Alef Science Fiction Magazine 018

by MoZarD

  njega skotrlja čitava lavina metalnog otpada i zamalo ga povuče za sobom, ali on se ponovo grčevito pripi uz klizavu površinu.

  Osećao je mučninu od napora. Mišići su mu bili ispunjeni tečnom vatrom, a čitavo

  teto prožimala mu je grozničava drhtavica. Ne mogu više, pomislio je, pustiću se, pa šta bude. Ali zgrčeni prsti nisu hteli da se opruže i on je čekao neko vreme, prilepljen za metalnu podlogu, nesposoban da se pomeri, i kriza prođe. Polako je nastavio da se penje kroz pokidane konstrukcije i kao izgrižene zidove prekrivene tankim slojem lepljive rđe. Odnekud se iz ruševina slivala neka tečnost i on se prebaci nekoliko metara ulevo, ne želeći da rizikuje dodir sa možda nagrizajućom hemikalijom.

  Sada je put bio lakši; bilo je više oslonca za ruke i on oceni da se popeo već do polovine visine zida. Toliko je dovoljno, zaključi on; na većoj visini vetar bi mogao postati previše opasan. Ispred sebe vide nešto što je podsećalo na ulaz u tunel, njegovo predvorje bilo je pretvoreno u hrpu raskomadanih otpadaka. Polako se uspuza do njega

  i prevali preko ruba, a zatim je dugo ležao tamo, potpuno iscrpljen.

  Nakon izvesnog vremena, digao je glavu i pogledao u kanjon. Kolos je stajao preteći podignutih prednjih udova; njegove oči osmatrale su okolinu u potrazi za sićušnim stvorenjima koja su ga uznemirila. Dok je Ris gledao, on se pokrete korakom

  koji ga je u tren oka odneo do suprotne padine kanjona; titanske čeljusti se rasklopiše i div doslovce odgrize komad zida od možda stotinu kubnih metara, da bi ga zatim raskomadanog bacio ispod sebe. Ris je gledao otvorenih očiju.

  Kanjon, pomisli on. Razume se da ga nije bilo u geografskim kartama. Ovo

  čudovište ga je iskopalo.

  A mi smo se ulogorili na njegovim leđima, pomisli on, kao u starinskoj bajci o Krakenu. Trepo nas je dok nismo počeli da kopamo po njegovoj utrobi — a onda je rešio da nas uništi.

  Kolos odvali još jedan deo zida kanjona i ugazi ga divovskim nogama, a onda se naglo okrete. U sledećem trenutku ispustio je siloviti urlik koji se prolomio poput eksplozije i nastavio da odjekuje kanjonom. Još se čudovišna jeka nije stišala, a kolos se stušti prema suprotnoj strani.

  Prema Risu.

  Video me je, pomisli Zemljanin i povuče se u senku. Ne znam kako, ali ugledao me

  je. Blagi bože, sada mi zaista nema spasa.

  Prolazile su sekunde, a do udarca nikako nije dolazilo. Julijano Erdober Ris je stajao pritajen u tami i preznojavao se.

  25

  Vermer Ahala je najpametnije učinio kada je pobegao letelicom, pomisli on. Kao da ga ovaj napad uopšte nije iznenadio.

  Ali njega i onako izgleda da ništa nije moglo iznenaditi.

  Kolos još uvek nije napadao. Julijano Erdober Ris proviri ne bi li video gde se čudovište nalazi.

  Odmah ispred ulaza. Nakazna glava nalazila se na možda svega stotinjak metara daleko od otvora tunela i u trenutku kada je Ris provirio ona se silovito baci na njega...

  ... i uz eksploziju zaustavi usred pokreta. Julijano Erdober Ris vide kako se čudovište zanelo kada ga je po glavi nešto ošinulo poput munje.

  Letelica Vermera Ahale. Sunovratila se iz visine sa uključenim difenzorima i poput igle zarila u glavu čudovišta. Julijano Erdober Ris vide kako je crvena tečnost briznula visoko u vazduh, a onda se letelica uz zvižduk gravipterskh motora iščupa iz rupe i ponovo uzlete.

  Nije nas ostavio, pomisli Julijano Erdober Ris. Samo se povukao da napadne

  jednim krupnim oružjem koje nam je preostalo. Letelica napravi polukrug i ponovo se

  sunovrati prema čudovištu.

