Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  – Oprosti što radim na klasičan način – rekla je. – Mogla bih ti odstraniti rane magijom, ali malo sam se izmorila od rane na nozi i ne osećam se najbolje. Na nozi sam zavezala i zatvorila što se moglo, ništa ti više ne preti. U naredna dva-tri dana ipak nemoj ustajati. Čak i magično povezani krvni sudovi umeju da popucaju, imao bi užasne podlive. Ožiljak će naravno ostati. Još jedan za kolekciju.

  – Hvala... – pritisnuo je obraz uz prekrivač kako bi izobličio glas, zamaskirao njegov neprirodan zvuk. – Mogu li da znam... Kome zahvaljujem?

  Neće reći, pomislio je. Ili će slagati.

  – Zovem se Visena.

  Znam, pomislio je.

  – Drago mi je – reče polako, i dalje s obrazom uz kože. – Drago mi je da su nam se ukrstili putevi, Visena.

  – Eto, slučajnost – reče ona hladno, navlačeći mu košulju na leđa i prekrivajući ga kožusima. – Vest o tome da sam potrebna dobila sam od carinika s granice. Ako sam potrebna, ja idem. Takav neobičan običaj imam. Čuj, mast ću ostaviti trgovcu, zamoli da te namaže ujutro i uveče. Kaže da si mu spasao život, nek se sad odužuje.

  – A ja? Kako bih ja mogao da se odužim tebi, Visena?

  – Nemojmo o tome. Od veštaca ne uzimam naplatu. Zovi to solidarnošću ako hoćeš. Profesionalnom solidarnošću. I simpatijom. U okviru te simpatije daću ti savet, ili, ako hoćeš, preporuku isceliteljke. Prestani da uzimaš halucinogene, Geralte. Halucinacije ne leče. Ništa.

  – Hvala, Visena. Na pomoći i na savetu. Hvala ti... na svemu. Izvukao je ruku ispad koža, napipao njena kolena. Zadrhtala je, potom stavila njegovu ruku u svoju i lako je stisnula. Oprezno je oslobodio prste, prešao njima po njenoj ruci, po nadlaktici.

  Naravno. Glatka koža mlade devojke. Zadrhtala je jače, ali nije povukla ruku. Vratio se prstima do njene šake, prepleo svoje prste s njenima. Medaljon na vratu zavibrira, pomeri se.

  – Hvala ti, Visena – ponovio je, vladajući nad drhtanjem glasa. – Radujem se što su se naši putevi ukrstili.

  – Slučajnost... – rekla je, ali ovoga puta u njenom glasu nije bilo hladnoće.

  – A možda sudbina? – upita veštac, čudeći se kako su uzbuđenje i nervoza iznenada izleteli iz njega, bez traga. – Veruješ li u sudbinu, Visena?

  – Da – nije odmah odgovorila. – Verujem.

  – U to da se ljudi povezani sudbinom uvek susretnu? – nastavio je.

  – U to takođe... Šta radiš? Ne okreći se...

  – Želim da vidim tvoje lice... Visena. Želim da vidim tvoje oči. A ti... Ti moraš pogledati moje.

  Načinila je pokret kao da je htela da ustane s kolena Ali ostala je kraj njega. Okrenuo se polako, kriveći usne od bola. Bilo je svetlije, neko je ponovo ubacio drvo u vatru.

  Više se nije pomerala. Samo je okrenula glavu u stranu, u profil, ali tako je jasnije video kako joj usne drhte. Stisnula je prste uz njegove, silno.

  Posmatrao ju je. Nije bilo nikakvih sličnosti. Imala je potpuno drugačiji profil. Mali nos. Usku bradu. Ćutala je. Zatim se iznenada okrenula, pogledala ga pravo u oči. Iz blizine. Bez reči.

  – Kako ti se sviđaju? – mirno je pitao. – Moje popravljene oči? Tako... nesvakidašnje. Znaš li, Visena, šta se radi s očima veštaca kako bi se popravile? Znaš li da to ne uspeva uvek?

  – Prestani – nežno je rekla. – Prestani, Geralte.

  – Geralte... – najednom je osetio kako se nešto u njemu kida. – To ime mi je dao Vesemir. Geralt iz Rivije! Naučio sam čak i rivski akcenat. Verovatno iz unutrašnje potrebe posedovanja zavičaja. Pa makar i izmišljenog. Vesemir... mi je dao ime. Vesemir mi je takođe otkrio tvoje. Prilično nerado.

