Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  – Troje, najviše četvoro od deset – reče, klimajući glavom, navodno zamišljeno. – Stroga selekcija, veoma stroga, rekla bih, i to na svakoj etapi. Najpre Izbor, zatim Kušanje. A onda Promene. Koliko dece na kraju dobije medaljon i srebrni mač? Jedno od deset? Jedno od dvadeset?

  Veštac je ćutao.

  – Dugo sam razmišljala o tome – nastavi Kalante, sada već bez osmeha. – I došla sam do zaključka da selekcija dece u etapi Izbor ima sasvim mali značaj. Kakva je to najzad razlika, Geralte, hoće li dete umreti ili poludeti nakljukano narkoticima? Da li je važno čiji će se mozak raspasti u bunilu, čije će oči pući i iscuriti, umesto da postanu oči mačke? Kakva je razlika da li će u sopstvenoj krvi i bljuvotini skapati dete zaista određeno sudbinom ili sasvim slučajno izabrano dete? Odgovori mi.

  Veštac splete ruke na grudima kako bi savladao njihovo drhtanje.

  – Zašto? – upita. – Očekuješ odgovor?

  – Istina, ne očekujem – kraljica se ponovo nasmeši. – Nepogrešiv si u zaključcima, kao i uvek. Ko zna, možda bih ipak, ne očekujući odgovor, poželela da posvetim malo pažnje tvojim dobrovoljnim i iskrenim rečima? Rečima koje bi, ko zna, možda poželeo da izbaciš iz sebe, a zajedno s njima i ono što ti leži na duši? Ali ako nije tako, onda ništa. Idemo dalje, prihvatimo se delanja, treba skupiti materijala za pripovedače. Idemo da izaberemo dete, vešče.

  – Kalante – reče, gledajući je u oči. – Ne vredi se uzrujavati zbog pripovedača, ako im zafali materijala, i tako će nešto izmisliti. A imajući na raspolaganju autentični materijal, iskriviće ga. Kao što si ispravno primetila, ovo nije priča, već život. Bedan i zao. Pa stoga, đavo ga i kuga odnela, proživimo ga koliko je moguće prijatno i dobro. Ograničimo količinu krivde drugima na nužni minimum. U priči, naravno, kraljica mora preklinjati vešca, a veštac zahtevati svoje i udarati nogama. U životu, kraljica može jednostavno reći: „Ne uzimaj mi dete, molim te.“ A veštac može odgovoriti: „Pošto moliš, neću ga uzeti.“ I otići prema zalazećem suncu. Sami život. Ali za takav završetak priče pripovedač ne bi dobio ni groša od slušalaca, najviše šut u dupe. Jer je dosadan.

  Kalante je prestala da se osmehuje, u njenim očima treperelo je nešto što je nekada već video.

  – Onda šta?

  – Ne jurimo se oko žbuna, Kalante. Znaš šta mi je na umu. Kako sam došao ovde, tako ću i otići. Treba da izaberem dete? A šta će mi ono? Misliš da mi je baš toliko stalo do njega? Da sam dolazio ovde, u Cintru, gonjen opsesijom otimanja tvoga unučeta? Ne, Kalante. Želeo sam, možda, videti to dete, pogledati sudbini u oči... Jer ni sam ne znam... Ali ne boj se. Neću ga uzeti, dovoljno je da zamoliš...

  – Da zamolim? – besno je prosiktala. – Tebe? Da se ne bojim? Ja da se bojim tebe, prokleti čarobnjače? Usuđuješ se da mi guraš u lice svoju uvredljivu samilost? Da me ponižavaš svojim saosećanjem? Prebacuješ mi plašljivost, preispituješ moju volju? Učinila sam te obesnim svojom prisnošću! Čuvaj se!

  Veštac odluči da ne sleže ramenima, zaključivši da je bezbednije da klekne i pogne glavu. Nije grešio.

  – No – siknu Kalante, stojeći nad njim. Ruke su joj bile opuštene, šake stisnute u pesnice, naježene prstenjem. – No konačno. To je ispravan položaj. Iz takvog položaja obraća se kraljici, ako ti kraljica postavi pitanje. A ako to nije pitanje, već naređenje, onda ćeš još niže pognuti glavu i krenuti da ga izvršiš, bez trena oklevanja. Jesi li razumeo?

  – Jesam, kraljice.

  – Odlično. Ustani.

  Ustao je. Pogledala ga je, zagrizla usne.

