Alef Science Fiction Magazine 020

by MoZarD

  »Džup, naravno, naravno da se sećam. Jer sam mislio da sam drugačiji. Tada je došla poruka, i pomislio sam da je ona dokaz moje posebnosti, inače mi je ne bi poverili.

  Razumeš, Slimpe,« — nagnuo se napred — »kad bih zaista znao da sam nešto posebno

  — mislim, kad bih bio siguran u to — uopšte me ne bi uznemiravale stvari poput Osmatračke stanice. Ali većinom se osećam nesrećno i izgubljeno i prosečno.«

  »Ti si ti, Džo. Ti si ti i sve što je deo tebe, od običaja da satima sediš i posmatraš D'ika kad želiš da razmišljaš, do osobine da na plavo reaguješ za desetinku sekunde brže nego na crveno. Ti si sve što si ikad pomislio, sve čemu si se nadao, i sve što si mrzeo.

  Kao i sve što si naučio. A naučio si mnogo, Džo.«

  »Kad bih samo znao da je to moje, Slimpe. To je ono u šta hoću da se uverim: da je

  poruka zaista važna i da sam ja jedini koji je u stanju da je prenese. Kad bih zaista bio siguran da je obrazovanje koje sam dobio načinilo od mene — pa, kao što rekoh, nešto posebno, onda mi ne bi smetalo da nastavim. Džup, bio bih presrećan.«

  »Džo, ti si ti, a to je važno u onoj meri, u kojoj sam to želiš.«

  »Možda je to najvažnija stvar na svetu, Slimpe. Ukoliko postoji odgovor na to

  pitanje, Slimpe, možda glasi baš tako: da znaš da si to ti i niko drugi.«

  U trenutku kada je Džo ušao u sobu sa konzolom, zvučnici komunikatora

  zabrujaše. Kada se okrenuo, šum se pojačao. »Šta je to, Slimpe?«

  »Nisam siguran.«

  Vrata se zatvoriše, cev se odvoji, i oštećena krstarica poče da otplovljava iz vidokruga. Džo ju je posmatrao kroz staklo prekriveno organoformom, koja je blago iskrivljavala sliku.

  Iz zvučnika se sada čuo smeh.

  D'ik se počešao šapom iza uveta.

  »Dolazi odande«, reče Slimp, »i to užasno brzo.«

  28

  Smeh se pojačao, dobio histeričan prizvuk, ispunio visoku prostoriju. Nešto je proletelo pored Slimpovog staklenog zida, iznenada se obrnulo i primaklo mu se na svega dvadeset stopa.

  Smeh prestade, a umesto njega se začu iscrpljeno dahtanje.

  Stvar napolju izgledala je kao ogromna kamenica, s tom razlikom što joj je prednja

  strana bila uglačana. Polako su dolebdeli do tačke u kojoj su zaklanjali blesak Podjednakog, i bela svetlost uzmače sa površine; Džo je uvideo da je u pitanju providna ploča. Iza nje se neka prilika naginjala napred, podignutih ruku i široko razmaknutih nogu. Čak i sa te razdaljine Džo je video kako joj se grudni koš nadima u skladu sa dahtanjem koje je ispunjavalo sobu grmljavinom. »Slimpe, utišaj to malo, hoćeš?«

  »Oh izvini.« Dahtanje više nije bilo nalik na gromove koji mu se prolamaju uz samo

  uvo, već je postalo pristojno udaljen zvuk razumne jačine. »Želiš li da mu se obratiš, ili da ja to učinim?«

  »Samo napred.«

  »Ko si ti?« upita Slimp.

  »Ni Taj Li. Ko si ti, proklet bio, i zašto smatraš da si zanimljiv?«

  »Ja sam Slimp. Čuo sam za tebe, Ni Taj Li.«

  »Nikad nisam čuo za tebe, Slimpe. Mada znam da je trebalo. Zašto si tako zanimljiv?«

  »Ko je on?« prošapta Džo.

  »Pssst«, reče Slimp. »Reći ću ti kasnije. Šta si to radio, Ni Taj Li?«

  »Jurio sam prema onom suncu, buljio u njega, mislio kako je lepo, smejao se zbog

  te lepote i zato što bi me uništilo i ostalo lepo, i pisao pesmu o lepoti sunca i planete koja kruži oko njega; sve sam to radio dok mi se nije ukazalo nešto zanimljivije: da pokušam da otkrijem ko ste.«

  »Onda pređi kod nas i saznaj nešto više.«

  »Već mi je poznato da si ti sveprisutni lingvistički multipleks sa svešću na bazi elovskog uma«, odgovori Ni Taj Li. »Da li postoji još nešto što bih mogao saznati pre nego što otplovim u plamen?«

  »Sa mnom je mladić tvojih godina o kome ne znaš ništa.«

  »U tom slučaju dolazim. Izbacite cev.« Krenuo je napred.

