Alef Science Fiction Magazine 020

by MoZarD

  »Nadam se da neće zaroniti u sunce«, reče Džo.

  »Ne ukoliko usput nađe nešto zanimljivije.«

  »Tamo nema baš mnogo toga.«

  »Ne treba mnogo da se zainteresuje um kao što je Lijev.«

  »Ono što si govorio o multipleksnosti i razumevanju uglova viđenja. On je u potpunosti preuzeo moj ugao viđenja i u pravu si: bilo je jezivo.«

  »Potrebna je multipleksna svest da bi se uočila multipleksnost druge svesti.«

  »Jasno mi je zašto«, reče Džo. »Koristio se svim svojim iskustvima da bi razumeo

  moja. Zbog toga sam se čudno osećao.«

  »Znaš da je napisao te pesme pre nego što je uopšte znao da postojiš.«

  »Tačno. Ali to samo čini sve još neobičnijim.«

  »Mislim«, reče Slimp, »da si obrnuo izraz. Koristio si se svojim iskustvima da bi razumeo njegova.«

  »Jesam li?«

  »U poslednje vreme stekao si mnogo iskustva. Uredi ih multipleksno i biće ti mnogo jasnija. A kada se dovoljno razjasne, ostaće dovoljno nejasnoća da bi bio u stanju da postavljaš ispravna pitanja.«

  33

  Džo ih je neko vreme ćutke uređivao. Onda je upitao: »Kako se zvao El na kome je

  zasnovan tvoj um?«

  »Mjuels Eronlajd«, reče Slimp.

  Džo se ponovo okrenuo prema prozoru. »Onda se sve ovo već desilo.«

  Nakon još jednog minuta tišine Slimp reče; »Znaš da ćeš poslednju etapu

  putovanja morati da pređeš bez mene.«

  »Upravo sam počeo to da uviđam«, reče Džo. »Miltipleksno.«

  »Dobro.«

  »Biću obuzet smrtnim strahom.«

  »Ne bi trebalo«, reče Slimp.

  »Zašto?«

  »U vrećici imaš kristalizovanog Tritovijanca.«

  Naravno, mislio je na mene. Nadam se da me niste zaboravili, jer ako jeste, ostatak

  priče biće vam nerazumljiv.

  XII

  »Šta bi trebalo da uradim s njim?« upita Džo.

  Položio me je na somotoski podmetač na stolu. Laka izmaglica iz isparivača prigušivala je svetla na visokoj tavanici prostorije sa konzolom i davala im oreole.

  »Koja je najmultipleksnija stvar koju možeš da uradiš kad nisi siguran šta treba da

  činiš?«

  »Da postavljam pitanja.«

  »Onda ih postavljaj.«

  »Hoće li odgovoriti?

  »Postoji i jednostavniji način da to saznaš od raspitivanja kod mene«, reče Slimp.

  »Samo trenutak«, reče Džo. »Moram da uredim opažanja multipleksno. Još se

  nisam na to navikao«. Trenutak kasnije on upita, »Zašto ću morati da stupim u carsku vojsku i služim princa Naktora?«

  »Izvrsno«, reče Slimp. »To sam se i ja pitao.«

  Zato što vojska ide kud i ti, odaslah. Bilo je takvo olakšanje progovoriti. Ali to je jedna od muka kristalizacije: možeš da odgovoriš jedino ako ti postave direktno pitanje.

  Igrom slučaja, u pauzi između Džoove rečenice »Još se nisam na to navikao« i njegovog pitanja, bučno se oglasio radio i glas princa Naktora objavio je da se sva ljudska bića u toj oblasti neodložno moraj u prijaviti u njegove trupe, na šta je Slimp rekao: »Ćini mi se da ovo rešava problem.« Prema tome, nema ničeg tajanstvenog u vezi sa Džoovim pitanjem. Onima koji su pratili tekst do ovog mesta hoću da naglasim da se multipleksnost savršeno uklapa u zakone logike. Izostavio sam taj događaj jer sam mislio da odvlači pažnju, i pretpostavio da se iz Džoovog pitanja sa savršenom sigurnošću može zaključiti šta se dogodilo, uveren da će do toga multipleksni čitalac sam doći. Postupio sam na taj način na više mesta u priči.

