Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  Prirodna je stvar, posle tolikih priprema, da je nama bilo malo i krivo zbog svega

  toga, i da smo se u potaji nadali da će ta zabava biti najgori fijasko posle pada linije Mažino, pa da onda doživotno zafrkavamo Stjua.

  A kad smo ušli... unutra je bio jedan veliki novi sto samo za hranu. Na njemu, šest

  gigantskih torti, svaka drugog ukusa, po jedna za svaku od Stjuovih šest godina.

  Čokoladna torta; pa ona sa ukusom »eindžel fud«; pa torta, »breskva‐karamel«; onda

  »limun‐šifon«; pa »orindž dilajt«; pa torta sa rumom i suvim grožđem; ta poslednja je

  bila najomiljenija tog dana, iako je umesto pravog ruma u njoj bio samo ukus ruma, bez

  alkohola. Tu razliku mi deca nismo ni primetili.

  A koji blistavi šeširi i ukrasi! Pa slatkiši! Peperminti; ušećerene jabuke; karamel štapići; »bičevi« od likorisa tj. gospinog bilja; gumi‐bombone obložene šećerom; karamel mrvice; čokoladni »poljupčići«; i moje najomiljenije slatke štangle »Dobri Džo«.

  Jedan poseban prazan sto služio je samo za to da na njega stavljamo svoje poklone slavljeniku, i taj je uskoro škriputao od tereta svega što smo stavili. Jeli smo, igrali se, glumili da smo pijani kao naše tate posle njihovih zabava, pamtili smo sve radi kasnijeg detaljnog referisanja kod kuće, a Suzi Krejmer se prejela torte pa je sat vremena povraćala u kupatilu. A kroz sve to, Stju je skakao i pravio se važan, sijao očima, saopštavao svima ono o »još malo pa sedam«, i gramzivo osmatrao sto za po‐klone na

  kome je ležalo bogatstvo dovoljno od otkupiš Džingis Kana iz zarobljeništva: gomila paketa zamotanih u sjajnu, skupu ukrasnu hartiju, sa trakama i mašnama koje su raskošno polegale na sve strane tako da pare samo što nisu curile iz njih. Zauzvrat je svako od nas dobio po jednu kovertu u kojoj je bila štedna obveznica od dvadeset pet

  dolara; oni mlađi od nas su mislili da su to samo lažne pare, za igru, a stariji su znali da je obveznica prava ali da tu prokletu stvar ne možeš da naplatiš dok ne istekne deset

  godina — a tad ćemo biti odveć stari da uživamo u trošenju.

  Tad je Stjuova mama dala znak dvojici ravnodušnih ljudi iz snabdevačke firme, i oni

  su u sobu uneli nešto zapanjujuće. Ne znam samo kako je to nabavila! Bio je to presto,

  85

  maleni carski presto sa ivicama koje su izgledale kao od zlata. Ideja je bila da Stju sedne na presto, a mi da uzmemo svoje poklone u ruke pa da mu jedan po jedan donosimo

  pred taj presto, kao da je on naš mali princ od Velsa.

  Moram reći da se mali Stju u tom času ipak poneo kao čovek. Herojski se opirao

  toj ideji svoje majke. Bilo mu je neugodno, a stideo se da tako nešto glumi. Ona ga je

  povela u stranu. Dobrih tri minuta izdržavao je navaljivanje koje je brzo prešlo putanju od molbi i ubedivanja, preko obećanja da će biti zatvoren i fizički kažnjavan, do pretnje da će svi njegovi pokloni biti bačeni, čak i onaj tajni poklon od njegovog tate, u garaži.

  Stjuova majka je govorila vrlo tiho; ali, napeto šaputanje kroz stisnute zube i kroz lažni osmeh čuje se savršeno dobro u sobi gde gomila dece čeka u samrtnoj tišini. Najzad se

  sagnula i pomenula da će njegov ljubimac, pas Kajzer, biti »poslat da ga uspavaju« to

  jest ubijen. Stju je užasnuto prevrnuo očima i brzo pošao da sedne na presto.

