  Želeo bih da saznam detalje kasnije. Kako

  Barton oseti lagan šok, kao kad bi pas ili

  ti je ime?«

  majmun razgovarao sa njim.

  »Monat Grautut. Tvoje?«

  »Ti govoriš srednjozapadni američki

  »Ričard Frensis Barton, na usluzi.«

  engleski«, odgovori mu. »Sasvim dobro.

  Poklonio se ovlaš i nasmejao. Uprkos

  Premda previše precizno.«

  neobičnosti

  stvora

  i

  pojedinim

  »Hvala«, reče stvor. »Sledio sam te jer

  antipatičnim fizičkim detaljima, Barton

  si jedini odavao osobu sa dovoljno

  shvati da mu se ovaj dopada.

  osećanja za bekstvo iz onog pakla. Možda

  »Pokojni kapetan Ričard Frensis Bar‐

  imaš neko objašnjenje za ovo... kako ga

  ton«, dopuni se. »Poslednje, konzul

  zoveš?... uskrsnuće?«

  njenog veličanstva u austrougarskoj luci

  »Ne više nego ti«, reče Barton. »U

  Trst.«

  stvari, ja uopšte nemam objašnjenje za

  »Elizabete?«

  tvoje postojanje, pre ili posle uskrsnuća.«

  »Ja sam živeo u devetnaestom, a ne u

  Strančeve guste obrve se nakostrešiše

  šesnaestom veku.«

  — gest koji je, po Bartonu, značio iznena‐

  »Neka kraljica Elizabeta vladala je

  đenje ili zbunjenost.

  Velikom Britanijom u dvadesetom veku«,

  »Ne? To je čudno. Mogao sam se zakleti

  kaza Monat.

  da nema nijednog od šest milijardi

  Okrenu se i pogleda ka obali reke.

  stanovnika Zemlje koji nije o meni čuo ili

  »Zašto su tako uplašeni? Sva ljudska

  me video na TV.«

  bića koja sam sreo bila su ili sigurna da

  110

  nema zagrobnog života, ili da će dobiti

  — Tau Cetan! — govorilo je
tako prag‐

  povlašćen položaj na drugom svetu.«

  matično, tako razborito, da je obezbedilo

  Barton se nasmejao i rekao: »Oni koji su

  kotvu za koju je Barton mogao privezati

  poricali postojane drugog sveta, sigurni

  svoja osećanja pre nego što se opet

  su da su u paklu, baš zato što su to

  rasprše. I, uprkos odbojnosti tuđina, stvor

  poricali. Oni koji su znali da će ići u raj su

  odisaše blagonaklonošću i otvorenošću

  iznenađeni, pretpostavljam, što su nagi.

  koje Bartona oduševljavahu. K tome, bilo

  Vidiš, većina ilustracija naših života posle

  koje stvorenje koje je došlo iz civilizacije

  smrti, prikazuje one u paklu kao nage, a

  koja je u stanju da pređe mnoge trilione

  one u raju kao odevene. To znači, ako si

  milja međuzvezdanog prostora, mora da

  uskrsnuo glupavo nag, mora da si u paklu.

  ima vrlo vredno znanje i sredstva.

  »Deluješ veselo«, kaza Monat.

  I drugi počeše da se odvajaju od gomile.

  »Nisam bio tako veseo pre nekoliko

  Grupa od desetak ljudi i žena koračala je

  minuta«, odvrati Barton. Potresen sam, u

  polako ka njemu. Jedni razgovarahu, a

  stvari. Veoma potresen. Ali, to što tebe

  drugi behu ćutljivi, sa razrogačenim

  ovde vidim, čini da mislim da stvari i nisu

  očima. Nisu izgledali kao da imaju

  onakve kakve su ljudi pretpostavljali da

  konačan cilj u glavi; samo su plovili

  će biti. Retko su takve. A Bog, ukoliko

  napred, poput oblaka nošenog vetrom.

  namerava da se pojavi, ne izgleda da žuri.