  – Mnogo te je uvredio moj prasak? Govorim o formi, ne o sadržaju.

  – Ne preterano.

  – U redu. Trudiću se da se ne ponovi. Dakle, kao što sam rekla, tamo u jarku igra se desetoro dece. Izabraćeš jedno, za koje ti se učini da najviše odgovara, izabraćeš ga i, svih mi bogova, načinićeš od njega vešca, jer tako sudbina hoće. A ako ne sudbina, onda znaj da ja tako hoću.

  Pogledao ju je u oči, nisko se poklonio.

  – Kraljice – reče. – Pre šest godina dokazao sam ti da postoje stvari snažnije od kraljevske volje. Tako mi bogova, ako uopšte postoje, dokazaću ti i drugi put. Nećeš me primorati da napravim izbor koji ne želim. Izvinjavam se zbog forme, ne zbog sadržaja.

  – Ispod zamka imam duboke tamnice. Upozoravam te, još koji trenutak i skapaćeš u njima.

  – Nijedno od dece koja se igraju u jarku nije podesno za vešca – reče polako. – Niti među njima ima Pavetinog sina.

  Kalante začkilji očima. Nije čak ni zadrhtao.

  – Dođi – najzad je rekla, okrećući se na peti.

  Krenuo je za njom kroz redove rascvetalih grmova, između rondela i živica. Kraljica uđe u prozračnu senicu. Unutra su bile četiri velike pletene stolice oko stola od malahita. Na žilastoj ploči stola, koju su podupirala četiri grifona, stajao je bokal i dva srebrna pehara.

  – Sedi. I sipaj.

  Nazdravila mu je oštro, solidno, muški. Odgovorio je isto tako, ne sednuvši.

  – Sedi – ponovila je. – Hoću da porazgovaramo.

  – Slušam.

  – Kako si znao da među dečurlijom u jarku nema Pavetinog sina?

  – Nisam znao – Geralt se odluči za iskrenost. – Gađao sam nasumice.

  – Aha. Mogla sam pretpostaviti. A to da nijedno od njih nije podesno za vešca? Je li to istina? I kako si mogao zaključiti? Uz pomoć magije?

  – Kalante – reče tiho. – Nisam morao ni da zaključujem ni da proveravam. U tome što si prethodno rekla bila je sama istina. Svako je dete podesno. Odlučuje selekcija. Kasnije.

  – Tako mi bogova mora, kao što bi rekao moj večno odsutan muž! – zasmejala se. – Dakle sve to je laž? Čitavo to Pravo Nenadnosti? Legende o deci kojoj se neko nije nadao, o deci koja su prva izašla u susret? To sam i podozrevala! To je igra! Igra slučajnosti, zabavljanje sa sudbinom! Ali to je đavolski opasna igra, Geralte.

  – Znam.

  – Igra s tuđom nesrećom. Zašto, odgovori mi, primoravaju roditelje ili staratelje na tako teške zakletve? Zašto im oduzimaju decu? Pa unaokolo je puno onih koje ne moraju oduzimati. Na drumovima tumaraju čitave horde beskućnika i siročadi. U svakom selu se za malo para može kupiti dete, u oskudici svaki će ga kmet rado prodati, jer šta sad – začas će drugo napraviti. Zašto onda? Zašto si iznudio obećanje od Dunija, Pavete i mene? Zašto dolaziš ovde ravno šest godina nakon rođenja deteta? I zašto ga, dođavola, ne želiš, zašto govoriš da ti nije stalo?

  Ćutao je. Kalante je klimala glavom.

  – Ne odgovaraš – utvrdila je, zavalivši se na naslon stolice. – Razmislimo o uzroku tvog ćutanja. Logika je majka svakog znanja. A šta nam ona govori? Šta mi tu imamo? Vešca koji traži sudbinu skrivenu u čudnom i sumnjivom Pravu Nenadnosti. Veštac tu sudbinu nalazi. I iznenada odustaje od nje. Ne želi, kako tvrdi, Čedo Nenadnosti. Lica je kamenog, u glasu njegovom odzvanjaju led i metal. Sudi da se kraljica – kao kakva bilo žena – da prevariti, zavesti prividom tvrde muškosti. Ne, Geralte, neću te poštedeti. Znam zbog čega odustaješ od ovog deteta. Odustaješ zato što ne veruješ u sudbinu. Zato što nisi siguran. A ti, kad nisi siguran... tada počinješ da se bojiš. Tako je, Geralte. Ono što tobom rukovodi jeste strah. Ti se bojiš. Ospori.

