Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  bilo tako. Ako sam oseti užas vatre, možda Kramer, kad ponovo ustane, više neće biti

  tako željan da spaljuje druge.

  Ali Miks u ovo nije bio uveren.

  Kramer povika naređenja svojim generalima i admiralima da se pripreme za

  invaziju. Čim su otišli, okrenuo se, zadihan, ka Ješui. Miks ga pozva.

  »Kramer! Ako Ješua jeste ono što su njih dvojica rekli, a oni nemaju razloga da lažu, onda šta je s tobom? Mučio si i ubijao nizašto! I doveo svoju dušu u najveću opasnost!«

  Kramer je reagovao onako kako je to Miks i želeo. Pojurio je ka Miksu sa dignutim

  štapom, vrišteći. Miks vide kako se štap sjuruje ka njemu.

  Nesumnjivo, Kramer je tada udario suzdržano; jer Miks se neko vreme kasnije

  probudio, mada ne sasvim. Bio je uspravan, vezan za veliki bambusov stub. Ispod njega

  bila je gomila malih bambusovih trupaca i borovih iglica.

  Kroz zamućenje je video kako Kramer prinosi buktinju. Nadao se da vetar neće otkloniti dim od njega, Miksa. Ako bi se dim dizao sasvim uspravno, ugušio bi ga, tako

  da on ne bi osetio čak ni plamen na svojim stopalima.

  Drvo zapucketa. Nije bilo sreće. Vetar je baš otklanjao dim od njega. Iznenada Miks poče da kašlje. Pogleda desno i vide, mutno, da je Ješua vezan za drugi kolac, sasvim blizu Miksovog. Uz vetar. Dobro je, pomisli on. Jadni stari Ješua će goreti, ali dim njegove vatre ubiće mene pre nego što ja počnem da gorim.

  Njegov kašalj postade veoma žestok. Bolovi u glavi udarali su ga kao pesnice.

  Njegova moć gledanja potpuno se ugasi Padao je prema zaboravu.

  Ali on začu Ješuin glas, iskrivljen, dalek, kao grmljavinu nad udaljenom planinom.

  »Oče, ovi znaju šta čine!«

  53

  »... U afričkoj Namibijskoj pustinji, jednoj od najsurovijih sredina na površini Zemlje, živi biće poznato kao sunčev pauk. Njegovo telo je pokriveno bledozlatnim dlačicama, boje peska pod kojim rije tražeći žrtve, jedva i pomerajući pokoje zrno peska prolazeći.

  Pomalja se iz zaklona samo da bi zgrabio plen, i kada biste ga gledali i sa razdaljine od nekoliko centimetara, mogli biste da nikad ne primetite njegovo prisustvo. Priroda je efikasan proces koji teži da ponavlja elegantna rešenja problema preživljavanja na tako užasnim mestima. Tako da ako — kao što tvrdim — čestični život postoji na Suncu, ne bih bio iznenađen da saznam da je prisvojio takav

  Iz Alhemičarskih dnevnika

  Rejnoldsa Dilambra

  54

  1.

  Kerolajn

  Moj muž Rejnolds i ja smo stigli na Stanicu Helios nakon četiri godine u Namibiju, gde je on porodio svoje Dnevnike, zajedno sa kontroverznim Solarnim jednačinama, i gde sam ja postala stručnjak za upotrebu dosade. Kod prilaznog rukavca nas je dočekao administrator Sekcije za fiziku dr Dejvis Brent, koji nas je otpratio na zabavu što je priređena Rejnoldsu u čast u jednoj od kupola za uživanje kojima je bio posut omotač

  stanice. Čak i da nisam znala da je Brent jedan od glavnih klevetnika Rejnoldsa, odmah

  bih u njima dvojici prepoznala protivnike: u manirima i građi, bili su totalno suprotni, kao kobra i mungos. Brent je bio dežmekast, srednje visine, kose koja je opadala, odeven u sivi standardni kombinezon. Rejnolds — sa trideset i sedam, samo dve godine

  mlađi — izgledao je kao da ima deset godina manje. Bio je visok i vitak, kestenjaste kose koja mu je dopirala do plašta na ramenima, i posedovao je onu isklesanost lica kakva se obično povezuje sa tumačima glavnih uloga kod Šekspira. Obojica su se ponašali najbolje što su mogli, ali su jedva uspevali da budu pristojni, tako da je olakšanje bilo veliko kada smo stigli do kupole i bili ubačeni u gomilu zadivljenih tehničara i naučnika.

