Alef Science Fiction Magazine 018

by MoZarD

  prepunoj kupača. Po pravilu, jedan robot ubica bio je dovoljan da razruši polovinu grada.

  Ali mašina pred Julijanom Erdoberom Risom bila je potpuno nepomična i lako se

  moglo zamisliti da nema nikakvog pogona — osim što se nije nalazila tu pre nekoliko sekundi.

  Brzo je odustao od ideje koja mu je prva pala na pamet, naime da se maši bacača i

  raspoluti mehaničkog dodoa. Ništa nije garantovalo da u okolini nema još sličnih mašina, a u tom slučaju otvaranje vatre bilo je jednako otvorenom davanju signala: ovde sam — pokupite me.

  Možda me neće napasti, pomislio je Ris. Možda ovaj primerak nije programiran da

  ubija, već samo da opslužuje mašineriju na matičnom svetu. Primerci koji su se viđali na ljudskim svetovima registrovali su elektromagnetno zračenje ljudskih neurona i čim osete čoveka mahnito bi se bacili u napad. Već sama činjenica da nije odmah skočio na

  mene da me raskomada mnogo govori, pomisli on. Nalazim se u mravinjaku

  inteligentnih mašina — možda sam naišao na radilicu, a ne na ratnika.

  Gvozdeni dodo napravi jedan korak, a Ris se trže. Napeto je gledao šiljati kljun okrenut prema njemu. Naprava blago iskosi glavu i odmeri Risa pokretom koji je predstavljao neverovatnu repliku kretanja pravih ptica.

  Nemoj praviti nagle pokrete, podseti on sebe. Možda bi pokušaj bega bio signal za

  napad.

  Novi korak dovede dodoa gotovo u dodir sa Julijanom Erdoberom Risom — a tada,

  pre nego što je Zemljanin stigao da se makar i pomeri, naprava saže glavu i protrlja je o njegovo bedro.

  Samo što nije seo od zapanjenosti. Šta je ovo, pomislio je, nova strategija Oka Zmije, ljubi bližnjega svoga? Gvozdeni dodo pseći pokorno podiže glavu i zagleda se u

  Zemljanina, a zatim okrete leđa i spusti se u polusedeći položaj.

  Taj se gest nije mogao pogrešno protumačiti. Želi da ga pojašem, pomisli Julijano Erdober Ris. Misli su mu se vrtele po glavi bez ikakvog logičnog redosleda. Čitavog života navikavao se da u takvim napravama gleda ubilačka čudovišta. Pokorna

  kibernetska naprava Oka Zmije bila mu je neshvatljiva.

  Možda je daljinski upravljana, seti se Ris. Možda ju je poslao neko od gospodara

  Oka Zmije. Ljudi koji su zasnovali čitavu kibernetsku civilizaciju. Zbog nečega želi da uspostavi kontakt sa mnom i zato je poslao dodoa. Ali u tom slučaju, prođe mu kroz glavu, takvu priliku ne smem propustiti. Bila bi to mogućnost da se iz prve ruke sazna šta se dogodilo sa kibernetskim svetom.

  Položio je ruke na leđa gvozdenog dodoa — bila su topla i blago su vibrirala —

  opkoračio napravu i seo. Mehanička ptica podiže se na noge i, pre nego što je Ris stigao da ispusti makar i glas, kao vetar pojuri preko pustošnog pejsaža kiborškog sveta.

  Svet je ravan, pomisli Julijano Erdober Ris dok ga je dodo nosio preko veštačkog predela. Činilo mu se da se uopšte ne kreću: divovske planine sveta ubica bile su na izgled nepomične, ali bilo je to samo zbog njihove neopisive udaljenosti. Te planine mogu biti na većem rastojanju nego Zemlja od Meseca, rekao je sebi. Ovde mi pogled

  ograničava samo propustljivost atmosfere.

  Kretali su se preko ravnice koja se pružala u podnožju metalnog planinskog venca i

  on na dva ili tri mesta ugleda plavo‐sive mrlje koje su visile neposredno iznad obzorja.

  Povremeno bi ih presekli blesci svetlosti i činilo se da se jedva primetno kreću.