  Kada su se približili Bartonu i Monatu,

  Mislim da za ovo postoji objašnjenje, ali

  stadoše.

  koje

  neće

  odgovarati

  nijednoj

  Čovek koji je zaostao za grupom, po‐

  pretpostavci koju sam znao na Zemlji.

  sebno

  privuče

  Bartonov

  ispitivački

  »Sumnjam da smo na Zemlji«, reče

  pogled. Monat zasigurno nije delovao

  Monat. Pokaza gore dugim, tankim

  ljudski, ali ovaj čovek delovaše podljudski

  prstima,

  sa

  debelim

  hrskavičavim

  ili praljudski. Zdepast i snažnih mišića,

  okruglicama umesto noktiju.

  beše visok oko pet stopa. Glava mu je bila

  »Ako se pažljivo tamo zagledaš,

  isturena napred, na pognutom i vrlo

  zaštićenim očima, možeš u blizini Sunca

  debelom vratu. Čelo nisko i koso. Lobanja

  videti još jedno nebesko telo. To nije

  duga i uzana. Ogromne čeone kosti

  mesec«, objasni.

  senčile su tamnobraon oči. Nos mu je bio

  Barton zaštiti oči dlanovima i, s

  mesnata mrlja sa izbečenim nozdrvama, a

  metalnim cilindrom na ramenu, zagleda

  isturene vilične kosti gurale su mu napred

  se u pokazanu tačku. Spazi slabo svetleće

  tanke usne. Verovatno je nekad bio

  telo, čija je veličina, činilo se, odgovarala

  obrastao dlakama kao majmun, ali sada,

  osmini punog meseca. Kada spusti ruke,

  poput ostalih, bio ih je lišen. Ogromne

  upita: »Neka zvezda?«

  šake mu izgledahu kao da mogu iscediti

  »Mislim da jeste«, odgovori Monat.

  vodu iz kamena.

  »Čini mi se da sam video još nekoliko vrlo

  Osvrtao se, kao iz straha da se neko za

  nejasnih tela negde na nebu, ali nisam

  njim šunja. Kad im se približi, ljudska bića

  siguran. Znaćemo kad padne mrak.«

  ustuknuše.

  »Gde misliš da smo?«

  Ali, tada neki čovek priđe podljudskom i

  »Ne bih znao.«

  reče mu nešto na engleskom. Bilo je

  Monat načini pokret ka suncu.

  očigledno da čovek ne očekuje đa bude

  »Ono izlazi pa će, prema tome, i zaći, a

  shvaćen, ali je pokušavao da uspostavi

  onda treba da dođe noć. Mislim da bi

  prijateljski odnos. Glas mu beše gotovo

  najbolje bilo da se za noć pripremimo. I

  promukao. Pridošlica je bio mišićav

  za kakav drugi slučaj. Vruće je, i postaje

  mladić, visok oko šest stopa. Imao je lepo

  sve toplije, ali noć može biti hladna i

  lice kada se okrenuo prema Bartonu, ali

  kišovita. Treba đa napravimo nekakvo

  komično grubo iz profila. Oči mu behu

  sklonište. Takođe treba da razmislimo

  zelene.

  kako doći do hrane. Premda prepo‐

  Podljudski se trgnu kad ču da je

  stavIjam da će nas ova sprava«, — pokaza

  oslovIjen. Zapilji se u nasmešenog mla‐

  na cilindar — »hraniti.«

  dića. Potom se nasmeja, otkrivši krupne

  »Šta te navodi da tako misliš?« upita

  zbijene zube, i progovori jezikom koji

  Barton.

  Barton nije razumeo.

  »Zavirio sam u moju. Sadrži posude i

  Pokaza na sebe i reče nešto što je

  čaše, sve prazne u ovom času, ali očito

  zvučalo poput Kazzintuitruabemss. Kas‐

  načinjene da budu pune.«

  nije će Barton shvatiti da je to bilo

  Barton se oseti manje nestvarnim. Biće

  njegovo ime, i ono znači čovek‐koji je‐

  111

  izvadio‐dugačak‐beli‐zub.

  »Gospode Bože! Šta sam učinila te sam

  Među ostalima beše pet muškaraca i

  Te uvredila?«

  četiri žene. Dvojica ljudi su se poznavali u

  Neki čovek beše stisnuo pesnice,

  pređašnjem životu, a jedan je bio oženjen

  uzdigao ih do visine ramena, i uzvikivao

  jednom od žena. Svi behu Italijani, ili

  na jidišu: »Moja brada! Moja brada!«

  Slovenci koji su umrli u Trstu, očito oko

  Drugi čovek pokazivaše na svoje

  1890, iako ih on nije poznavao.

  genitalije i govoraše na slovenačkom:

  »Ti tamo«, reče Barton, pokazujući na

  »Načinili su Jevreja od mene! Jevreja!