  Stanica Helios je orbitirala oko južnog pola Sunca i kroz okna mi se pružao pogled

  na prilazni rukavac gde je bilo usidreno nekoliko kutijastih brodova, kojima se išlo u hronosferu. Ostavljajući Rejnoldsa da mu se dive, zastala sam pored jednog okna i zagledala se prema Zemlji, zamišljajući da slavim Dan Nacije u Abidžanu radije nego da

  trpim ovaj skup gurača čestica i induktivnih mislilaca, od kojih se većina zablenula u Rejnoldsa, možda se nadajući da će on, u skladu sa svojom reputacijom, izvesti drogirani kolaps ili započeti tuču. Posmatrala sam njega i Brenta kako razgovaraju.

  Brentov govor tela bio je ulagivački, ponizan, kao kod psa koji pokuša‐va da se dodvori; stiskao bi ruke i naginjao glavu u stranu dok bi nešto dokazivao, kao da moli gazdu da

  ga ne udari. Rejnolds je stajao nepomično, ruku prekrštenih na grudima.

  U jednom momentu, Brent je rekao: »Ne vidim kakvu svrhu želite da postignete emitovanjem zraka protona u koronske rupe«, a Rejnolds je, svojim najoholijim tonom,

  odgovorio da samo čačka štapom po visokoj travi.

  Nisam mogla da čjem sledeći deo dijaloga, ali sam onda čula Brenta kako kaže:

  »Možda je tako, ali mislim da ne razumete otvorenost naše zajednice. Barijere koje ste

  postavili oko svog istraživanja su protiv tog duha, protiv...«

  »Ceo moj prokleti život«, presekao ga je Rejnolds javljajući se teatralnim

  baritonom, »gnjavili su me mali ljudi. Ljudi koji su sebi izdubili neku udobnu akademsku nišu tako što su pisali fusnote za moj rad i onda ga omalovažavali. Mišoliki mali kopilani kao ti. I zato se staram za svoju tajnost... da mi se miševi ne gnezde u papirima.«

  Zakoračio je prema stolu sa osveženjem, ostavivši Brenta koji se smešio svima, pokušavajući da pokaže da nije pogođen uvredom. Jedna vitka brineta se prikrpila Rejnoldsu uvlačeći ga u razgovor. Objašnjavao je svoje tvrdnje upadljivim gestovima, naginjući se nad njom, kao da će je obuhvatiti svojim plaštom, i ubrzo su diskretno napustili zabavu.

  U poređenju sa Rejnoldsovim uobičajenim ponašanjem u javnosti, ovo je bila

  prilično uzdržana manifestacija, ali dovoljna da skup zaboravi na moje prisustvo.

  Pijuckala sam slušajući žamor, ne osećajući se izdanom. Navikla sam na Rejnoldsova neverstva, čak su me činila jačom. Bila sam zahvalna što je našao svoju brinetu. Iako naš brak nije bio lišen senzualnosti, većina naših susreta bila je ritualnog karaktera, i nakon četiri godine izolacije u pustinji, nedostajala mi je emotivna podrška ljubavnika.

  Verovala sam da će Helios pružiti dovoljan izbor.

  Ubrzo nakon Rejnoldsovog odlaska, Brenet je prišao oknu i, na moje iznenađenje,

  pokušao da me smota. Bilo je to jedno od najnespretnijih zavođenja čiji sam cilj ikad 55

  bila. Uspevao je da me stalno dodiruje, kao slučajno, i nekoliko puta mi komplimentirao u vezi sa veličinom mojih očiju. Uspela sam da skrenem razgovor u bezopasne vode, i

  krenuo je na politiku, temu za koju se smatrao stručnjakom.

  »Moja osnovna politička filozofija«, rekao je, »izvučena je iz priče jednog od majstora spekulativne literature dvadesetog veka. U priči jedan čovek šalje svoj um u budućnost i nađe se u utopijskoj okolini, na travnjaku okruženom belim zgradama, sa

  lepim muškarcima i ženama koji šetaju okolo...«

  Ne mogu se setiti koliko dugo sam ga slušala, slušala ono za šta je uskoro postalo

  očigledno da je apsurdna libertarijanska izmišljotina, dok nisam prasnula u smeh. Brent je izgledao zbunjen mojom reakcijom, ali je onda prikrio zbunjenost pridruživši mi se u smehu. »Ah, Kerolajn« rekao je. »Zamalo sam te prešao, zar ne? Mislila si da sam ozbiljan!«

  Sažalila sam se na njega. Bio je samo bedni čovečuljak sa naduvanim mišljenjem o

  sebi; takođe, načula sam da je u opasnosti da izgubi svoj administrativni položaj.