  – Tiho, Geralte, tiho.

  – Danas mi govoriš da veruješ u sudbinu. A onda... Da li si onda verovala? Ah, da, morala si da veruješ. Morala si da veruješ da će nam sudbina naložiti da se sretnemo. Tome treba pripisati činjenicu da sama ni najmanje nisi težila našem susretu.

  Ćutala je.

  – Oduvek sam želela... Razmišljala sam o tome šta ću ti reći kada se najzad budemo sreli. Mislila sam o pitanju koje ću ti postaviti. Mislila sam da će mi to pričiniti perverzno zadovoljstvo...

  To što se zasijalo na njenom obrazu bila je suza. Nesumnjivo. Osetio je kako mu se grlo steže od bola. Osetio je umor. Sanjivost. Slabost.

  – Pod svetlom dana... – zajecao je. – Sutra, pod bleskom sunca, pogledaću tvoje oči, Visena... I postaviću ti svoje pitanje. A možda i neću, jer već je prekasno. Sudbina? O da, Jen je bila u pravu. Nije dovoljno biti suđen. Potrebno je nešto više... Ali sutra ću pogledati tvoje oči... Pod svetlom sunca...

  – Ne – rekla je blago, tiho, baršunasto, glasom koji se urezivao, koji je grebao slojeve sećanja, sećanja kojeg više nije bilo. Kojeg nikada nije bilo, iako je postojalo.

  – Da! – bunio se. – Da. Želim to...

  – Ne. Sada ćeš zaspati. A kad se probudiš, nećeš više želeti. Zašto bismo se gledali pod svetlom sunca? Šta će to promeniti? Nemoguće je bilo šta povući, išta promeniti. Kakav smisao ima postavljanje pitanja, Geralte? Hoće li ti zapravo činjenica da na njega ne bih umela odgovoriti pričiniti perverzno zadovoljstvo? Šta će nam dati uzajamno povređivanje? Ne, nećemo se gledati pod svetlom dana. Spavaj, Geralte. A neka ostane među nama – ime ti uopšte nije dao Vesemir. Iako ni to ništa neće izmeniti, niti će išta povući, volela bih da znaš. Budi zdrav i pazi na sebe. I ne trudi se da me pronađeš...

  – Visena...

  – Ne, Geralte. Sada ćeš zaspati. A ja... ja sam bila tvoj san. Budi mi zdrav.

  – Ne! Visena!

  – Spavaj – u baršunastom glasu tiha naredba, koja slama volju, cepa je poput tkanine. Toplota, iznenada izbija iz njenog dlana.

  – Spavaj.

  Spavao je.

  VI

  – Jurga, jesmo li već na Zarečju?

  – Od sinoć, gospon Geralte. Sad ćemo već na reku Jarugu, a onda smo već u mom kraju. Pogledate, čak i konji življe idu, glavama zabacuju. Osećaju da su blizu kuće.

  – Kuće... Živiš u utvrđenju?

  – Na podgrađu.

  – Zanimljivo – veštac se osvrnu oko sebe. – Gotovo da se ne vide tragovi rata. Priča se da je ovaj kraj bio strašno razrušen.

  – Dabome – reče Jurga. – Ostalog tako i tako, ali ruševina nam ovde nije nedostajalo. Ako pažljivo pogledate, na skoro svakoj kolibi, na svakom imanju sve se beli od nove-novcite tesarije. A za rekom, videćete, još je gore tamo bilo, sve je do temelja onde izgorelo... Ali šta ćeš, rat je rat, a živeti treba. Najveće smo rasulo preživeli kad se Crni valjaše preko naše zemlje. Istinu da kažem, tad je izgledalo da će se sve u pustinju pretvoriti. Većina onih koji tada izbegoše nikada se nisu vratili. Ali na njihovo mesto doseliše se novi. Živeti treba.

  – To je činjenica – promrmlja Geralt. – Živeti treba. Nije važno šta je bilo. Treba živeti...

  – Pravo kažete. No drž’te, obucite. Zašio sam vam pantalone, zakrpio sam ih. Biće kô nove. To je isto kao zemlja, gospon Geralte. Rat ju je pokidao, preorao kô železom rala, isparao, iskrvavio. Ali sad će biti kô nova. I još će bolje rađati. Čak i oni što u ovoj zemlji pogiboše dobru će poslužiti, nađubriće tlo. Zasad je teško orati, jer su kosti i gvožđurija svuda u poljima, ali zemlja će i sa gvožđem izaći na kraj.