  Kolos je raširio hvataljke i kao da ju je čekao. Crvena tečnost slivala mu se sa glave.

  Precizno poput oštrice skalpela, jednosed Vermera Ahale zabi se u divosko oko.

  Čudovište ispusti još jači urlik nego pre. Letelica je i dalje virila iz njegove glave. Ris začu zvuk opterećenih motora graviptera, ali se jednosed ne pokrenu ni za milimetar.

  Zaglavio se, pomisli on.

  U sledećem trenutku moćna hvataljka zakači letelicu u nameri da je smrska, a silina udarca oslobodi Vermera Ahalu.

  Izgleda da ima problema sa stabilnošću, pomisli Julijano Erdober Ris dok je gledao

  leteli‐cu mladog Kerlanđana koja je po drugi put opisivala krug po vazduhu. Ali to ga nije sprečilo da se opet poput kamikaze sunovrati prema kolosu.

  Letelica je sada samo zakačila drugo divovsko oko, ali i to je bilo dovoljno da prospe njegov sadržaj po kanjonu. Kolos je bio slep.

  A tada je potpuno pomahnitao.

  Do tog trenutka njegovi pokreti imali su nekakvu svrhu. Sada je nasumce počeo da

  udara po zidovima kanjona; na sve strane su leteli komadi veliki poput fudbalskih igrališta. Silovit udarac izbi Risu tlo ispod nogu i on vide da se polovina zida ispod tunela sunovratila u hrpu smoždenih ostataka pod nogama diva. Ostatak konstrukcije opasno

  zaškripa i naheri se, a Ris potrča u unutrašnjost tunela, svestan da bi građevina mogla da se sruši svakog trenutka. Za njegovim leđima tutnjava se pojačavala, a on je trčao koliko ga noge nose. Sledeći udarac kao da je srušio pola sveta i on pade na pod tunela duboko u unutrašnjosti veštačkog kanjona Oka Zmije.

  Digao se polako, klecavo, kada je shvatio da je sva buka uminula. Negde ispred sebe čuo je kako nešto ravnomemo kaplje. Zidovi su blago fosforescirali i tama u tunelu nije bila potpuna. Pošao je nazad, svakog časa se saplićući o delove opreme koji su bili razbacani po podu. Jednog trenutka je pao i tako jako udario ruku da je siktao od bola.

  Najzad dopre do dela kroz koji je ušao. Ogromna masa izuvijanih metalnih šipki ispunjavala je prolaz i potpuno mu zatvarala odstupnicu. Bio je živ sahranjen na najopasnijem mestu u poznatom univerzumu, bez ikakve nade da se izvuče odatle.

  DODO

  Jedan trenutak je proklinjao svim kletvama koje su mu pale na um. Pokuša da pronađe prolaz između spletova urušene konstrukcije i samo mu pode za rukom da raskrvari šake. Navaljivao je dok ponovo nije osetio mučninu od umora, ali se teški metal nije ni pomerao. Ulaz je bio zatvoren tako čvrsto kao da je zavaren.

  Dok mu se znoj slivao sa čela, odmače se od pregrade i sede na vlažno dno tunela.

  26

  U lepom smo sosu, pomisli on. Ekspedicija besmrtnika, i prvi napad koji nas je zatekao potpuno nas je razbio. Trojica iz tehničke službe bili su zatrpani pod usovima crnog metala bez ikakve nade da se izvuku, a sve letelice, uključujući i njegovu, neoštećene, ali potpuno neupotrebljive. Pitao se šta se desilo sa Starbolom i Olmom, na koje se okomio glavni udar napada. U prvim trenucima mora da su poginuli, možda i više puta, ali to nije bilo problem. Međutim, na kraju su verovatno završili kao i Julijano Erdober Ris, živi sahranjeni pod planinama metala.

  I sve je to učinio jedan jedini samrtnički grč inače uništenog sveta mašina. Bože, pomisli, šta bi se tek desilo da je Oko Zmije živo i aktivno kao nekad?

  Posle nekoliko minuta, podiže se na noge i zaputi u smeru suprotnom od

  uništenog ulaza, u dubinu tunela koji je zalazio neznano gde u bespuće napuštene ratne mašinerije.