  Razmišljao je šta bi to moglo da predstavlja, dok ga je ptica poput vetra nosila na svojim 30

  leđima, a onda se seti. Bili su to olujni oblaci, koje je daljina učinila sićušnim. Zapravo, svaka od tih oluja mora da prekriva hiljade kvadratnih kilometara i da se kreće stotinama kilometara na čas, pomislio je. Katastrofalno pomeranje kiborškog sveta stvorilo je snažne kovitlace. Ali šta daje atmosferi toliku prozračnost, upita se. Da li se možda radi o tome što su količine vodene pare u vazduhu ovde, svakako, vrlo male —

  robotska civilizacija sigurno ne bi na svom svetu pravila reke i mora. Sa druge strane, nije bilo ni prašine koju bi nosili uraganski vetrovi. Ovaj svet je kao prekookeanski brod

  — sve na njemu je učvršćeno zavrtnjima za palubu.

  Gvozdena ptica naglo skrenu i Julijano Erdober Ris joj zamalo slete s leđa. Video je

  da se uputila prema crnoj mrlji koja je pokrivala veliki deo obzorja. Dok je promatrao, mrlja kao da je rasla, pretvarala se u tamni zid prema kom je ptica hitala i nakon nekoliko desetina minuta pred Risom se dizala šuma gorostasnog gvozdenog drveća.

  Veštačka stabla su podsećala na sekvoje i u visini su se širila u krošnje crnih grana.

  Bilo je nečega od fraktalne preciznosti u njima, svaka grana se po istom geometrijskom zakonu račvala u nove, a ove opet u nove i dok ih je posmatrao, Ris se upitao kakva bi mogla da bude svrha takvih tvorevina. Ptica pohita između stabala i Ris uskoro primeti da ih okružuje mrtva tišina: jedini zvuk predstavljali su ritmični udarci nogu dodoa po metalnom, kao poliranom tlu.

  Nije znao koliko vremena je tako prošlo. Ptica ga je vodila sve dublje u šumu crnog

  drveća. Onda, odnekud, poče da se probija neopisiv zvuk — mešavina jaukanja, zujanja,

  cviljenja od koje je vibrirao čitav svet. Nakon izvesnog vremena doseti se da to vetar duva kroz krošnje gvozdenih sekvoja. Digao je pogled. I pored sve jačeg vetra, nijedna grančica, nijedan delić metalnih krošnji nije se micao, šuma nad njegovom glavom bila

  je kao okamenjena.

  Nešto zaleprša pred njegovim licem i on mahinalno trže glavu. Tvorevina nalik na

  leptira, velika kao dva dlana, pojavi se pred njim i dotače mu lice. Dodir je bio mek i topao. Leptir je imao potpuno crna krila. Vetar ga ubrzo odnese u dubine šume, ali ih se pojavilo još; čitav tamni roj lepršao je oko Risa, probijao se između gvozdenih stabala dok je vetar jačao. Onda ga brzo nestade.

  Nekoliko puta izbili bi na proplanke gde su noge dodoa drobile kristale živih boja,

  kao da su čistine metalne šume posute veštačkim draguljima, i tada bi vazduh ispunilo

  zvonko, treperavo cilikanje, da bi brzo uminulo kada bi se ptica vratila u tamu šume.

  Nakon dužeg vremena, stabla počeše da se menjaju. Bila su niža i nepravilnija i istovremeno predeo poče da poprima nekako preteći izgled. Ris se osvrtao, ali nikako

  nije mogao da utvrdi odakle potiče takav utisak. Metalni dodo uspori i poče da okreće

  glavu čas na jednu, čas na drugu stranu.

  Gvozdeno drveće se zbilo, a krošnje su se spustile gotovo do zemlje. Idealan teren

  za sakrivanje, pomisli Ris. Metalna ptica još više uspori. Kretala se kao da očekuje napad svakog trenutka.

  O čemu se radi, pitao se Ris. Zar je ono što se ovde nalazi toliko opasno da može

  da ugrozi i jednog robota ubicu? Okretao se, ali nije video ništa osim crnog gustiša.

  Ptica zastade, sva podrhtavajući, i spusti Risa na tlo. Pognula se, oborila glavu, i čekala.

  Borbeni položaj, seti se Ris. Sprema se da započne okršaj protiv nečega. Izvadio je bacač i bespomoćno počeo da se osvrće oko sebe. Ali ovde nema ničega.