  I tako je bilo: Stju sedi na tronu, a mi, dečaci i devojčice, prilazimo jedno po jedno, svako mu uruči poklon, Stju mora svaki poklon odmah da otvori, onda svi moraju da se

  dive i uzvikuju »uuu!« i »aaa!« (devojčice »uuu« a dečaci »aaa«). Kad se završilo cepanje i čerupanje ukrasnog papira i sa poslednjeg poklona, i kad je uteran i onaj poklon iz garaže — mali karting auto sa pravim jednocilindričnim motorom i brzinom do

  trideset kilometara na sat — javila se njegova majka i rekla da će mu dati, unapred, i

  jedan poklon za onaj sledeći, sedmi rođendan. Tako je i učinila. Dobio je sat, ne onaj sa nasmešenim Mikijem Mausom čije su ruke kazaljke, niti ma šta slično, nego blistavi pravi sat kao za odrasle, pljosnat a vrlo težak, zlatan, i sa zlatnim kaišem.

  Tad se desilo nešto veoma čudno. U sobu je ušla jedna devojčica koja je izgledala

  kao Suzi Krejmer ali oko dve godine starija, strpala mu još jedan poklon u krilo, i povikala: »A ovo ti je za osmi rođendan, Stju!«

  Još se nismo ni snašli, kad, eto novih posetilaca. Došle su desetine njih, deca i odrasli; uleteli su kao jata skakavaca, svako sa po jednim poklonom, uzvikujući:

  — Za tvoj deveti rođendan!

  — Srećan ti deseti rođendan, Stju!

  — Srećan ti dvanaesti rođendan!

  Toliko je sveta došlo da nas izguraše iz sobe, čak u dvorište. Sa travnjaka smo gledali kako se kuća puni poklonima. Pitali smo se nije li i to neka dosetka Stjuove mame. Iznutra su se čule rečenice, maltene kao neka recitacija:

  — Srećan ti šesnaesti rođendan! — Evo, za tebe, za tvoj dvadeset drugi rođen

  dan! — Srećan rođendan, Stju, kako se osećaš kao čovek od trideset godina?

  Progurao sam se do prozora i video kako jedna žena, koja je izgledala onako kako

  bi naša Suzi Krejmer mogla izgledati sa trideset pet godina, donosi poklon i govori: »Od tvoje supruge, koja te voli, Stju!«

  Onda sam video neku dečicu koja su se gurala ka njemu vičući. — Danas je tati četrdeset, četrdeset, srećan ti četrdeseti rođendan, tata!

  Posle je došao neko ko je ličio na mog oca, ali i na mene, i rekao mu. — Srećan ti

  pedeset treći, Stju. Pa, pomisli samo, od danas si »još malo pa pedeset četiri«!

  Jedino Stjua nisam mogao da vidim. Bio je izgubljen među gomilom nepoznatog

  sveta, i živ zatrpan darovima.

  Ta rođendanska kantata se pojačavala, stigla je do šezdeset prve, pa do šezdeset

  sedme, pa do sedamdeset treće godine života; pa mu poželeše »srećan sedamdeset peti«, pa sedamdeset osmi, pa osamdeset četvrti... Onda se začuo jedan užasan vrisak,

  jedno dugo, otegnuto »Neeeee...!« koje je zazvučalo kao da dolazi iz velike

  dubine.Gosti začas nestadoše, nisam ih video da se okreću i odlaze, već, jednostavno,

  više nisu bili tu.

  86

  U sobi su ostale čitave gomile tih poklon‐paketa, strmine od paketa, uzbrdice od

  paketa. Na samom vrhu stajao je Stjuov mali, pozlaćeni kraljevski presto.

  A na prestolu, jedan starac vrlo sitnog rasta, klonuo, nepomičan, kose bele poput

  kosti, ruku čvornovatih i lomnih, lica pergamentnog i belog kao smrt; čovečuljak star, star — najstariji čovek koga sam ikada video.

  Vladimir Todorović

  NLO NE POSTOJI

  Vruć, letnji dan harao je zapadnom obalom SAD. Ipak, to kao da nije mnogo smetalo onižem, proćelavom muškarcu koji je sa svojom ženom i dvoje dece udobno

  lenstvovao, u hladu suncobrana, na terasi restorana u Montereju. Dok je lagano ispijao

  burbon sa sodom s puno kockica leda koje su prijatno zveckale u čaši, njegova supruga

  je čitala neki ženski časopis koji je bio toliko »žut«, da je on maštao da se nađe u skladištu ovog lista sa svojim bacačem plamena kojim je čuda počinio u Vijetnamu.