  Put ga je najpre vodio još niže. Ako se ovo nastavi, pomislio je, ubrzo ću stići do

  podnog materijala sveta. Opipao je gama‐bacač koji mu je visio o pojasu, ali od toga je bilo slabe vajde. Verovatno bi bez po muke prosekao sebi put napolje, ali šta onda?

  Dočekali bi ga difenzori koji drže sferu u jednom komadu, a za njima ubistveni svemirski vakuum.

  Do tada se put nije granao i Ris je bio prisiljen da se kreće u onom smeru koji mu je

  određivao hodnik. Ali sada se nade pred raskrsnicom na kojoj se tunel račvao u tri grane, i zastade neodlučno. Onda mu se učini da iz desnog tunela dopire slaba struja vazduha. Bez mnogo razmišljanja, pošao je tim putem.

  Svetlucanje zidova postepeno je zamiralo i Ris se uskoro obre u potpunom mraku.

  On opsova kada se sapleo i zamalo naglavce srušio na dno napuštenog hodnika.

  Nastavio je da hoda opreznije, žaleći što nema termovizijske naočare. Pod njegovi
m nogama nešto je krčkalo. Pitao se po kakvim otpacima korača. Nije mu bilo teško da zamisli kako se pod njime nalaze ljudske kosti.

  Ali promaja koju je osetio na ulazu u tunel osećala se i dalje, milovala mu je lice i

  čak kao da je postala nešto jača.

  Nakon možda pola sata, začuo je pred sobom klokot tečnosti i ponovo zastao.

  Voda, pomislio je, ili kiselina? Nije želeo da rizikuje nove povrede. Nakon današnjeg dana bilo mu je dosta bolova za čitav život.

  Oprezno je napravio korak ili dva napred i zvuk se pojačao. Otišao je do suprotnog

  zida hodnika. Žubor ostade na drugoj strani. Nastavio je polako, osluškujući, i, kada je šum ostao za njegovim leđima, produžio normalnim korakom.

  Činilo se da tunel nema kraja. Sada se već neko vreme uzdizao i koračanje je bilo

  teže, a pod, je, činilo se, prekrivalo sve više otpadaka. Ponovo je teško disao od umora.

  Nakon izvesnog vremena zastao je, napipao sebi mesto u podnožju zakrivljenog zida, rasklonio metalne krhotine i zaspao.

  Probudila ga je potmula tutnjava. Digao je glavu, a zvuk je bio sve jači. Kao da je

  voz nailazio tunelom. Mahinalno poče da razmišlja gde bi mogao da se sakrije, ali sva

  mesta su se činila jednako nesigurnim. Buka je rasla i odjekivala, sve dok nije izgledalo da se čitav tunel ruši, i on je najednom bio siguran da je to divovski kopač, koji je uništio ekspediciju, ide u njegovom pravcu i da će ga uskoro zahvatiti. Podigao se i potrčao koliko ga noge nose.

  Nakon izvesnog vremena, buka se ublažila, pretvorila u mrmor koji ga je još dugo

  pratio kroz hodnik, ravnomeran ali bezbedno tih i on shvati da je napad, kakav god bio, otišao drugi smerom.

  Tunel je sada bio mnogo strmiji i on je, da bi se penjao, bio prisiljen da se pomaže i rukama. Svakog časa nešto bi se uz metalni zvuk otkotrljalo pod njegovim rukama, ali

  on je uporno išao u susret struji svežeg vazduha, koja je sada bila sasvim jaka.

  U jednom trenutku zastade i oslušnu. Iz tunela ispred njega dopro je zvuk koji se

  činio putpuno neprimeren tom mestu. Oslušnu i zvuk se ponovi, sada mnogo

  27

  razgovetniji.

  Bilo je to skičanje neke životinje.

  Pacovi na Oku Zmije, reče Ris sebi. Ali na ovom svetu ne može biti nikakvih životinja. Oko Zmije je veštačkog porekla i namenjeno ratovanju. Životinje se, kako je to rekao Starbola, uopšte ne uklapaju u konstrukcioni plan sveta.

  Baš kao ni uragani.

  Ali šta to onda znači, pomisli Ris. Da su i pacovi veštačkog porekla, kao vetrovi?