  »Zašto jednostavno ne mogu da predam poruku i nastavim za svoj račun?«

  Jedna od tobožnjih aktivnosti za koju ste sposobni u kristalizovanom obliku jeste postavljanje retoričkih pitanja. Jesi li spreman da predaš poruku? odaslah.

  Džo tresnu obema pesnicama po stolu. Činilo se da soba podrhtava dok sam se ljuljao napred‐nazad.

  »Džup! Kako glasi poruka? To sad moram da saznam, Kako glasi?«

  Pojavio se neko ko će osloditi Elove.

  Džo ustade, i njegove mladalačke crte se produbiše od zabrinutosti. »To je veoma

  važna poruka.« Zabrinutost se pretvorila u mrštenje. »Kad ću biti spreman da je predam?«

  Čim se pojavi neko ko će ih osloboditi.

  34

  »Ali prešao sam sav ovaj put...« Džo zastade. »Ja? Ja da ih oslobodim? Ali... možda

  ću biti spreman da predam poruku, ali kako ću znati kad sam spreman da ih oslobodim?«

  Ako ne znaš, odaslah, onda to očigledno nije ta poruka.

  Džo se osećao zbunjen i postiđen. »Ali morala bi biti.«

  Ništa me nije pitao, stoga mu ništa nisam mogao odaslati. Ali Slimp je odgovorio

  umesto mene: »To je ta poruka, ali si je krivo protumačio. Pokušaj da daš drugo tumačenje koje neće sadržati protivrečnosti.«

  Džo se okrenuo od stola. »Ne vidim dovoljno«, reče on obeshrabreno.

  »Ponekad moraš gledati tuđim očima«, reče Slimp. »Ako bi u ovom času mogao upotrebiti Draguljeve, mislim da bi učinio sebi veliku uslugu.«

  »Zašto?«

  »Sve si tešnje vezan za Elove i našu borbu za oslobođenje. Od svih ne‐elovskih vrsta, Tritovijanci najaktivnije učestvuju u toj borbi. Prosto zato. Pored toga, veoma bi ti olakšalo vojničku karijeru.«

  »Može li se to učiniti?« upita Džo.

  »Vrlo jednostavno«, reče Slimp. »Možeš to i sam izvesti. Uzmi Tritovijanca.«

  Džo se vratio do stola i podigao me sa somota.

  »Sad podigni desni kapak.«

  Učinio je to i još ponešto, sledeći Slimpova uputstva. Minut kasnije vrisnuo je od

  bola, vrteći se udaljio od stola i pao na kolena, prekrivši lice rukama.

  »Bol će uskoro nestati«, mirno reče Slimp. »Mogu ti isprati oko ako te jako peče.«

  Džo odmahnu glavom. »Nije to bol, Slimpe«, prošaputao je. »Vidim. Vidim te, sebe, D'ika, Dragulj, ali istovremeno. Vidim i vojni brod koji me čeka, pa čak i princa Naktora. Ali brod je udaljen sto sedamdeset milja, D'ik je iza mene, ti svud oko mene, Dragulj u meni, a ja — više nisam ja.«

  »Najbolje da malo vežbaš hodanje«, reče Slimp. »Spiralne stepenice su posebno teške u početku. Kad malo razmislim, još bolje bi bilo da navikneš da mirno sediš i razmišljaš. Onda možemo preći na nešto složenije.«

  »Ja više nisam ja«, tiho ponovo Džo.

  »Sviraj okarinu«, predloži Slimp.

  Džo je posmatrao samog sebe kako vadi instrument iz vrećice, prinosi ga usnama i

  sklapa kapke, jedan preko levog oka, drugi preko blistavog predmeta koji je zamenio desno. Ćuo je sebe kako započinje dugu, sporu melodiju i zatvorenih očiju video kako mu se D'ik oprezno prikrada i spušta njušku u njegovo krilo.