  Polako je stavio pehar na sto. Polako, da zveketom srebra o malahit ne izda drhtanje ruku, koje nije mogao da savlada.

  – Ne osporavaš?

  – Ne.

  Brzo se nagnula, uhvatila njegovu ruku. Snažno.

  – Porastao si u mojim očima – reče. I osmehnu se. Bio je to lep osmeh. Uprkos volji, zasigurno uprkos volji, odgovorio je osmehom.

  – Kako si se dosetila, Kalante?

  – Nisam se dosetila – nije ispuštala njegovu ruku. – Gađala sam nasumice.

  Nasmejali su se istovremeno. Potom su sedeli u tišini među biljkama, obavijeni mirisom divlje trešnje, toplotom i zujanjem pčela.

  – Geralte?

  – Da, Kalante?

  – Ne veruješ u sudbinu?

 
; – Ne znam da li u bilo šta verujem. A što se sudbine tiče... Bojim se da ona nije dovoljna. Potrebno je nešto više.

  – Moram nešto da te pitam. Šta je s tobom? Zar nisi i sam bio Nenadnost? Mišovor tvrdi...

  – Ne, Kalante. Mišovor je mislio na nešto sasvim drugo. Mišovor... On valjda zna. Ali služi se tim pogodnim mitom kad mu je zgodno. Nije istina da sam bio onaj kog su zatekli kod kuće iako mu se nisu nadali. Nije istina da sam baš zato postao veštac. Ja sam obično nahoče, Kalante. Neželjeno kopile jedne žene koje se ne sećam. Mada znam ko je ona.

  Kraljica ga ispitivački pogleda, ali veštac nije nastavio.

  – Da li su sve priče o Pravu Nenadnosti samo legende?

  – Sve. Slučajnost je teško nazvati sudbinom.

  – Ali vi vešci ne prestajete da tražite?

  – Ne prestajemo. Ali to nema smisla. Ništa nema smisla.

  – Verujete da će Dete Sudbine proći Kušanje bez rizika?

  – Verujemo da takvom detetu Kušanje neće biti potrebno.

  – Jedno pitanje, Geralte. Veoma lično. Dozvolićeš?

  Klimnuo je glavom.

  – Kao što je poznato, ne postoji bolji način za prenošenje naslednih odlika od prirodnog načina. Ti si prošao Kušanje i preživeo si. Ako ti je već stalo do deteta specijalnih osobina i otpornosti... Zašto ne nađeš ženu koja... Nisam baš suptilna, je l’? Ali čini mi se da sam pogodila...

  – Kao i uvek – tužno se nasmejao – nepogrešiva si u svojim zaključcima, Kalante. Naravno da si pogodila. To o čemu govoriš za mene je nedostižno.

  – Oprosti – rekla je, a osmeh joj nestade s lica. – Šta da se radi, to je ljudski.

  – To nije ljudski.

  – Ah... Dakle, nijedan veštac...

  – Nijedan. Kušanje trava je strašno, Kalante. A ono što se s dečacima radi tokom Promena još je gore. I nepovratno.

  – Samo se nemoj raznežiti – promrmljala je. – Jer tebi to ne pristaje. Nije važno šta su s tobom radili. Vidim rezultat. Za moj ukus, sasvim zadovoljavajući. Kad bih mogla pretpostaviti da će Pavetino dete jednom postati slično tebi, ne bih se kolebala ni tren.

  – Rizik je isuviše veliki – reče brzo. – Baš kako si rekla. Od njih deset preživi najviše četvoro.

  – Dođavola, zar je samo Kušanje trava rizično? Zar rizikuju samo budući vešci? Život je pun rizika, u životu takođe vlada selekcija, Geralte. Selektuje zao slučaj, bolest, rat. Suprotstavljanje sudbini može biti jednako rizično kao i prepuštanje njenim rukama. Geralte... Dala bih ti to dete. Ali... I ja se bojim.

  – Ne bih uzeo dete. Ne bih mogao preuzeti na sebe tu odgovornost. Ne bih pristao da njome okrivljujem tebe. Ne bih želeo da te se to dete jednom seća kao... Kao što ja...

  – Mrziš tu ženu, Geralte?