  U tom trenutku začuo je zvuk koji je prepoznao. Čekao je, uveren da mu se samo

  pričinilo, ali zvuk se ponovi.

  Skičanje, isto onakvo kakvo je čuo u tunelu kraj gvozdenog klanca.

  Tada je pomislio da su pacovi. Pacovi na metalnom svetu. Oseti želju da se nasmeje sopstvenoj naivnosti. Sada je bilo izvesno da je u pitanju nešto sasvim drugo.

  Prividi su najopasniji za delotvornost, pomisli on. U pitanju je bilo nešto opako, smrtonosno i najbolje bi bilo da prestane da traži znane stvari u paklu koji ga okružuje.

  31

  On požele da gvozdena ptica ume da govori i da mu kaže šta da očekuje. Mnogo puta se

  do tog trenutka uverio da je Oko Zmije u stanju da iznedri nezamislive stvari.

  Krajičkom oka uhvatio je pokret. Nešto je promaklo kroz senke između dva

  met
alna žbuna. U očima mu ostade nejasna slika nečeg crnog, velikog poput odraslog

  čoveka. Negde iz okoline ponovo se začu skičanje.

  Jedva se uzdržavao da ne opali prema gustišu u kome je primetio pokret. Pojavi se,

  proklet bio, pomisli je besno.

  Urlik koji se prolomio u njegovoj neposrednoj blizini zateče ga potpuno

  nespremnog. Ruku kojom je držao oružje prostreli mu neopisiv bol. Spustio je pogled i

  umesto šake ugleda patrljak iz koga je u jakom mlazu šikljala krv. Drugi udarac dođe gotovo u istom trenutku i obori ga na tlo, a plamteći bol poče da mu razdire čitavu levu stranu. U magnovenju ugleda nad sobom lice iz košmara, nakaznu, iskeženu čeljust sa

  krokodilskim zubima, a onda mu se pred očima sve zacrni.

  Kada mu se svest vratila, bio je ponovo neozleđen, samo su odsevi bola još uvek

  strujali njegovim telom. Počeo je da pipa oko sebe pokušavajući da nađe bacač, ali napad mora da je odbacio oružje negde daleko i on nije mogao da ga dohvati. Iznad njega stajala je metalna ptica i on shvati da ga je ona odbranila od napadača.

  Za ime sveta, pomislio je. Kakva je to nakaza bila? Radilo se o nečemu živom, u to nije bilo ni najmanje sumnje. Brzina i snaga napadača bila je nezamisliva i Risa je spasao samo sistem koji mu je održavao život u svim uslovima. Ali o čemu se zapravo radi?

  Ptica se odmače od njega i on se polako osovi na noge, činilo se da sada skičanje

  dopire sa svih strana. Okruženi smo, pomislio je.

  Skičanje se ponovi. Jedan deo tame u podnožju stabla kao da se odvoji i pretvori u

  zdepasto, crno obličje na čijoj su glavi svetlucali šiljasti zubi. Zatim još jedno, pa još jedno. Skičanje koje je začuo iza leđa čak i bez okretanja potvrdi Risu malopredašnju pretpostavku.

  Dakle, ovo su stvorovi na koje sam naišao u tunelu kraj gvozdenog klanca, pomisli

  Ris. Shvatio je koliko je tom prilikom imao sreće. Ti stvorovi mogli su me uništiti sto puta, hiljadu puta, milion puta.

  Dodo se polako okrenu napadačima koji su stajali ispred njega. Činilo se da ima nameru da se probije kroz njih. Ali šta može čak i jedan robot ubica sa tako brzim i moćnim stvorenjima?

  Video je da se kandže jednog od demona otvaraju, lagano, lenje, kao da stvor zna

  da plen ne može izmaći. Onda se metalna ptica pokrenula.

  Zastrašujućom brzinom, za koju se pre samo nekoliko trenutaka Ris mogao zakleti

  da je nedostižna za takvu napravu, dodo se poput tornada sunovrati prema demonima.

  Silovita čelična noga izbačena snagom katapulta zakačila je jedno od stvorenja odozdo

  nagore, parčad utrobe rasprštaše se na sve strane kao u eksploziji. Drugi udarac, još silovitiji, zadat gotovo u istom trenutku, doslovce je prepolovio drugog demona. Uz mljackav zvuk stvorenje se sruči na tlo, a dodo je već bio na njemu, komadajući ga mahnitom žestinom, parčad živog tkiva prštala je desetinama metara unaokolo.