  Nešto kasnije Džo reče; »Znaš, Slimpe, ne mislim da mi je razgovor sa Draguljem išta doneo.«

  »Sigurno mnogo manje nego pogled kroz njega.«

  »Poruka mi je još uvek užasno nejasna.«

  »Moraš uzeti neke stvari u obzir. Kad neko postane tako ratoboran kao što je on,

  čak i najsimpleksniji umovi počinju da se ponašaju upravo linearno. Ali on je Tritovijanac na mestu. U stvari, ako pogledaš multipleksno, rekao ti je dosta toga.«

  Džo je posmatrao sopstveno lice kako dobija usredsređen izraz. Bio je prilično smešan, pomislio je usput — nalik na veoma zabrinutu vevericu slamnate glave koja nosi dijamantski monokl. »Poruka mora da glasi: Pojavio se neko ko će osloboditi Elove. A ja moram biti spreman da oslobodim Elove. Samo što ja neću biti taj koji će ih osloboditi«. Čekao je da Slimp potvrdi njegovo rasuđivanje. Slimp je, međutim, ćutao.

  Zato je Džo nastavio: »Voleo bih da sam to ja. Ali mislim da ima razloga zašto je to nemoguće. Takođe moram biti spreman da predam poruku. A moći ću zaista da budem

  spreman jedino ukoliko se uverim da je spreman i
onaj ko će osloboditi Elove, ma ko to bio.«

  35

  »Vrlo dobro«, reče Slimp.

  »Gde ću naći tu osobu i kako ću se uveriti da je spremna da oslobodi Elove?«

  »Možda ćeš sam morati da je pripremiš.«

  »Ja«

  »Stekao si poprilično obrazovanje u poslednjih nekoliko meseci. Moraćeš da

  preneseš dobar deo svog znanja nekome ko je simpleksan koliko i ti na početku putovanja.«

  »I izgubim i ono malo vlastitog ja što mi je ostavio Ni Taj?«

  »Da.«

  »Onda to neću učiniti«, reče Džo.

  »Ma hajde, molim te.«

  »Čuj, stari život su mi ukrali. Sad hoćeš da dam i ovaj novi nekom drugom. Neću to

  učniti.«

  »To je veoma sebičan način...«

  »Pored toga, dovoljno znam o simpleksnim društvima da bi mi bilo jasno da jedino

  što možeš da im učiniš sa vojskom jeste da možda uzdrmaš jednog ili dvojicu i pritom upropastiš svoj život. A to neću.«

  »Oh«, reče Slimp. »Uspeo si to da zaključiš.«

  »Jesam. Bilo bi vrlo bolno.«

  »Upropastićeš ga, pošao ti ili ne. Jedina razlika je u tome što nećeš moći da predaš poruku u slučaju da ne pođeš.«

  »Neće li ta osoba biti spremna i bez mene?«

  »Stvar je u tome što nemaš načina da to saznaš.«

  »Prihvatiću rizik«, reče Džo. »Idem negde drugde. Pouzdaću se u sreću da će sve

  ispasti dobro bio ja tamo ili ne.«

  »Nemaš pojma koliko je to rizično. Slušaj, imamo nešto vremena. Hajde da

  načinimo mali izlet. Hoću da ti pokažem nešto zbog čega ćeš se predomisliti.«

  »Slimpe, nisam siguran da bih u ovom trenutku mogao da podnesem posetu

  porobljenim, iskorišćavanim i napaćenim Elovima. Njima bi da me odvedeš, zar ne?«

  »Patnja Elova je nešto što se dešava tebi, a ne Elovima«, reče Slimp. »Nemoguće je

  razumeti patnju Elova posmatranu iz ugla samih Elova ako nisi jedan od njih. Jedna od stvari od kojih ih Carstvo štiti je i razumevanje. Ni sami Elovi se ne slažu oko toga u čemu je tolika strahota situacije u kojoj se nalaze. Ali sticaj okolnosti je takav da nam moraš verovati na reč. Postoje prepreke koje ni mutipleksnost ne može da savlada.

  Ponekad može da ih raznese, ali to je veoma teško i ostavlja duboke ožiljke. A prihvatanje činjenice da su nesavladive prvi je korak ka njihovom uništenju. Pokazaću ti nešto što možeš da shvatiš na svim stepenima složenosti. Razgovaraćemo sa San Severinom.«

  XIII

  »Je li ovo jedan od svetova koje je nanovo izgradila uz pomoć Elova?« upita Džo, obuhvativši pogledom prvo srebrne ulice pustog grada, a zatim zatalasana, šumovita brda koja su se pružala do namreškane površine jezera iza njih.

  »Jeste«, reče Oskar. »Prvi dovršen, a poslednji koji će biti ponovo naseljen.«

  »Zašto?« upita Džo, prekoračivši novu tučanu rešetku slivnika na pločniku.