  »Kako je znao da si El?« upitao je Džo dok im se kamena gromada približavala.

  »Ne znam«, reče Slimp. »Neki su u stanju da to odmah zaključe. Takvi mi se više

  sviđaju od onih koji sede i razgovaraju s tobom čitav sat pre nego što počnu da postavljaju pitanja. Samo kladim se da ne zna koji sam ja El.«

  Cev se spojila sa Nijevim brodom. Trenutak kasnije vrata su se otvorila i unutra je, palčeva zavučenih u džepove, dokono stupio Ni Taj Li i osvrnuo se oko sebe.

  Džo je još uvek nosio crni ogrtač koji mu je San Severina kupila na Pacovskoj Rupi.

  Ni Taj Li je, međutim, izgledao kao čist šatler. Nosio je samo izbledele radne pantalone izlizane na jednom kolenu Preduga srebrno‐plava kosa bila mu je uvezana iznad čela i ušiju, lica visokih jagodica i zakošenih istočnjačkih očiju boje škriljaca.

  Oči mu se zaustviše na Džou i on se iskezi. »Zdravo«, rekao je i prišao mu.

  Pružio je ruku, i Džo ju je prihvatio. Na prstima desne ruke nalazile su se kandže.

  Ni nakrivi glavu. »Napisaću pesmu o izrazima tvog lica dok smo se rukovali. Ti si sa Rajsa, radio si na poljima džupa, ležao kraj vatri na Novom Ciklusu i ubijao keparde koji bi se provukli kroz ogradu.« Ne otvarajući usta, ispustio je tih, tužan zvuk. »Hej, Slimpe.

  Znam svo njemu, i zato idem.« Počeo je da se okreće.

  »Bio si na Rajsu? Stvarno si bio na Rajsu?« upita Džo.

  Ni se okrenuo prema njemu. »Da, bio sam. Došao kao šatler i neko vreme radio na

  polju sedam. Tamo sam stekao ovo.« Podigao je kandže.

  Pri dnu Džoovog vrata pojavio se pulsirajući bol kakav nije osetio od trenutka kad

  29

  je prvi put svirao Elovima. »Radio sam na polju sedam neposredno pred Novi Ciklus.«

  »Da li je Čuvar Džems ikada ulio malo pameti u glavu onog svog bezobraznog sina?

  Uglavnom sam u stanju da podnesem ljude, ali sa tom nametljivom sveznalicom potukao sam se četiri puta. Jednom sam ga skoro ubio.«

  »Ja... ja sam ga stvarno ubio«, prošapta Džo.

  »Oh«, reče Ni. Zatreptao je. Ne mogu reći da sam iznenađen.« Ipak je izgledao zatečen.

  »Stvarno si bio tamo«, reče Džo, »ili mi samo čitaš misli?«

  »Bio sam tamo. Lično. Tri i po nedelje.«

  »To nije mnogo«, reče Džo.

  »Nisam rekao da sam dugo bio.«

  »Ali stvarno si bio«, ponovi Džo.

  »Svemir nije tako veliki, prijatelju. Šteta što je tvoja kultura tako simpleksna, inače bih duže ostao i više saznao o tebi.« Još jednom se okrenuo da pode.

  »Čekaj malo!« povikao je Džo. »Hoću... treba da razgovaram s tobom.«

  »Zaista?«

  Džo klimnu glavom.

  Ni Taj je ponovo zavukao ruke u džepove. »Već dugo nikome nisam bio potreban.

  Možda je stvar dovoljno zanimljiva da se o njoj napiše pesma.« Kočoperno se odšetao

  do konzole i seo na sto. »Onda ću ostati još malo. O čemu to treba da razgovaramo?«

  Džo je ćutao, dok su mu se misli komešale. »Ovaj, od čega je načinjen tvoj svemirski brod?« upitao je najzad.