  Utrošila sam još skoro sat vremena da ga navedem da se oseća važnim; onda sam, sastrugavši ga, krenula u potragu za pogodnijim pratiocem.

  Moj prvi ljubavnik na Stanici Helios, mladi čestični fizičar po imenu Tom, pokazao se prepotentnim u svojim naklonostima. Izgleda da ga je zvuk mog imena ushićivao; često

  bi podigao glavu i rekao »Kerolajn, Ker
olajn« kao da bi time mogao da uhvati moju suštinu. Smatrala sam ga apsurdnim, ali sam bila gladna pažnje i mada nisam mogla uzvratiti istom merom, uživala sam da budem objekt njegove koncentrisanosti. Svakog

  dana bismo se sreli u jednoj od kupola za uživanje, igrali uz drift, pili paradizijake —

  razvila sam priličnu sklonost ka Amoristesu — i onda se povlačili u privatnu prostoriju da vodimo ljubav i posmatramo Sunčeve brodove kako se vraćaju sa svojih usijanih putovanja. Tomov san bio je da jednog dana dobije mesto na Sunčevom brodu i pevao

  bi hvalospeve o blaženstvima prisutnim pri obrušavanju kroz slojeve gorućih gasova.

  Njegova fiksacija na naučne avanture me na kraju navela da raskinem tu vezu. Godine

  izloženosti Rejnoldsovom radu su mi izgradile oklop prema svakom dobrom mišljenju o

  nauci, a pri tom nisam želela da me podsećaju na moju približenost Suncu: ponekad sam zamišljala da mogu da ga čujem kako šišti, urla i osetim njegove plamenove kako

  oblizuju metalne zidove, spremajući se da nas sve reš ispeče jednim jezičkom.

  Razotkrivajući do tančina moje neverstvo, ne pokušavam da okarakterišem svoj

  brak kao lišen ljubavi. Volela sam Rejnoldsa, iako je moja naklonost prema njemu pomalo izbledela. Pre našeg venčanja izjavio je da želi da naša zajednica bude »brak duša«. Ali to nije bio strastven povik, već pre izjava naučne namere. Verovao je u duše, verovao je da su one pravi izraz svakog života, osobina koja prožima svaku česticu materije i uzrokuje slabije izraze, ličnosti i telesnosti. Njegova potraga za čestičnim životom na Suncu je u osnovi bila pokušaj izolacije i komuniciranja sa animom; i »brak

  duša« je za njega bio logičan cilj fizike dvadeset i prvog veka. Sada mi pada na pamet da je njegova potraga mogla biti njegov jedini način da izrazi svoje najdublje osećaje, i srž našeg problema bila je što sam ja mislila da će me on jednog dana voleti na način koji bi me zadovoljio, dok je on mislio da moje zadovoljstvo može biti garantovano primenom

  naučnog metoda.

  Da bih dublje definisala naš odnos, treba da spomenem da mi je jednom napisao

  da ga »ravnodušna, blago orijentalna lepota« mog lica podseća na »one spokojne izraze

  lica koje su koristili da prikažu sunčev kolut na starim pomorskim kartama«. Opet, to nije bila slikovitost strasti; smatrao je tu sličnost talismanom, amajlijom, Bio je magični mislilac, osećajući se bližim alhemičarima nego svojim kolega‐ma i, kao i alhemičari, verovao je u moć sličnosti. Kada god bi vodio ljubav sa mnom, prema tome, vodio bi ljubav sa Suncem. Na veliku štetu našeg braka, svaka lepa žena je za njega postala Sunce i time potencijalan alat za upotrebu u njegovim ritualima. Uzevši u obzir njegov

  divovski ego, ne bi bilo u skladu sa njegovim karak‐terom da bude veran i, da se nije 56

  koristio seksom kao ritualom za koncentraciju, si‐gurna sam da bi iznašao drugi razlog

  za neverstva. I, pretpostavljam, ja bih morala da iznađem neko drugo opravdanje za svoja.