  čoveka koji je govorio engleski. »Priđi.

  Misliš li da...? Ne, ne može biti!«

  Kako se zoveš?«

  Barton se besno isceri i reče: »Ne pada

  Čovek mu kolebljivo priđe. »Ti si Englez,

  mu na pamet da su možda od njega

  zar ne?« upita.

  načinili Muhamedanca, ili australijskog

  Govorio je srednjozapadnim američkim,

  domoroca, ili starog Egipćanina, od kojih

  monotonim naglaskom.

  su svi praktikovali obrezivanje.«

  Barton mu pruži ruku i reče: »Daa.

  »Šta je rekao?« upita Frigit. Barton

  Barton.«

  prevede; Frigit se nasmeja.

  Čovek podiže bezdlake obrve i ponovi;

  Neka žena projuri pored njih; patetično

  »Barton?« Naže se prema Bartonu i

  je pokušavala da grudi i genitalije pokrije

  zagleda mu se u lice. »Teško je reči... ne

  rukama. Mrmljala je: »Šta će oni

  može biti...«

  po
misliti, šta će oni pomisliti?« Potom se

  Uspravi se. »Ime mi je Piter Frigit. F‐R‐I‐

  izgubila između drveća.

  G‐I‐T.«

  Čovek i žena ih mimoiđoše; razgovarali

  Osvrnu se oko sebe, a onda reče još

  su bučno na italljanskom, kao da su

  otegnutijim glasom: »Teško je govoriti

  odvojeni širokim autoputem.

  povezano. Svi su u nekoj vrsti šoka, znaš.

  »Nemoguće da smo u raju... znam, o

  Osećam se kao na ivici kolapsa. Ali... evo

  Gospode Bože, znam! Postojao je Đuzepe

  nas... živi ponovo... mladi ponovo... nema

  Zomzini, i znaš kako je bio poročan...

  paklenog ognja, bar ne još. Rođen 1918,

  morao je da izgori u paklenom ognju! Ja

  umro 2008... zbog toga što je ovaj

  znam, ja znam... Krao je iz riznice, često

  vanzemaljac učinio... nemam ništa protiv

  posećivao bordele, opijao se do smrti...

  njega... tek štiteći sebe, znaš.«

  još... on je tu!... Ja znam, ja znam...«

  Frigitov glas utihnuo je do šapata.

  Još je neka žena trčala i vrištala na

  Nervozno se cerio Monatu.

  nemačkom: »Tatice, tatice! Gde si? Ja

  »Ti znaš ovog... Monata Greututa?«

  sam tvoja draga Hilda.«

  upita Barton.

  Jedan čovek sve ih je mrko gledao i

  »Ne baš«, odgovori Frigit. »Gledao sam

  ponavljao na mađarskom: »Ja sam dobar

  ga na TV dovoljno, naravno, i čuo

  koliko i drugi, a od ponekih i bolji. U

  dovoljno, i čitao o njemu dovoljno.«

  pakao s njima.«

  Ispruži ruku kao da očekuje da bude

  Neka žena kaza: »Izgubila sam celi svoj

  odbijen. Monat se osmehnu i rukovaše

  život, celi svoj život. Sve sam za njih

  se.

  učinila, a sad...

  »Verujem da bi bilo dobro da se

  Jedan čovek, njišući metalni cilindar

  udružimo. Možda ćemo morati da se

  ispred sebe kao da je kadionica, pozva:

  branimo«, reče Frigit.

  »Za mnom, u planine! Sledite me! Ja

  »Zašto?« upita Barton, premda je dobro

  znam istinu, dobri ljudi! Za mnom!

  znao.

  Bićemo spašeni u naručju Gospoda! Ne

  »Znaš kako je većina ljudi pokvarena«,

  verujte ovoj obmani oko sebe; za mnom!

  reče Frigit. »Jednom kad se ljudi naviknu

  Ja ću vam otvoriti oči!«

  na svoje uskrsnuće, tući će se za žene, i

  Ostali su brbljali, ili ćutali stisnutih

  hranu, i sve što žele, i, ja mislim da bismo

  usana, kao da su se plašili da izgovore šta

  morali

  biti

  prijatelji