  Divovski kopač, seti se zatim on. Kada ga je prvi put ugledao, delovao mu je kao

  neverovatna mešavina živog i robotskog. A Olmini detektori tamo na zaravni nisu uspeli da otkriju postojanje nikakvih mašinskih delova u njegovoj utrobi. Neobjašnjivo, svakako, ali šta ako je to bilo zato što mašinski delovi nisu ni postojali? Ispitivač je bio podešen na metaloplastične konstrukcije i ne bi mogao da otkrije živo tkivo, koje je mnogo nežnije građe. Verovatno bi se na njegovom ekranu organska utroba činila kao

  šupljina.

  A crvena tečnost koja je briznula kada je laser probio oklop na leđima kolosa? Krv?

  Gospode, pomisli Ris. Ja buncam, nije moguće da to mislim ozbiljno. Veštačko stvaranje živih organizama na površini robotskog sveta?.. A možda se, pomisli, radi o rezultatima eksperimenata mašinske civilizacije Oka Zmije pre sloma?

  Obrisa znoj sa čela. Kakvi bi to bili eksperimenti? Konstrukcija krakena i pacova?

  Sve to nije imalo nikakvog smisla. Ali sada je bio ubeđen u organsko poreklo divovskog kopača i pored metalnih delova njegovog oklopa.

  Uostalom, pomisli, verovatno nikada neću ni saznati pravu prirodu tih pojava, i zbog čega se onda uznemiravam?

  Skičanje se ponovo začu iz hodnika pred njim, ali sada mu se učini sablasno, preteće i on oseti kako mu trnci prolaze kičmom dok ga je slušao. Navalio je da se penje dvostrukom snagom, sve dok tajanstveni šumovi ne ostadoše za njegovim leđima.

  Kao da je u tunel dopiralo malo svetlosti. Nije bio siguran da li se to napregnuti očni živci igraju s njim i zato izmahnu rukom ispred očiju. Tama kao da se zgusnu tamo gde

  je prošla ruka. Učini mu se da može da razazna obrise prstiju ukoliko ne gleda ravno u njih. To mu je dalo novu snagu. Udvostručenim naporom poče da se penje dalje i, zaista, sada je ispred sebe mogao da vidi odsjaj koji je postepeno rastao.

  Uskoro postade zaslepljujuće, ali je Ris i dalje grabio napred. Šta može biti toliko

  svetio, upita se on. Vazduh je bio pun metalne prašine koja je lebdela u snopovima svetlosti. Čitav tunel bio je okupan mrežom svetlosti i senke, nalik na šare na tigrovim leđima. Vetar je duvao Risu u lice, pravi vetar, i donosio sa sobom miris gvozdene pustinje.

  A šta ako je to samo nekakvo postrojenje, upita se iznenada Zemljanin. Šta ako se

  radi o automatskom uređaju koji još uvek funkcioniše u srcu nekropolisa i daje svetlost i vazduh na mestu koje je daleko od površine? Jer sjaj je već bio prejak za prirodni.

  U jednom trenutku se saplete i pade medu prašnjave ostatke mehanizama na

  podu. Kada se podigao, pogled mu uhvati plavu traku gotovo zaslepljujuće svetlosti.

  Puzao je po metalnom otpadu i traka se proširi u blistavu, beskrajnu površinu. Nalazila se ispod njega.

  Zastao je na mestu gde se tunel završavao, hvatajući dah. Bio je u nekakvoj kuli koja se, nalik na peraje ajkule, usamljena dizala usred bespuća Oka Zmije. Podnevno sunce, nemoguće jako, sijalo je na pustošni pejsaž čija je linija obzorja, zahvaljujući neverovatnoj optičkoj varci, izgledala kao da se nalazi tačno na nivou njegovih očiju—

  iako, pomisli, nikakva linija obzorja zapravo ne postoji. Nalazio se na visini od možda stotinu metara iznad nivoa veštačkog tla. Uragan je potpuno prestao i čitav predeo oko njega bio je miran. Ugleda brazgotinu preko lica predela, kanjon u kome je stradala 28

  ekspedicija, mnogo dalje nego što je očekivao. Sporo mu je dolazilo do svesti da se čudo ipak ostvarilo. Bio je slobodan.