  Za vreme tih prvih meseci bila sam nekritična u izboru ljubavnika ulazeći u veze i sa

  tehničarima i sa nekima od Rejnoldsovih kolega. Rejnolds nije bio ništa izbirljiviji i naši životi su se odvijali na različitim kolosecima. Retko bih provela noć u našem apartmanu i nisam uopšte obraćala pažnju na Rejnoldsov rad. Ali jednog po‐podneva, dok sam ležala sa svojim najnovijim ljubavnikom u privatnoj prostoriji jedne kupole za uživanje, vrata su se otvorila i ušao je Rejnolds. Moj ljubavnik — tehničar čije mi ime izmiče sećanju — skočio je na noge i počeo da se nespretno oblači, sve vreme se izvinjavajući.

  Vikala sam na Rejnoldsa, psovala ga. Koje je pravo imao da me ovako ponizi? Ja nisam

  nikad upadala kod njega i njegovih kurvi, jesam li? Nepokolebljiv, zurio je u mene, i nakon što je tehničar izjurio napolje, nastavio je da zuri, puštajući me da iscrpim svoju ljutnju. Na kraju sam, iscrpljena, sela piljeći u njega, još uvek ljuta, pa ipak osećajući jednu dozu krivice... ne u vezi sa mojom pre‐varom, već sa činjenicom da je trudnoća

  bila rezultat mog poslednjeg susreta sa Rej‐noldsom. Godinama smo pokušavali da dobijemo dete. I pored toga što sam znala koliko bi mu dete značilo, odložila sam saopštavanje. Više nisam bila sigurna u njegovu sposobnost da bude otac.

  »Žao mi je zbog ovoga«. Zamahnuo je prema krevetu. »Bilo mi je hitno da te vidim

  i nisam razmišljao.«

  Izvinjenje nije bilo karakteristično za njega i moje iznenađenje je uklonilo ta‐log besa. »Šta se desilo?« upitala sam.

  Protivrečne emocije su mu se smenjivale na licu. »Imam ga«, rekao je.

  Znala sam o čemu govori: uvek je personifikovao objekt svoje potrage iako je nedugo zatim počeo da ga zove »Paukom«. Bila sam srećna zbog njegovog uspeha iako

  me je iz nekog razloga plašio, i nisam znala šta da kažem.

  »Hoćeš li da ga vidiš?« Seo je pored mene. »Odražen je u jednom od tankova.«

  Klimnula sam.

  Bila sam sigurna da će me zagrliti. Mogla sam na njegovom licu videti želju da sruši

  barijere koje smo podigli i zamislila sam da ćemo sada, kada je njegov posao završen,

  biti onoliko bliski koliko smo se nekad nadali, da će poštenje i ljubav konačno doći na svoje. Ali taj trenutak je prošao i njegovo lice je otvrdlo. Ustao je i hodao duž prostorije.

  Onda se obrnuo, udario pesnicom o dlan i, sa svom onom strašću koju nije bio u stanju

  da usmeri na mene, rekao: »Imam ga!«

  »Posmatrao sam ga već nedelju dana, a da to nisam znao: velika oblast niske temperature koja se pomerala po koronalnoj rupi. Pukom slučajnošću sam ga prepoznao: nehotice sam pomerio kontrole za boju holotanka i doveo u fokus deo oblasti niske temperature, otkrivajući mnogoruki ovoid osnovnih boja, što su se smenjivale, ruku koje su se tanjile i nestajale: posmatrao sam kako neke od tih ruku dostižu deset hiljada milja u dužinu i nemam predstavu kakve su granice njihovog rasta. On se u osnovi sastoji od unutrašnjeg kompleksa ultrahladnih neutrona zatvorenih u

  intenzivnom magnetnom polju. U poslednje vreme mi je palo na pamet da bi neke od

  koronalnih rupa mogle biti ništa više od položaja njegovih kretanja. Na stranu tih nekoliko činjenica i nagađanja, on ostaje misterija, i počeo sam da sumnjam da će, ma koliko elemenata njegove prirode bude otkriveno, to uvek i ostati«. Iz Sabranih beležaka

  Rejnoldsa Dilambra

  2

  Rejnolds

  Brentovo lice se postepeno pojavilo na ekranu, crta uobličenih u jedan od onih 57

  ulizičkih osmeha. »Ah, Rejnoldse«, rekao je. »Drago mi je da sam te našao.«

  »Zauzet sam« odvratio sam posežući za prekidačem.