  Još dva demona izleteše iz metalnog gustiša i ustremiše se na dodoa. Samo je mikrosekundu trajalo njegovo oklevanje. U sledećem trenutku, već je bio između njih;

  stravičan udarac doslovce je otkinuo glavu i polovinu tela jednom demonu, a dodo je već komadao sledećeg. Ostali se ponovo povukoše u tminu gvozdenog žbunja i samo je

  tiho skičanje govorilo da su još uvek tu. Čitav obračun odigrao se za manje od jedne sekunde, silinom eksplozije. Demoni nisu stigli da upute nijedan udarac metalnoj ptici.

  Dodo priđe Risu i ovaj je uzjaha, a onda se naprava punom brzinom zaputi kroz prolaz koji je napravila trenutak ranije.

  Uz vrištavo piskanje, nekoliko demona izbi na put ispred ptice. Udarac metalnim kljunom probi lobanju jednom od njih i ovaj se u lokvi krvi skljoka na tlo. Kandža drugog demona zakači bok dodoa i ostavi tri paralelne brazde u metalu, svaku duboku gotovo

  32

  centimetar. Dodo jednim skokom prelete glavu stvorenja koje je pokušalo da ga dohvati

  i... onda je bio slobodan; poput vetra je jurio šumom crnog drveća.

  Iz brazdi na oklopu dodoa slivale su se zejtinjave kapi opakog mirisa. Ris se seti da

  je materijal od koga se izrađuju roboti ubice praktično neuništiv. Upita se kakvog je sastava kiselina koja je tu doprla sa kandži demona i kako nije nagrizla i tkivo samog stvora. Okrenuo se i video da ih stvorenja prate.

  Hitro su promicali kroz šumu poput čopora crnih vukova. Sada više nisu ispuštali ni

  glasa, već su besomučno jurili za njima i Ris shvati da su brži od dodoa i da će ih verovatno stići.

  Proklinjao je trenutak kada mu je demon izbacio oružje iz ruke. Dodo je birao najuže prolaze kroz šumu i Ris je očekivao da će se staza kojom su se kretali svakog trenutka zatvoriti i suočiti ih sa neprobojnim zidom metalnog granja. Ali gvozdena ptica je nekako i dalje uspevala da nađe put kroz šumu i da ih vodi neznano kud u dubinu veštačke džungle.

  Primetio je da demoni počinju da zaostaju. Po stazama koje su išle tamo‐amo ptica

  se kretala brže od njih, jer je tu do izražaja dolazilo njeno mikroprocesorima upravljano planiranje pokreta, što joj je omogućavalo da mnogo ekonomičnije koristi brzinu. Ris shvati da je to bio razlog zbog koga je ptica birala zabačenije prolaze.

  Metalno granje ga je šibalo po licu i on poleže neposredno uz oklop dodoa. Činilo

  se da je drveće sve niže; počelo je da se pretvara u nešto ne mnogo više od običnog žbunja i ubrzo ptica napusti metalnu šumu.

  Pred njima se pružala divovska ravnica prekrivena šestougaonim metalnim

  pločama, a blesak večitog podnevnog sunca delovao je zaslepljujuće. Ptica sada poče da juri pravo preko predela koji je treperio od jare, a na rubu šume ukazaše se demoni i

  dadoše u trk za njima.

  Podsećali su na otelotvorene komade tame dok su jurili preko spečenog pejsaža.

  Vrelina sunca kao da ih nije doticala. Pognuti, grabili su za njima nalik čoporu vragova.

  Ris primeti da ponovo počinju da ih pristižu.

  Nešto tamno isprečilo se pred njima i Ris zažmirka, istovremeno pokušavajući da

  zakloni rukom oči pred zaslepljujućim suncem i da se drži dodou uz leđa, koja su mahnito poskakivala. Tamna prepreka raširi se pred njima i Ris shvati da se radi o procepu u metalnom tlu, širokom gotovo stotinu metara. Možda je to bio tunel što ga

  je prokopao neki manji rođak krakena koji je uništio zemaljsku ekspediciju; pružao se preko ravnice dokle god oko dopire, beskonačan, i zatvarao im put. Dodo je hrlio ravno prema njemu.