  Spuštao se niz spoljašnji zid kule, a metal mu je pekao prste. Nekoliko puta je pomišljao da se jednostavno otisne sa ruba i baci u podnožje, na taj način bi se spustio mnogo brže i u krajnjoj liniji sa manje muka, ali trenutno mu nije bilo do takvih uzbuđenja. Navikao je da se svojom besmrtnošću koristi štedljivo, oprezno, kao da je ona nešto što se može utrošiti. Bože, postajem sve više nalik nekom Kerlanđaninu, pomislio je.

  Krvavi žuljevi izbijali su mu po dlanovima i nestajali. Video je da je građevina znatno viša nego što mu se činilo sa vrha — neobična perspektiva veštačkog sveta menjala je njegov osećaj za razmere. Najzad dođe do dna i pomalo klecavo spusti noge

  na čvrsto tlo.

  I šta sada, upita se. Peške preko kiborškog sveta? Obim Dajsonove sfere bio je gotovo mlijardu kilometara. Da obiđe toliko rastojanje, i samoj svetlosti bilo bi potrebno skoro sat vremena. A svaki milimetar bio je konstruisan da donese smrt čoveku.

  Osvrtao se po pustošnom predelu. Sad, kada nije bilo vetra, vrelina mu je udarala

  u lice poput vazduha iz visoke peći. Zar sam zato došao ovamo, pomisli. Da budem reš

  pečen?

  Shvati da nema kuda da pođe. Da pronađe nekakvo skrovište za zaštitu pred

  udarima uragana koji će se, ako je verovati Starbolinim recima, sigurno vratiti? Ali nije imao hrane ni vode da se negde zakopa i čeka spasilačke ekipe koje, uostalom, najverovatnije nikada neće doći. Za vodu bi se možda i mogao snaći, veštački svet je verovatno ponekad imao kišu, ali svi uređaji za sintezu hrane bili su zatrpani u metalnom kanjonu. Baš zanimljivo, pomisli, kako li će kompjuteri, koji su mu osiguravali gotovo trenutno zaceljivanje povreda, reagovati na dugo gladovanje? Može li besmrtnik

  da umre od gladi? Možda će provoditi mesece i mesece u agoniji, ako zemaljske mašine

  ne budu umele da razlikuju gladovanje od normalnih telesnih procesa. Nije ni trebalo da tražim iz
laz iz tunela, pomisli on gorko.

  Polako se pokrenuo. Šta bi jedan Kernlanđanin učinio na mom mestu? Šta bi

  uradila Ana Ahala? Seti se da nikada nije video tu devojku kako očajava.

  Najpre bi trebalo da se još više udaljim od kanjona, pomisli on. Divovski kopač bi

  mogao slučajno da pođe u njegovom pravcu. Šta ako ih ima više, upita se on. Ako su zapravo oni srušili kibernetsku civilizaciju Oka? Šta su zapravo oni? Invazija sa nekog drugog sveta? Ako kopač pode za mnom...

  Bože, pomisli, počinje da me hvata paranoja. Pa taj stvor je sigurno već odavno zaboravio na beznačajnu bubicu kao što sam ja. Uskoro ću zamišljati da se sve na ovom

  svetu okreće protiv mene.

  Nije prošlo mnogo vremena kada mu se učinilo da ga neko posmatra. Znao sam,

  pomisli. Usamljenost čini opake stvari sa čovekovim umom. Zakloni oči rukom i pogleda, ali ispred njega je bila samo čelična ravnica koja se pružala unedogled.

  Zatresao je glavom i produžio. Vazduh je titrao od jare.

  Uznemirujući utisak da nije sam sve ga je više mučio. Naglo je zastao i okrenuo se.

  Na nekoliko koraka iza njega, u hrpi otpadaka dubokoj do kolena, stajala je metalna naprava nalik prekomerno narasloj ptici dodo i pažljivo ga posmatrala.

  DEMONI

  Naprava je bila približno čovekove visine i delovala je neobično masivno, kao da je izlivena iz jednog komada gvozđa. Ris odmeri šiljati kljun, dovoljno snažan da raskomada čoveka.

  29

  Robot ubica, pomisli Zemljanin. Takvi mehanizmi viđali su se ponekad u napadima

  Oka Zmije. U njegovom zdepastom obličju krila se razorna snaga jednaka, recimo, vatrenoj moći bataljona lake artiljerije. Nekada su se horde robota ubica obrušavale na ljudske svetove i manijačkom pomamom razdirale sve oko sebe, poput ajkula na plaži