  »Rejnoldse!«

  Njegov očajnički glas je privukao moju pažnju.

  »Moram da razgovaram sa tobom«, rekao je. »Prilično je važno.«

  Frknuo sam ironično. »Sumnjam u to.«

  »O, jeste... za obojicu.«

  Nekakav uljasti ton mu se uvukao u glas i izgubio sam strpljenje. »Isključujem, Brante. Hoćeš li da se pozdraviš, ili da te prekinem usred rečenice?«

  »Upozoravam te, Rejnoldse!«

  »Upozoravaš me? Sav drhtim, Brente. Planiraš li da me napadneš?«

  Pocrveneo je u licu. »Muka mi je od tvoje arogancije!« povikao je. »Ko si, do vraga,

  ti da tako govoriš sa mnom? Ja sam barem produktivan... Ti već nedeljama nisi ništa radio!«

  Zaustio sam da ga upitam otkud zna to, ali sam onda shvatio da može da prati moju upotrebu energije preko staničnih kompjutera.

  »Misliš da...« počeo je, ali u tom momentu sam ga isključio i ponovo se okrenuo

  odrazu Pauka što je lebdeo u holotanku dok su mu se ruke preplitale u sporoj igri. Nikad nisam verovao da je više od snova, nejasnih magijskih slika, stari čarobnjak zarobljen u plamenu, u zlatnoj svetlosti, u srcu moći. Nadao sam se, želeo sam da verujem. Ali nisam bio u stanju da ga prihvatim kao stvarnost dok nisam došao na Helios, i dok nisu

  snovi po
stali jači. Čak i sada sam se pitao da li je verovanje samo proširenje ludila.

  Nikad nisam sumnjao u efikasnost ludila: ono je moja konstanta, moja referenca u haosu.

  Prvi san je došao kada sam imao... koliko? Jedanaest, dvanaest? Ne više. Moj otac

  me gonio i potražio sam utočište u pećini zlatne svetlosti, izmaglici pulsirajuće, pomičuće svetlosti, koja je sadržavala glas koji nisam mogao dokraja čuti: bio je pregolem da bi se čuo. Ja sam bio samo reč na vrhu njegovog jezika, a bilo je i drugih

  reči poređanih oko mene, reći koje je trebalo da razumem ili ću biti izgnan iz svetlosti.

  Solarne jednačine — koje pre kao da su me posetile nego što su proizašle iz mog razmišljanja — otelotvoravale su pomeranje, misteriozne procese koje sam video u zlatnoj svetlosti, nagoveštavale tajanstvene procese, potencijal za stapanje i rastvaranje koji sam shvatao u svakom snu. Svaki put kada bih ih pogledao, osećao sam drhtaje u

  svom mesu, svom umu, kao da naznačuju početak duboke promene, i...

  Pištanje se ponovo oglasilo, bez sumnje još jedan Brentov poziv, i ignorisao sam ga. Okrenuo sam se rezultatima iz hvatača čestica koje su pratile stanični kompjuteri.

  Kada sam otkrio da rafali protona, emitovani iz Paukove koronalne rupe, podležu nekom uzoru — šifri, u iskušenju sam da kažem — bio sam ushićen, pogotovo što me

  proučavanje tih rafala inspirisalo da načinim nekoliko dodataka Jednačinama. Ipak, one

  su još uvek bile nepotpune i imao sam predstavu da ću se morati više približiti Pauku da bih završio... možda se pridružiti jednom od letova u koronosferu. Moja sledeća reakcija bio je strah. Shvatio sam da je moguće da je Paukova kontrola bila takva da su ti rafali bili žive tvorevine, strukturne komponente, koje su održavale oskudnu vezu sa ostatkom njegovog tela. Ako je tako, onda kompjuteri, cela stanica, mogu biti pod njegovim nadzorom... ako ne njegovom kontrolom. Pokušaji da se dokaže istinitost toga su se završili bez dokaza, ali to odsustvo dokaza je samo po sebi bilo potvrdan odgovor: kompjuteri nisu bili sposobni za vrdanje, a očigledno je bilo da se ovde pojavljuje izvrdavanje.