  Ni Taj je pogledao u tavanicu. »Hej, Slimpe«, povikao je, »Je l' me ovaj tip zavitlava? Nije mu stvarno potrebno da zna od čega je načinjen moj brod, zar ne? Ako me zavitlava, idem. Ljudi me sve vreme zavitlavaju, o tome znam sve i nimalo me ne zanima.«

  »Nešto treba da ga podstakne da bi dospeo do onog što je važno«, reče Slimp. »A

  ti treba da budeš strpljiv.«

  Ni Taj je pogledao Džoa. »U pravu je, da znaš. Uvek ispuštam reči i odeljke iz pesama zato što prebrzo pišem. Onda ih niko ne razume. Isto tako, ne znam za strpljenje. Ovo bi ipak moglo da bude veoma zanimljivo. Je l' ovo tvoja okarina?«

  Džo klimnu glavom.

  »Nekad sam svirao na okarini.« Prineo ju je usnama i odsvirao vedru melodiju koja

  se pri kraju iznenada usporavala.

  Knedla u Džoovom grl
u još više zape. Ta pesmica je bila prvo što je ikada naučio da

  odsvira.

  »To je jedina melodija koju sam naučio. Trebalo je više da učim. Evo ti, sviraj.

  Možda će te to podstaći.«

  Džo je samo odmahnuo glavom.

  Ni Taj je slegnuo ramenima, malo prevrtao okarinu po rukama, pa upitao, »Boli te?« »Aha«, reče Džo posle nekog vremena.

  »Ja tu ništa ne mogu«, reče Ni Taj. »Jednostavno sam mnogo toga doživeo.«

  »Smem li da se umešam?« upita Slimp.

  Ni ponovo slegnu ramenima. »Naravno«.

  Džo klimnu glavom.

  »Džo, uvidećeš čitajući da izvesni pisci kao da su otkrili sve što i ti, činili sve što i ti.

  Postoji jedan drevni pisac naučne fantastike, Teodor Sterdžen, koji me raspameti svaki put kad ga čitam. On kao da je video svaki odsjaj na prozorskom staklu i svaku senku na mrežastim vratima koju sam ja ikad video, radio sve što sam ja ikad radio, od sviranja gitare do višenedeljnog izležavanja na brodu u Arkanzas Pasu, u Teksasu. A on je tobože 30

  pisao prozu, i to pre četiri hiljade godina. Zatim ćeš otkriti da i mnogi drugi, koji nisu ni videli ni činili što i ti, nalaze isto kod istog pisca. Takvi su pisci retki. Ali Ni Taj Li je jedan od njih. Pročitao sam mnoge tvoje pesme, Ni Taj. Moje uvažavanje za njih je toliko da bi ti sigurno bilo neprijatno kad bih ga izrazio.«

  »Auh«, reče Ni Taj. »Hvala.« Na licu mu se pojavio tako širok osmeh da ga nije mogao sakriti ni obaranjem glave. »Najbolje pesme sam izgubio. Ili ih nisam ni zapisao.

  Voleo bih da ti ih mogu pokazati. Stvarno su lepe.«

  »I ja bih voleo da ih vidim«, reče Slimp.

  »Hej.« Ni Taj je podigao pogled. »Ali ja sam ti potreban. Ne sećam se ni šta si me

  pitao«

  »O tvom brodu«, reče Džo.

  »Jednostavno sam izbušio parče neporoznog meteora, otpozadi nabio kajzonski

  pogon i sproveo komande za kontrolu potiska.«

  »Da, da!« povika Slimp. »Tačno tako se radi. Zavrnuo si kajzonca pomoću kontra‐

  ključa. Navoj je bio levi, zar ne? Toliko je godina prošlo, ali kako je to bio sladak

  »brodić!«

  »U pravu si za navoj«, reče Ni Taj. »Samo što sam se koristio kleštima.«

  »Nema veze. Bitno je da si to učinio. Kažem ti, Džo, kod nekih pisaca to je upravo

  jezivo.«

  »Imam ja i jedan problem«, reče Ni Taj. »Nikad ništa ne radim dovoljno dugo da

  bih ga upoznao — samo koliko mi treba da ga opišem u rečenici ili stihu, a onda prelazim na sledeće. Mislim da se bojim, i da pišem kao nadoknadu za stvari koje ne mogu da uradim.«

  U tom trenutku osetio sam mali ali oštar ubod bola. Rekao sam istu stvar Nornu

  sat pre nego što smo se slupali na Rajsu, dok smo raspravljali o mojoj najnovijoj knjizi.