  Sada smo stradali, pomisli Julijano Erdober Ris. Crni demoni bili su im za petama.

  Ris je mogao da čuje njihov dah dok su pokušavali da ih dohvate grabljivim kandžama.

  Uskoro će dodo morati da uspori, pomisli Zemljanin, i to će biti kraj.

  Nije usporio. Kada je došao gotovo do ruba provalije, naglo je ubrzao i skočio.

  Ris viknu. Telo metalne ptice poput duleta preletalo je provaliju i on duboko ispod

  sebe ugleda haos polomljenih metalnih delova. Onda je začuo snažan tresak i oni su bili na drugoj strani.

  Osvrnuo se, lica oblivenog znojem. Suprotna strana provalije delovala je

  nezamislivo daleko; vrletni krš izlomljenih metalnih delova koji se strmoglavo spuštao u dubinu. Na rubu ponora ugleda crna obličja demona koji su se tamo zaustavili i bespomoćno posmatrali begunce na suprotnoj strani. Dodo ponovo uspostavi

  odmereni ritam koraka, kojim je nosio Risa pre nego što su naišli demoni i zaputi se ravnicom metalnih ploča.

  RADIO‐GRAD

  Probudio se i sunce ga zaslepi. Pokrenuo se, osećajući kako krv počinje da mu kola kroz utrnule udove, i uspravio na leđima metalnog dodoa. Odrvenelim prstima počeo je da

  33

  razvezuje remenje kojim se vezao pre nego što je zaspao. Bio je veoma gladan, a u ustima mu se nakupila bljutava metalna prašina. Ptica ga je nosila kroz predeo koji je opet podsećao na gvozdenu šumu, samo što su ovde stabla bila pravi tornjevi, svaki od

&n
bsp; njih ne mnogo niži od kilometra. Grane koje su oformile krošnje nad njegovom glavom

  verovatno su u korenu bile široke kao stambene zgrade. Njihovi oblici učiniše mu se nekako poznatim.

  Antene, shvatio je polako. Šuma ga je podsećala na skupinu antena koje su

  izrastale jedna oko druge, preplitale se i mešale, džinovske emisione i prijemne antene dodavane jedna na drugu neznano koliko vremena, sve dok nisu oformile čitav grad.

  Radio‐grad, pomisli Ris.

  Na kljunu dodoa videle su se sasušene mrlje boje rđe, a niz bok su mu se protezale

  tri paralelne brazde — uspomene na susret sa demonima gvozdene šume. Ris se oprezno obazre, ali na ovom mestu je razmak između stabala bio neuporedivo veći i nije bilo mnogo mesta gde bi se napadač mogao sakriti.

  Upita se kog su porekla stvorenja koja su ih napala. Njihova organska priroda nije

  dolazila u pitanje. Da li je njihovo postojanje bilo potvrda da se Oko Zmije bavilo i genetskim inženjerstvom? Jer takvi stvorovi svakako nisu bili prirodne tvorevine: na stotinama ispitanih svetova nije otkriven nijedan sličan organizam. A Oko Zmije dovoljno je veliko za bilo šta. Ali, pomislio je, kakva je svrha njihovog stvaranja?

  Hod kroz mehanički pakao nastavljao se satima i satima, a predeo se uopšte nije

  menjao. Ris pocepa deo uniforme i napravi od nje nešto nalik na burnus, čime je štitio glavu od večito podnevnog sunca, ali žeđ koju je osećao bila je neizdrživa. Nakon neznano koliko vremena, nešto se pojavi ispred njih i pođe im u susret. Ris prepoznade pridošlicu još dok je bila daleko — bio je to još jedan metalni dodo poput onoga pod njim. Nije prošlo dugo, a pratnja se povećala na desetak metalnih ptica.

  Približavamo se, pomisli Julijano Erdober Ris. Negde u blizini nalazio se onaj koji je upravljao svim tim mehanizmima, bio to čovek ili mašina. Setio se priča Ane Ahale o gospodaru Gvozdene planine. Nad njegovom glavom promače kroz vazduh nekoliko

  metalnih tvorevina velikih poput golubova, i on prepoznade kiborele, pomoćne

  mehanizme ratnih naprava Oka Zmije.

  Ptica je i dalje trčala kroz lavirint antena. Ris primeti da na mozaičnom tlu radio‐