  Njihova devetogodišnja kćerka se zanimala hladnom koka‐kolom i video‐igrom, a

  balavac koji je bio njen brat, i imao samo šest godina upravo je prilazio stolu gde je stajala nedovršena kupa kristalnih čaša...

  Zvuk stakla koje se lomi naterao je prisutne goste da se okrenu ka izvoru buke i prekinu čaroliju koju je, udruženim snagama, stvaralo poslepodnevno sunce i vetrić što

  je nestašno mrsio kose. Osim prikaza dejstva sila entropije na čaše u simetričnom poretku, ništa se nije moglo videti. Kelneri brzo pritrčaše, srču skloniše, a ostale čaše složiše u kupu. Doduše, nešto manju nego prethodnu.

  Otac našeg đavolka iznervirano ustade od stola i poče da se spušta strmim

  stepen
icama na plažu jer to je bilo jedino mesto na koje je njegov sinčić mogao neopaženo stići posle ršuma u restoranu. Bio je u pravu. Dečko je sedeo na steni uzdignutoj desetak metara iznad mora. Posle kraćeg uspešnog planinarenja i delimično

  izgrebanog levog kolena, otac se pridruži sinu.

  — Mladiću, ovoga puta si stvarno preterao. Nije ti dosta što si napravio štetu koju

  bi ja trebalo da platim, nego me još teraš da te ganjam po plaži — zadihano progovori

  otac spuštajući se da sedne pored svog sina.

  — Nije, tata, nisam pobegao — poče dečak spremno. — Gledam leteći tanjir, eno

  ga gore! — dečakova ruka je pokazivala srebrnasti objekat, tanjirastog oblika, koji je, kao okačen, visio iznad susednog ostrva i okretao se oko svoje ose lagano, baš kao pile na ražnju.

  Onda se leteći tanjir nenajavljeno pokrenu, kliznuviš malo u stranu. Zatim je počeo

  da povećava visinu, ubrzavši ujedno i okretanje oko svoje ose. A onda poče ludnica.

  Leteći tanjir je besomučno leteo svuda unaokolo menjajući visinu i boju takvom brzinom da ga je okom bilo teško pratiti. Nekoliko minuta kasnije, tanjir prestade sa svojom igrom i poče da se udaljava od posmatrača. Ubrzo ga nestade.

  — Tata, — progovori sin, — jel' da da smo videli NLO?

  Otac je tek sada dolazio sebi. Ono što je do malopre gledao na nebu nije moglo naći mesta u njegovom koliko‐toliko sređenom svetu verovanja i ubeđenja. Doduše, da

  je ovo video u Vijetnamu ne bi ni trepnuo, ali ovde...

  — Ne, sine, nismo videli NLO. NLO ne postoji.

  Pošto je za posmatrače na Zemlji srebrnasti tanjir nestao u moru oblačića, negde iza Portlenda, uputio se, ne baš velikom brzinom, stalno se uzdižući, prema istočnoj obali SAD.

  87

  U brodu, za komandnom tablom, sedela su tri humanoida, održavajući željenu

  visinu i pravac tanjiru. Sa velikom napetošću su pogledavali na razne ekrane koji su im davali najrazličitije podatke, potrebne za siguran let, i u određenim vremenskim razmacima pritiskali raznobojnu, svetleću dugmad.

  Pošto su dostigli određenu visinu, humanoid koji je sedeo u sredini pritisnu dugme, uključivši time automatskog pilota, a onda se okrenu ka osobi koja je sedela levo od njega.

  — Pa, Volođa, nadam se da ti se stražnjica nije zalepila za stolicu. Nemamo više

  čega da se bojimo. Još samo da obiđemo nekoliko mesta usput i kod kuće smo!

  — Kapetane Sergeje Ivanoviču — progovori lepi, plavokosi momak, na čijem se

  licu lako mogao pročitati jedva prikriveni strah, — lako je vama... Vi ste ovako stotinama puta, a ja...