  – Moju majku? Ne, Kalante. Pretpostavljam da je imala izbor... Možda nije imala izbora? Ne, imala je, ali kao što znaš, dovoljna je odgovarajuća magija ili eliksir. Izbor. Izbor koji treba uvažavati, jer to je sveto i nepobitno pravo svake žene. Emocije tu nemaju značaja. Imala je nepobitno pravo na odluku, i donela ju je. Ali mislim da bi susret s njom, izraz lica koji bi napravila... Dalo bi mi to neku vrstu perverznog zadovoljstva, ako znaš o čemu govorim.

  – Znam odlično o čemu govoriš – osmehnula se. – Ali male su ti šanse za takvo zadovoljstvo. Ne mogu da procenim tvoje godine, vešče, ali držim da si značajno stariji nego što bi tvoj izgled pokazivao. Samim tim, ta žena...

  – Ta žena – hladno reče veštac – zasigurno izgleda značajno mlađe od mene.

  – Čarobnica?

  – Da.

  – Zanimljivo. Mislila sam da čarobnice ne mogu...

  – I ona je sigurno isto tako mislila.

  – Sigurno. Ali u pravu si, ne diskutujmo o ženinom pravu na odlučivanje, jer to je pitanje van diskusije. Vratimo se našem problemu. Nećeš uzeti dete? Neopozivo?

  – Neopozivo.

  – A ako... Ako sudbina nije isključivo mit? Ako postoji zaista, zar ne postoji strah da se može osvetiti?

  – Ako se bude svetila, svetiće se na meni – mirno je odgovorio. – Ja istupam protiv nje. Ti si svoj deo ispunila. Ako sudbina, naime, nije legenda, među decom koju ti pokažeš morao bih valjano izabrati. Pavetino dete je svakako među tom dečurlijom?

  – Jeste – Kalante polako klimnu glavom. – Želiš li da ga vidiš? Da pogledaš sudbini u oči?

  – Ne.Ne želim. Odustajem, odričem se. Odričem se tog dečaka. Ne želim da pogledam sudbini u oči, jer u nju ne verujem. Jer znam – da bi se dvoje ljudi povezalo, sama sudbina nije dovoljna. Potrebno je nešto više od sudbine. Prkosim takvoj sudbini, neću ići za njom kao slepac vođen za ruku, naivan i bez razumevanja. To je moja konačna odluka, Kalante iz Cintre.

  Kraljica ustade. Nasmeja se. Nije mogao otkriti šta se krije pod tim osmehom.

  – Neka onda bude tako, Geralte iz Rivije. Možda je tvoja sudbina bila upravo da se odrekneš i odustaneš? Mislim da je baš tako bilo. Ipak, znaj da bi, kada bi birao, izabrao pravedno; tada bi shvatio da se sudbina kojoj se rugaš okrutno narugala tebi.

  Pogledao je njene otrovnozelene oči. Osmehnula se. Nije mogao dešifrovati taj osmeh.

  Pored senice je rastao ružin grm. Slomio je stabljiku, otkinuo cvet, kleknuo i darovao joj ga oberučke, pognute glave.

  – Šteta što te ranije nisam upoznala, belokosi – promrmljala je, uzimajući ružu iz njegovih ruku. – Ustani.

  Ustao je.

  – Ako promeniš mišljenje – rekla je, primakavši ružu licu. – Ako odlučiš... Vrati se u Cintru. Čekaću te. I tvoja sudbina će te čekati. Možda ne beskonačno, ali zasigurno još neko vreme.

  – Zbogom, Kalante.

  – Zbogom, vešče. Čuvaj se. Imam... Imala sam pre jednog trenutka predosećaj... Čudan predosećaj... da te vidim poslednji put.

  V

  Probudio se i s čuđenjem zaključio da je bol koji mu je mučio nogu nestao, činilo mu se takođe da je prestao da ga boli pulsirajući otok koji je napinjao kožu. Krenuo je da dohvati rukom, ali nije uspeo. Pre nego što je shvatio da ga zaustavlja isključivo težina koža kojima je bio pokriven, hladno, jezivo iznenađenje skliznulo mu je u stomak, zarilo se u utrobu kao kandže kopca. Skupljao je i širio prste, ravnomerno, ponavljajući u mislima: ne, ne, nisam...

  Paralizovan.

  – Probudio si se.

  Konstatacija, ne pitanje. Tih ali izražajan, mekan glas. Žena. Mlada, zasigurno. Okrenuo je glavu, jauknuo, pokušavajući da se pridigne.

  – Nnnn... – pokidala se skrama koja mu je lepila usta. – Ne. Rana ne... Leđa...

  – Rane od ležanja – ravnodušna, hladna konstatacija, u nesaglasju s tim mekanim altom. – Srediću to. Evo, popij ovo. Polako, sitnim gutljajima.