  Sećate me se? Ja sam Dragulj.

  »Ali ti si moj vršnjak«, najzad se oglasi Džo. »Kad si pre stigao sve to da napišeš i doživiš?«

  »Pa, ja... hoću da kažem, to je... rekao bih da u stvari ne znam. Tek tako.

  Pretpostavljam da ima mnogo toga što nikad neću doživeti jer previše pišem.«

  »Još jedna upadica«, reče Slimp. »Bi li ti bilo neprijatno ako mu sve ispričam?«

  Ni Taj odmahnu glavom.

  »To je kao ono sa Oskarom i Alfredom«, reče Slimp.

  Ni Taja kao da je, začudo, ispunilo olakšanje. »Ili Polom V. i Artirom R.«, dodao je.

  »Ili Žanom K. i Rejmonom R.«, reče Slimp u ritmu.

  »Ili Vajlijem i Koletom.«

  »U pitanju je rekurentni književni obrazac«, objasnio je Slimp. »Stariji pisac, mladi pisac — često puko dete — i nešto tragično. I svetu biva podareno nešto predivno. To se dešava svakih dvadeset pet ili pedeset godina od romantizma naovamo.«

  »Ko je bio stariji pisac?« upita Džo.

  Ni Taj obori pogled. »Mjuels Eronlajd.«

  »Nikad nisam čuo za njega«, reče Džo.

  Ni Taj zatrepta. »Oh, mislio sam da svi znaju za čitavo to neprijatno

  zamešateljstvo.«

  »Voleo bih da ga upoznam«, oglasi se Džo.

  »Sumnjam da hoćeš«, reče Slimp. »Ono što se desilo je vrlo, vrlo tragično.«

  »Eronlajd je bio El.« Ni Taj uze vazduh i poče da objašnjava. »Dugo smo putovali,

  i...« »Dugo si putovao sa Elom?«

  »Pa, on je samo delimično bio... Zastao je. »Ja tu ništa ne mogu«, rekao je.

  »Doživeo sam to. Kunem se da ništa ne mogu.«

  31

  »Onda znaš za tugu Elova«, reče Džo.

  Ni Taj klimnu glavom. »Da. Znaš, prodao sam ga. Bio sam očajan, bio mi je potreban novac, i on mi je rekao da to učinim.«

  »Prodao si ga? Ali zašto...«

  »Finansijski razlozi.«

  »Oh.«

  »Tim novcem sam kupio jeftinijeg Ela da izgradi svet koji smo uništili, tako da znam za tugu Elova i tugu vlasništva nad njima — mada je to bio mali svet i izgradnja je kratko trajala. Objašnjavao sam to San Severini pre nekoliko dana i ona se veoma uznemirila

  — i ona je kupovala i prodavala Elove i koristila ih da ponovo izgradi...«".

  »Poznaješ San Severinu?«

  »Da. Davala mi je časove međujezika kad sam bio šatler...«

  »Ne!« uzviknu Džo.

  Ni Taj je zatresao glavom i prošaputao; »Kunem se da ja tu ništa ne mogu. Kunem

  se.« »Ne!« Okrenuo se i rukama poklopio uši, čučnuo i zateturao se.

  Iza njega Ni Taj povika: »Slimpe, i ti kažeš da sam mu potreban?«

  »Veoma uspešno zadovoljavaš njegove potrebe.«

  Džo se okrenu. »Marš napolje!«

  Ni Taj je uplašeno ustao sa stola. »To je moj život, proklet bio, ne tvoj. Moj je!«

  Ščepao je Nijevu ruku sa kandžama. »Moj. Ja sam odustao od njega — ali to ne znači da ga možeš prisvojiti.«

  Ni je naglo uvukao vazduh. »Više nije zanimljivo«, reče on brzo, odmičući se od stola. »Premnogo sam puta prošao kroz sve to.«

  »Ali ja nisam!« viknu Džo. Osećao se kao da je nešto u njemu premlaćeno i izvređano. »Ne možeš mi ukrasti život.«