  Plavičasti blesak sunca odražavao se u spiralnom prozoru koji je obavijao visoku kulu njima sleva. Veličanstvena, prazna fontana nalazila im se zdesna. Dok su prolazili pored nje, Džo je prešao prstima preko suvog granitnog oboda bazena prečnika četrdeset stopa.

  »Zato što je ona ovde.«

  »Koliko je još posla preostalo?«

  36

  »Svi svetovi su izgrađeni. Ponovo je uspostavljeno četrdeset i šest civilizacija. Ali etički sistemi traže vremena. Biće gotovi za šest meseci, možda nešto više.« Oskar pokaza rukom prema crnim metalnim vratima zakovanim mesinganim ekserima. »Kroz

  ona tamo.«

  Džo je prešao pogledom po ogromnim stubovima oko njih. »Prelepo je«, reče on.

  »Zaista jeste. Mislim da mi je sad jasnije zašto je htela sve to da izgradi.«

  »Unutra«, reče Oskar.

  Džo ude unutra.

  »Niz stepenice.«

  Koraci su im odjekivali duž širokog, sumračnog stepeništa.

  »Ovuda.« Oskar je gurnuo manja vrata u sivom kamenom zidu.

  Džo je nabrao nos kad je ušao. »Čudan mi...«

  Bila je gola.

  Ruke i noge bile su joj lancima prikovane za pod.

  Kada joj je siva traka svetlosti pala preko pogrbljenih leda, propela se, zatežući lance, i zaurlala, iskezivši zube čiju je neobičnu dužinu tek sad opazio. Urlik se presekao u hrapovom krkljanju.

  Posmatrao ju je.

  Posmatrao je sebe kako je posmatra i povlači se prema vratima, koja su se zanjihala i zalupila iza njega.

  Od napora su joj se rameni mišići napeli i jasno su se ocrtavali. Žile su joj poiskakale i zategle se po vratu, a raščupana, zamršena kosa prekrivala joj je polovinu lica. Češalj pomislo je glupo. O bože, crveni češalj. Video je kako mu iz pravog oka počinju teći suze, dok se drugo osušilo i speklo.

  »Sada je drže ovde«, reče Oskar. »Lanci su dovoljno kratki da je spreče da se ubije.«

  »Ko...«

  »Ne zaboravi da ih je bilo još dvadeset i šest. Oh, davno je prošlo vreme kada bi

  pustila Elove da je mogla. Ali sada je ostali drže ovde na ovakav način. A njeni Elovi nastavljaju s poslom.«

  »Nije pošteno!« uzviknu Džo. »Zašto je neko ne oslobodi?«

  »Znala je u šta se upušta. Prethodno im je rekla šta će morati da učine. Poznavala

  je svoja ograničenja.« Oskar načini bolnu grimasu. »Sedam Elova. Više nego što je iko ikada posedovao u jednom trenutku. Zaista suviše. Što više Elovi grade, tuga je sve veća. Povećava se geometrijski, kao i cena.«

  Džo je buljio u nju, opčinjen i užasnut, dok mu se srce kidalo.

  »Došao si da razgovaraš s njom«, reče Oskar. »Izvoli«.

  Džo joj je oprezno prišao i video sebe kako to čini. Ručni zglobovi i članci bili su joj puni krasta.

  »San Severina?«

  Trgla se unazad sa pridavljenim hropcem u grlu.

  »San Severina, moramo da razgovaramo.«

  Preko njene leve nadlanice potekao je uzan potočić krvi.

  »Zar ne možeš da razgovaraš sa mnom? San Severina...«

  Uz zveket lanaca bacila se na njega, škljocajući zubima, sigurno bi ga ugrizla za nogu da se nije na vreme izmakao. Pregrizla je jezik i sa vriskom se stropoštala na kamen, usta punih krvi.

  Džo je jedino uspeo da vidi sebe kako lupa na vratima i minut kasnije Oskar ga je

  držao u rukama. Oskar je pritisnuo kvaku, otvorio vrata, i zajedno sa Džoom se doteturao do podnožja stepeništa. I on je teško disao kad su počeli da se uspinju.

  »Skoro sam je žalio«, rekao je na pola puta do vrha.