  U tečnosti je preovladavao miris i ukus kleke. Stari način, pomislio je. Kleka ili menta, oba dodatka bez ikakvog značaja, samo da bi zamaskirali pravi sastav. I pored toga, prepoznao je sitnac, možda senžigron. Da, zasigurno senžigron, senžigronom se neutralizuju otrovi, prečišćava se krv zahvaćena gangrenom ili trovanjem.

  – Pij. Do dna. Sporije, da se ne zagrcneš.

  Medaljon na njegovom vratu poče lagano vibrirati. Dakle, i magija se nalazila u napitku. S naporom je raširio zenice. Sada kad mu je pridigla glavu, mogao ju je pažljivije pogledati. Bila je sitne građe. Nosila je mušku odeću. Lice joj je bilo sitno i bledo u tami.

  – Gde smo?

  – Na proplanku smolara.

  Istina, u vazduhu se osećala smola. Začuo je glas koji je dolazio od vatre. Neko je upravo ubacio suvarke, plamen je pucketavo uzleteo nagore. Ponovo je pogledao, koristio je svetlo. Kosa joj je bila uhvaćena trakom od zmijine kože. Kosa...

  Zaglušujući bol u grlu i grudima. Šake žestoko stisnute u pesnice.

  Kosa joj je bila riđa, vatrenoriđa, posvetljena bleskom ognjišta činila se crvenom kao cinober.

  – Boli te? – pročitala je osećanje, ali nepravilno. – Evo... Trenutak...

  Najednom je osetio udar topline koja je udarala iz njene ruke, r
azlivala mu se po leđima, plivala nadole, ka zadnjici.

  – Okrenućemo te – rekla je. – Ne pokušavaj sam. Veoma si oslabio. Hej, da li bi mogao neko da mi pomogne?

  Koraci od strane vatre, senke, siluete. Neko se nagnuo. Jurga.

  – Kako se osećate, gospon? Je li vam bolje?

  – Pomozite mi da ga okrenem na stomak – reče žena. – Pazite, polako. O, tako... Dobro je. Hvala.

  Nije više morao da je gleda. Ležao je na stomaku, nije morao da rizikuje susret s njenim očima. Umirio se, savladao drhtaje ruku. Mogla je osetiti. Čuo je kako zveckaju kopče njene torbe, kako kuckaju flašice i porcelanske teglice. Čuo je njeno disanje, osetio je toplotu njene noge. Klečala je odmah uz njega.

  – Moja rana – progovorio je, nemoćan da podnese tišinu – da li je bila teška?

  – Bila je – hladnoća u glasu. – Tako biva s povredama od zuba. Najgadnija vrsta rana. Ali tebi to verovatno nije ništa novo, vešče.

  Zna. Kopa mi po mislima. Čita? Verovatno ne. Znam i zašto. Boji se.

  – Da, nije novo – ponovila je, ponovo zveckajući staklenim sudovima. – Videla sam na tebi nekoliko ožiljaka... Ali snašla sam se. Ja sam čarobnica, znaš. Istovremeno i isceliteljka. Specijalizacija.

  Slaže se, pomisli. Ne reče ni reč.

  – Da se vratim na ranu – mirno je nastavila – treba da znaš da te je sačuvalo tvoje bilo, četiri puta sporije od bila običnog čoveka. Drugačije ne bi preživeo, mogu to odgovorno da tvrdim. Videla sam ono što si imao obmotano oko noge. Trebalo je da imitira zavoj, ali je imitiralo nevešto.

  Ćutao je.

  – Kasnije – nastavila je, zadižući mu košulju do samoga vrata – došlo je do infekcije, što je uobičajeno kod ugriznih rana. Ali zaustavljena je. Naravno, vešterski eliksir. Veoma je pomogao. Ne razumem ipak zašto si istovremeno uzimao halucinogene. Naslušala sam se tvog buncanja, Geralte iz Rivije.

  Čita, pomislio je, ipak čita. A možda joj je Jurga rekao kako se zovem? Možda sam se sâm ispričao kroz san, pod dejstvom „crnog galeba“? Ðavo ga zna... Ali ništa joj ne vredi znanje moga imena. Ništa. Ne zna ko sam. Nema pojma ko sam.

  Oseti kako mu nežno nanosi na leđa hladnu, umirujuću mast, s oštrim mirisom kamfora. Ruke su joj bile sitne i veoma mekane.