  — Ma ništa se ti ne boj. Znaš, Volođa, kako kažu: »Na mlađima svet ostaje!« —

  progovori kapetan uz smeh. — Veruj ti meni na reč, ni meni se nije prvi put svidelo da

  me neko voza k'o vreću krompira gore‐dole. Ali, veruj ti meni, gore će biti njima nego

  tebi, to da ti bude jasno.

  — Kako to, druže kapetane? — upita letač Volođa Hačiturijan dopuštajući svom telu da se konačno opusti u sada ne tako udobnoj kao na početku leta, specijalnoj letačkoj stolici SLS 2.

  — Kako bi se ti osećao da ti nešto deset minuta leti iznad glave na najluđi mogući

  način, a ti nit' znaš šta je to, niti odakle to tu. Amerikanci su opterećeni, i to kao nacija, ne samo letećim tanjirima, već i svim mogućim izmišljotinama. Ovo možeš shvatiti kao

  deo psihološkog ratovanja u okviru sveprisutnog hladnog rata.

  — Druže kapetane, pa zar hladni rat, psihološki rat i sve ovo zbog samo dva Amerikanca? Zar ne bi bilo bolje da smo u brišućem letu protutnjali kroz Čikago ili Njujork.

  — Jeste, pa posle da nam oni istom merom odvrate i prošišaju preko Moskve.

  Kada bismo mi sada napravili takvu glupost, znaj da bi nas, lično, predsednik države obesio za onu stvar. Ako tako budeš razmišljao, znaj da nećeš daleko dogurati.

  — Izvinite, druže kapetane, nisam izgleda dovoljno razmislio o svemu tome —

  zvaničnim glasom reče Voloda, ispravljajući se u stolici. Počeka jedan trenutak, a onda dodade: — Nije mi baš prijao ovaj prvi let.

  — Ma hajde, nije to ništa. Šta misliš, kako je bilo leteti u prvim tanjirima, kada nisi znao da li ćeš propasti kroz pod u more, ili će ti neki ludi američki farmer sasuti masu olovnih kuglica u neki osetljiv deo broda. Tek kada su pedesetih godina doneli zakon...

  — Kapetane Ivanoviču — prekide priču treći čovek, koji se do sada nije uključivao

  u razgovor. Bio je to vezista, major Vasilj Vasiljevič Miškin, — ispričajte vi njemu kako je ovo sve počelo. To njih nisu učili...

  — Da, dobro kažeš, Vasilj. Pa, Volođa, zvanično ovo jeste proizvod ruku naših trudbenika, ali ovo mi nismo izmislili. Ovo smo zarobili od Nemaca u Čehoslovačkoj, i na nekoliko drugih mesta, još za vreme Drugog svetskog rata. Ovo je delo nemačkih naučnika u kome su oni još 1944. izveli svoj prvi let u Češkoj. Tada su postigli dve hiljade kilometara na čas, a ubrzo je i prvi model pao nama u ruke. Doduše, nešto je dopalo i

  Amerikancima, i eto tako...

  Pištav zvuk prekide kapetanov mirni glas. Sva trojica se slediše u trenutku, a onda,

  kao po komandi, okrenuše ka radaru. Leteća tačkica, koja se sada nalazila jako blizu njihovog broda, pravila je takve skokove da je kapetan Ivanovič prvo pomislio da je radar pokvaren.

  — Kapetane — progovori drhtavim glasom Vasilj, — instrumenti kao da su

  podivljali.

  Kao da je čekao baš taj trenutak i radar prestade sa radom. Volođin pogled je sa

  88

  mrtvog radara skliznuo na kapetana.

  — Druže kapetane, Amerikanci?

  Sergej Ivanovič je jedini u tim trenucima izgledao pribrano.

  — Nemoguće, na ovom polju oni nisu ispred nas...

  — Onda je ovo NLO — zaključi Vasilj.

  — Ne, Volođa, to jednostavno ne postoji — uzvrati kapetan.

  A onda sve vibracije letelice nestadoše i zavlada apsolutna tišina, čim su motori prestali da rade.

  Dva broda su naporedo letela jedno vreme, a onda veći brod jednostavno priđe i proguta manji, kao što veća riba guta malu, i zatim se strelovito uputi uzlaznom putanjom ka svemiru. Brod je sačekao da se dobrano udalji od Zemlje, a onda jednostavno nestade. Ušao je u nadsvetlosnu brzinu.