  37

  Džo se zapanjeno okrenuo prema njemu. »Nemoj reći...«

  »Žao mi je Elova«, reče Oskar. »Ne zaboravi da sam i ja jedan od njih.«

  Džo je posmatrao sebe kako ponovo počinje da se penje, ispunjen zbunjenošću.

  »Ja je žalim«, reče on.

  »Dovoljno da bi stupio u vojsku?« upita Oskar.

  »Džup«, reče Džo. »Da«.

  Kada su kroz gornja vrata ponovo izašli na ulicu, Džo je zažmurio, nenaviknut na svetlost. »Ni Taj«, rekao je trenutak kasnije. »On je rekao da je došao da razgovara sa San Severinom pre nekoliko dana.«

  Oskar klimnu glavom.

  »Ovamo? Video ju je ovakvu?«

  Oskar ponovo klimnu.

  »Onda je učinio isto što i ja«, reče Džo. Krenuli su ulicom. »Nadam se da je zaronio u sunce.«

  »Zar je nisu mogli nečim uspavati, ili možda hipnotisati?« naglas je razmišljao Džo, zureći kroz stakleni zid u sobu sa konzolom.

  »Kad zaspi, Elovi prestaju da grade«, objasni Slimp. »Da bi Elovi gradili, vlasništvo sve vreme mora biti svesno.«

  »To sam manje‐više uspeo da zaključim. Kako uopšte možeš biti siguran da je svesna ispod te... zveri? Može li iko dopreti do nje?«

  »Ta zver je njena zaštita«, objasni Slimp. »Jesi li spreman da odeš?«<
br />
  »Da spremniji ne mogu biti.«

  »Onda upamti jednu kompleksnu izreku koju nadalje treba multipleksno da

  vrednuješ.‐ jedini bitni elementi bilo kog društva su umetnost i zločin, zbog toga što su u stanju da ga prisile na promenu sami za sebe, dovodeći društvene vrednosti u pitanje.«

  »Je li to tačno?«

  »Ne znam. Nisam multipleksno procenjivao. Ali ti ćeš, kao sledeće, promeniti društvo. Nemaš znanja da to učiniš putem umetnosti kao, recimo, Ni Taj.«

  »Već mi je jasno, Slimpe«, reče Džo. »Kad smo već kod toga, Slimpe, kuda ide vojska?«

  »Na Carsku Zvezdu«, reče Slimp. »Jesi li smislio koji će biti tvoj prvi zločin?«

  Džo za trenutak ućuta. »Pa, dok nisi otkrio odredište, mislio sam da će to biti neopravdano odsustvovanje. Više nisam u toj meri siguran.«

  »U redu«, reče Slimp. »Zbogom, Džo.«

  »Zbogom.«

  XIV

  Džo je skoro odmah zaključio da mu se ne dopada vojska. Vrzmao se oko tri minuta sa ostalim regrutima po deset milja dugačkom svemirskom brodu dok nije naišao princ Naktor. Kad su se regruti povukli, princ Naktor je ugledao D'ika. Đavo‐mače je mlatilo nogama po vazduhu i cvrkutalo. Kada je Džo pošao da ga podigne, princ Naktor je upitao. »Je li to tvoje?«

  »Da, gospodine«, reče Džo.

  »Ne možeš to uneti na brod.«

  »Naravno, gospodine«, reče Džo. »Odmah ću se pobrinuti za to.« Uz pomoć

  razvijene moći viđenja nije mu bilo teško da nade neko mesto na ratnom brodu gde će

  sakriti D'ika. Brod je bio renoviran nekoliko godina ranije, i dosta stare opreme je uklonjeno i zamenjeno kompaktnijim komponentama. Stara osmatračnica, gde je bio smešten direktni fotokontaktni regenerator, izbačena je, a odeljak unutar staklenog trupa isprva korišćen kao ostava za stvari koje nikad ni‐kom neće zatrebati, a zatim 38

  zapečaćen.

  Džo je šmugnuo iz gomile, zgrabio klešta iz ormarića sa alatom i pronašao zapečaćeni prolaz. Strgao je plombu sa vrata, šutnuo D'ika u tminu iza njih, i taman se spremao da ih zatvori, kad mu je sinula jedna zamisao. Vratio se do ormarića, uzeo šablon sa slovima, kanticu žute boje i četkicu. Vratio se do ulaza i na vratima napisao: ULAZ REZERVISAN