  – Ne bojite se da će se Nilfgardijci... da će se Crni vratiti? Već su jednom pronašli put kroz planine...

  – A razume se da se bojimo. Ali šta ćemo sad? Da zasednemo i plačemo, da se tresemo? Živeti treba. A šta će biti – biće. Od onog što je suđeno, od toga se i tako pobeći ne može.

  – Veruješ u sudbinu?

  – A kako možem da ne verujem? Posle onoga kad smo se na mostu sreli, na ukletom mestu, kad ste me od smrti sačuvali? Oh, gospon veštac, videćete, moja će vam Zlatolika pod noge pasti...

  – Pusti sad to. Iskreno govoreći, više dugujem ja tebi. Tamo, na mostu... Pa to je moj posao, Jurga, moj zanat. Pa ja branim ljude za pare. Ne zbog dobrog srca. Priznaj mi, Jurga, slušao si šta ljudi prič
aju o vešcima? Da se ne zna ko je gori, oni ili čudovišta koja ubijaju...

  – Nije istina to, gospodine, ne znam što tako govorite. Šta, zar ja očiju nemam? Vi ste od iste gline napravljeni kô i ona isceliteljka...

  – Visena...

  – Nije nam ime rekla. Al’ sve je išla u trk za nama, zato što je znala da nam je potrebna, stigla nas je uveče, odmah se za vas uhvatila, jedva da je iz sedla sišla. O, gospon, namučila se oko vaše noge, od one magije se i vazduh tresao, a mi od straha u šumu pobegosmo. A njoj posle krv iz nosa potekla. Nije to jednostavna stvar, čarobnjaštvo, vidi se. O, brižno vas je previjala, uistinu, kao...

  – Kao majka? – Geralt stisnu zube.

  – Taman tako. Dobro ste rekli. A kad ste zaspali...

  – Da, Jurga?

  – Jedva se na nogama držala, bleda je bila kô platno. Ali prišla je, pitala da ne treba pomoć kojem od nas. Smolaru izlečila ruku što mu je deblo prignječilo. Groša nije uzela, a još je i lekove ostavila. Ne, gospon Geralte, na svetu se, znam ja to, svašta o vešcima priča i svašta se o čarobnjacima govori. Ali ne kod nas. Mi iz Gornjeg Sodena i narod iz Zarečja, mi znamo bolje. Isuviše mi čarobnjacima dugujemo da ne bismo znali kakvi su oni. Uspomene o njima kod nas nisu u spletkama i naklapanjima, nego u kamenu uklesane. Videćete i sami, nek se samo šumarak završi. Uostalom, sami sigurno bolje znate. O toj se bici po celome svetu pričalo, a jedva je godina prošla. Morali ste čuti.

  – Nije me bilo ovde – promrsi veštac. – Godinu dana. Bio sam na severu. Ali čuo sam... Druga bitka za Soden...

  – Upravo tako. Ubrzo ćete videti uzvišenje i stenu. Nekad smo mi to brdo obično zvali Lunjina Gora, ali sadena svi govore Gora Čarobnjaka ili Gora Četrnaestice. Jer dvadeset dvoje ih je bilo na tom brdu, dvadeset dva čarobnjaka ušla su u bitku, četrnaest ih je palo. Strašna je to bitka bila, gospon Geralte. Zemlja se propinjala, vatra se točila iz neba poput kiše, gromovi su udarali... Padao je leš do leša. Ali savladaše čarobnjaci Crne, slomiše Silu koja ih je vodila. I četrnaest ih pade u toj borbi. Četrnaest položi živote... Šta, gospodine? Šta vam je?

  – Ništa. Govori dalje, Jurga.

  – Strašna je bitka bila, joj, da ne beše čarobnjaka s brda, ko zna, možda mi sada ne bismo ovde pričali, dok domu idemo, jer ni doma ne bi bilo, ni mene, a možda ni vas... Tako je, zahvaljujući čarobnjacima. Četrnaest ih pogibe braneći nas, narod iz Sodena i Zarečja. Ha, sigurno, i drugi su se tamo tukli, vojnici i plemstvo, a i od seljaka – ko je mogô uhvatio je vile ili sekire, ili makar toljage... Svi su udarili muški i mnogi su i pali. Ali čarobnjaci... Za vojnika da pogine nije neka umetnost, to mu je i zanimanje, život mu je i tako kratak. Ali čarobnjaci ipak mogu živeti dugo kol’ko im je volja. A nisu se pokolebali.