  Unutar broda, velika skupina čudnovatih stvorova se okupljala oko skladišnog

  prostora u kome je bila letelica koju su tako uspešno pokupili u atmosferi Zemlje. Već

  su se obavljala razna merenja omotača broda, kao i skaniranje. Roboti su prolazili pored broda i pričvršćivali različite naprave po njegovoj oplati.

  U kontrolnoj sobi broda ostalo je samo još petoro dežurnih, koji su proveravali sisteme broda posle ulaska u nadsvetlosnu brzinu, kontrolišući podatke koji su dolazili od zarobljenog broda. Odjedanput, ekrani počeše da se gase, a kontrolne lampe da trepere kao lajt‐šou u nekoj diskoteci. Njihova zgranuta lica odjedanput zaledi avetinjsko‐plava svetlost koja je probijala oplatu broda. Dolazila je od vatrene lopte koja je skroz okružila brod.

  Posle izvesnog vremena, brod zarobljen u kugli potonu u nove dimenzije vremena i

  prostora, noseći sa sobom posadu obavijenu plavom svetlošću, dok su im lica izražavala

  krajnju začuđenost i nevericu.

  Plamena kugla je plovila svojim svemirom. Odjedanput, prostor oko nje se poče kriviti i uvijati, izobličavajući plamenu kuglu. A onda, kugla nestade.

  Ivan D. Nešić

  LIJTE, SUZE MOJE

  Imala je prekrasne oči, boje plavih mora što natapaju peščane obale na jugu i uvlače se u skrivene fjordove na severu.

  Sada su počivale na njegovom dlanu. Usamljene i otrgnute. Naslađivao se njihovim

  nepomućenim sjajem, baš kao što se do malopre naslađivao njenim telom. Podigao je

  pogled prema njoj.

  Sedela je na mekom, filcanom jastuku
kraj njegovih nogu, nemo podignute glave.

  Duga plava kosa, razdeljena po sredini, uokvirivala joj je asketsko lice snežnog tena.

  Vrhovi uvojaka dodirivali su joj dojke.

  Bila je veoma mlada, negde na granici hormonskog preobražaja iz deteta u ženu.

  Do jutros, njeni laki i neusiljeni pokreti pripadali su veseloj devojčici, ali sada je njeno telo izvajanih oblina odavalo ženu.

  Telo joj pretrese jecaj, a Namesnikov dlan postade sablasno vlažan, kao da su ga

  natopile nevidljive suze.

  Otkucavši šifru na jedinici, dozvolio je da je odvedu.

  Vratiće je nazad, u memljivu straćaru ispod brega, sa tužnim očima drugog bića.

  Stajaće dugo ispred iskrivljenog ogledala, okačenog o trošni zid zemljane kolibe i 89

  plakaće. Plakaće tu, setno posmatrajući odraz svoga izmenjenog lika i okolni svet.

  Negde u mislima, gde neuronska granica odvaja polja sna i jave, stopiće se sa njihovim

  vlasnikom, deleći odurnu sudbinu što ih zadesi. Za nju, izlazak sunca više nikada neće

  biti isti.

  Transplantacija okulusa je protekla normalno, uostalom, nije mu bilo prvi put.

  Nebeska izmaglica što ga je okruživala, pomešala se sa plesom beline svetlosti sa

  stropa. Uspavali su ga razdragani tonovi Skarlatijeva madrigala. Na krilima pesme, došli su mu mir i san.

  Godinama već, ni sam nije znao koliko dugo, nije usnio nikakav san. Ali sada je sanjao dugo, veoma dugo. Usnio je ljude iz Cvetne doline; njegove podanike.

  Pristizali su u grupama od ranoga jutra, navirući preko zelenog polja na kome su

  rasle biljke čudnog izgleda. Tiskali su se okolo kanala sa rastopljenim olovom želeći da budu bliže. Njihov miris, na sveže pokošeno seno i staju, prolazio je kroz filtere u nozdrvama.

  Kada se spustio veliki drveni most obešen o dva titanijumska lanca, mirno su kročili unutra i poređali se u dugu gomilu. On je sedeo u prestolu od bazaltnog kamena