  Ni ga je iznenada gurnuo. Džo je pao na sto, i pesnik se nadneo nad njim, tresući

  se. »Zašto kog vraga misliš da je tvoj? Možda si ga ukrao od mene. Kako to da nikad ništa ne završim? Kako to da me, čim dobijem posao, zaljubim se, dobijem dete, nešto iznenada otrgne od toga i uvali u još jednu hrpu govana odakle ponovo moram sve iz

  početka? Da li mi ti to činiš? Da li me ti otržeš od onoga što je moje i prisvajaš hiljade divnih života koje sam započeo?« Iznenada je zažmurio i položio levu ruku na desno rame. Zabačene glave prošištao je prema tavanici: »Gospode, koliko sam već puta ovo

  rekao. Već mi je dosadilo, prokleto bilo. Dosadilo mi je.« Zaderao je rame kandžama, i pet potočića krvi poteče mu na grudi — a za jedan jezovit časak Džou je pred očima iskrsla slika trenutka kad je pobegao od Lilinog smeha i stojeći zabačene glave i sklopljenih očiju prevukao kandžama preko ramena. Otresao se tog sećanja i zatreptao.

  Ispod svežih ogrebotina na Ni Tajevom ramenu videli su se tragovi mnogih starih ožiljaka.

  »Uvek se vratim, uvek dođem na isto mesto, uvek sve isto opet i opet i opet!«

  povika Ni Taj.

  Zateturao se prema vratima.

  »Čekaj!«

  Okrenuo se na trbuh i na kolenima zabauljao za njim.

  »Šta nameravaš!« Bacio se na Ni Taja, obuhvatio ga i stavio ruku preko vrata.

  Ni Taj je kandžama obuhvatio Džoovu podlakticu. Džo je zatresao glavom — Bili Džems mu je preprečio izlaz iz tora i na isti način mu položio kandže na ruku, i tako je sve počelo.

  »Preći ću na svoj brod«, reče Ni Taj ravnim glasom, »Okrenuti se prema suncu i dati gas do daske. Jednom sam to učinio smejući se. Ovog puta ću verovatno plakati. A za tu paklenu rupu bi najbolje bilo da je zani
mljiva.«

  32

  »Ali zašto?«

  »Zato što će jednog dana«, i Ni Tajevo lice se iskrivi od napora koji su mu pričinjavale reći, »neko drugi srljati u srebrno sunce, isprva se smejući, zatim plačući, i biće onih koji su već čitali o tome, setiće se i iznenada shvatiti, zar ti nije jasno? Shvatiće da nisu jedini...«

  »Ali niko nikad neće čitati šta ti misliš o..«

  Ni Taj mu je odgurnuo ruku i potrčao niz cev, za dlaku promašivši D'ika koji je dolazio sa svežnjem papira u ustima.

  Cev se otkačila i organska pena se sklopila tvoreći neprekinuti omotač kad su se vrata sobe sa konzolom zatvorila. Džo je video kako se Ni Taj naginje nad komandama; zatim je ustao i prislonio lice i šake na osmatrački ekran kada je autopilot poveo šuplji meteor pravo u ognjeni blesak sunca. Džo ga je pratio pogledom dok ga stisnuti kapci nisu zaboleli od žmirenja. Jecaji koji su dopirali preko interkoma čuli su se možda još minut pošto je brod nestao sa vidika.

  Džo je rukom otro čelo i okrenuo se od zida.

  D'ik je sedeo na svežnju hartije, žvaćući raskupusani ugao jednog lista. »Šta je ovo?«

  »Ni Tajeve pesme«, reče Slimp. »Poslednje koje je napisao.«

  »D'ik, jesi li ih ti ukrao sa njegovog broda?« upita Džo.

  »Jedino što možeš sa takvima kao što je on jeste da im otmeš delo pre nego što ga

  unište. Na taj način smo došli do svih njegovih dela koja posedujemo. Sve ovo se već desilo«, umorno reče Slimp.

  »Ali D'ik to nije znao«, reče Džo. »Samo si krao, zar ne?«

  Pokušao je da zvuči prekorno.

  »Potcenjuješ svoje đavo‐mače«, reče Slimp. »Ono nema simpleksan um.«

  Džo se sagnuo i cimao papire ispod D'ika dok se on konačno nije prevrnuo na pod i

  nekoliko puta ga pljesnuo po ruci. Zatim ih je odneo do stola i zavukao se ispod njega.

  XI

  Kad se pojavio tri sata kasnije, Džo je polako odšetao do staklenog zida i još jednom začkiljio prema belom patuljku. Okrenuo se, odsvirao tri tona na okarini i spustio ruku.

  »Mislim da je ovo do sada najmultipleksnija svest koju sam sreo.«

  »Možda i jeste«, reče Slimp. »Ali sada si i ti multipleksan.«