  – Nisu se pokolebali – ponovi veštac, dotičući rukom čelo. – Nisu se kolebali. A ja sam bio na severu...

  – Šta vam je, gospodine?

  – Ništa.

  – Da... I tako mi sada, svi iz okoline, cveće tamo nosimo, na to brdo, a u majsko doba, na Beletejn, uvek tamo vatra gori. I dok je sveta i veka – goreće. I večno će živeti u uspomenama naroda njih četrnaestoro. A taj život u uspomenama, to je valjda... To je... nešto više! Nešto više, gospon Geralte!

  – U pravu si, Jurga.

  – Svako dete kod nas zna imena njih četrnaestoro, isklesana u kamenu koji na vrhu brda stoji. Ne verujete? Poslušajte: Aksel zvani Rabim, Tris Merigold, Atlan Kerk, Vanijel iz Bruge, Dagobert iz Vole...

  – Prestani, Jurga.

  – Šta je vama, gospodine? Bledi ste kô smrt!

  – Ništa.

  VII

  Hodao je uz brdo polako, oprezno, osluškujući rad tetiva i mišića u magično isceljenoj rani. Iako je izgledala potpuno zalečeno, i dalje je čuvao nogu i nije rizikovao oslanjanje čitave težine tela na nju. Bilo je vruće, a miris trava udarao ga je u glavu, omamljivao, ali omamljivao prijatno.

  Obelisk nije stajao u centralnoj tački ravnog vrha uzvišenja, bio je zavučen u dubini, van kruga ćoškastog kamenja. Da je došao tik pred zalazak sunca, senka menhira bi, padajući na krug, precizno beležila njegov prečnik, pokazivala bi smer u kom su tokom bitke okrenuta bila lica čarobnjaka. Geralt pogleda u tom pravcu, na stranu bezgraničnih, brežuljkastih polja. Ako su kosti poginulih još uvek bile tamo, a sigurno su bile, onda ih je skrivala bujna trava. Onuda je kružio jastreb, mirno opisujući krugove široko raširenih krila. Jedina pokretna tačka usred krajolika zamrlog u žegi.

  Obelisk je bio širok u osnovi – najmanje četvoro-petoro ljudi moralo bi se uhvatiti za ruke kako bi ga obuhvatilo. Bilo je očigledno da bez pomoći magije ne bi bio izvučen na brdo. Površina menhira okrenuta prema kamenom krugu bila je glatko isklesana, na njoj su se ocrtavale uklesane rune.

  Imena onih četrnaest koji su poginuli.

  Polako se približio. I zaista, Jurga je bio u pravu. U podnožju obeliska bilo je položeno cveće – obično poljsko cveće – mak, lupine, slez, nezaboravak.

  Imena četrnaestoro.

  Čitao je polako, s vrha, a pred očima mu se javiše lica onih koje je poznavao.

  Vesela Tris Merigold, kestenjaste kose, koja se kikotala zbog bilo čega i izgledala kô devojčurak. Voleo ju je. Kao i ona njega.

  Lavdbor iz Murivela, s kojim se jednom zamalo pobio u Vizimi, kad je čarobnjaka uhvatio da manipuliše kockama u igri služeći se delikatnom telekinezom.

  Lita Nejd, zvana Koral. Nadimak nastao od boje ruža za usne koji je koristila. Lita ga je jednom izogovarala kod kralja Belohuna, i to tako da je na nedelju dana završio u tamnici. Kad su ga oslobodili, otišao je da je pita za razlog. Ne znajući kad, završio je u njenom krevetu i u njemu proveo narednu nedelju.

  Stari Gorazd, koji je hteo da mu plati sto maraka za mogućnost proučavanja njegovih očiju, a nudio je hiljadu za obavljanje obdukcije, „ne mora danas“, kako se tada izrazio.

  Ostala su tri imena.

  Iza sebe začu šum i okrenu se.

  Bila je bosa, u jednostavnoj lanenoj haljini. Na dugoj svetloj kosi, koja joj je slobodno padala preko ramena i leđa, nosila je venac od belih rada.

  – Zdravo – rekao je.

  Podigla je ka njemu hladne azurne oči, nije odgovorila.

  Primetio je da nije preplanula. Bilo je to neobično, sada, na kraju leta, kada su seoske devojke obično bile bronzano opržene suncem, njeno lice i otkrivena ramena bili su nežne zlatne boje.

  – Donela si cveće?

  Nasmejala se, spustivši pogled. Osetio je hladnoću. Prošla je pored njega bez reči, kleknula kraj obeliska, dodirujući kamenje.

  – Ja ne donosim cveće – reče, podižući glavu. – Ali ovo koje ovde leži za mene je.

  Posmatrao ju je. Klečala je tako da je zaklanjala od njegovog pogleda poslednje ime uklesano u kamenu menhira. Bila je svetla, neprirodno, blistavo svetla na tamnom tlu kamena.

  – Ko si ti? – mirno je upita.

  Osmehnula se i dunuo je hladan vetar.

  – Ne znaš?

  Znam, pomislio je, zagledan u hladan azur njenih očiju. Tako je, čini mi se da znam.

  Bio je miran. Nije umeo drugačije. Više ne.

  – Uvek me je zanimalo kako izgledaš, gospodarice.

  – Ne moraš me tako oslovljavati – tiho je odgovorila. – Ipak se znamo tolike godine.

  – Znamo se – potvrdio je. – Govore da ideš u korak za mnom.

  – Idem. Ali ti se nikada nisi osvrnuo. Do danas. Danas si se prvi put okrenuo.

  Ćutao je. Ništa nije imao da kaže. Bio je umoran.

  – Kako... Kako će se to dogoditi? – najzad upita, hladno i bez emocija.

  – Uzeću te za ruku – rekla je, gledajući ga pravo u oči. – Uzeću te za ruku i odvesti te preko polja. U maglu, hladnu i vlažnu.

  – A dalje? Šta je dalje, iza magle?

  – Ništa – nasmejala se. – Dalje nema više ničega.

  – Išla si za mnom u korak – rekao je. – A uzimala si druge, one koje sam sretao na putu. Zašto? Zato da bih ostao sam, je l’ istina? Da bih konačno počeo da se
plašim? Priznaću ti istinu. Ja sam te se oduvek plašio, oduvek. Iz straha se nisam osvrtao. Iz bojazni da ću te ugledati kako ideš tik za mnom. Oduvek sam se bojao, moj je život prošao u strahu. Bojao sam se... do danas.

  – Do danas?

  – Tako je. Do danas. Stojimo, evo, lice u lice, a ja ne osećam strah. Uzela si mi sve. Uzela si mi i strah.

  – Zašto su onda tvoje oči pune strepnje, Geralte iz Rivije? Tvoje ruke drhte, bled si. Zašto? Da li se čak toliko bojiš poslednjeg, četrnaestog imena uklesanog na obelisku? Ako želiš, reći ću ti kako glasi to ime.

  – Ne moraš. Znam koje je to ime. Krug se zatvara, zmija zariva zube u svoj rep. Tako mora da bude. Ti i to ime. I cveće. Za nju i za tebe. Četrnaesto ime uklesano u kamen, ime koje dozivam usred noći, u svetlu sunca, po mrazu, žegi i kiši. Ne, ne bojim se ni sada da ga izgovorim.

  – Izgovori ga onda.

  – Jenefer... Jenefer iz Vengerberga.

  – A cveće je za mene.

  – Završimo s tim – teško je izgovorio. – Uzmi... Uzmi me za ruku.

  Ustala je, prišla mu, osetio je hladnoću koja je dolazila od nje, oštru, prodornu zimu.

  – Ne danas – rekla je. – Jednom da. Ali ne danas.

  – Uzela si mi sve...

  – Ne – prekinu ga. – Ja ništa ne uzimam. Ja samo vodim za ruku. Zato da u tom trenutku niko ne bi bio sam. Sam u magli... Doviđenja, Geralte iz Rivije. Jednom.

  Nije odgovorio. Polako se okrenula i otišla. U maglu koja je najednom zaklonila vrh brda, u maglu u kojoj je sve iščezlo, u belu, vlažnu maglu u kojoj se rastopio obelisk i cvetovi koji su ležali u njegovom dnu, i četrnaest imena isklesanih u njemu. Nije bilo ničega, samo magla i mokra, blistava od kapi, trava pod nogama, trava koja je mirisala omamljivo, teško, slatko, sve do bola u slepoočnicama, do zaborava, do umora...

  – Gospon Geralte! Šta vam je? Zaspali ste? Govorio sam vam, slabi ste jošte. Šta li vam je trebalo da se penjete na vrh?

  – Zaspao sam – protrlja lice rukom, zatrepta. – Zaspao sam, dođavola... Nije to ništa, Jurga, to je od ove vrućine...