Alef Science Fiction Magazine 023

by MoZarD

  ukrašenog gorskim kristalom, u centru dvorišta. Jedan po jedan, išli su u mimohodu prinoseći mu darove. Spuštali su ih pred njegove noge.

  Davali su onoliko koliko su mogli i imali.

  Neki su prinosili svoje ruke, oni koji ih nisu imali polagali su kvrgave noge. Imućniji su mu darivali oči, pa čak i glave koje su nosila obezglavljena trupla. Oni najponizniji i najodaniji, a takvih je bilo mnogo ali samo u snu, parali su dugim noževima svoju utrobu i vadili organe. Drhtava, krvava srca, tako bolno živa, skakutala su po brdu mesa.

  Otkinute glave kezile su mu se sa gomile.

  Kolona je i dalje bila dugačka, a gomila organa nesmetano je rasla dok ga potpuno

  nije zatrpala.

  Zavrištao je u znoju, dahćući naporno i isprekidano. Proročnički san ispunio je svaki

  kutak njegovog uma.

  Dani i noći su se nizali kao na pokretnoj traci, stizali su sa severa nošeni hladnoćom i vetrom. Drveće je oborilo grane i svuklo zelenu odoru.

  Sve manje ljudi vrzmalo se dolinom. Šćućurili su se pokraj ognjišta, moleći se da zima ne bude duga i jaka. Ono malo zaliha što nisu odneli Namesnikovi ljudi, nije im garantovalo bezbrižan život. Mnogi će proleće dočekati nepopravljivo osakaćeni, a mnogi ga neće ni dočekati.

  Sunčevi zraci bili su suviše slabi da bi ga zagrejali. Uključio je grejne kalemove ispod plašta. Toplota nije mogla da odmrzne strah.

  Zamišljen i zagledan u pustu dolinu, kojom su carovali vetrovi stvoreni mašinama

  za turbulenciju, nije primetio kada se robopaž uvukao u dvoranu.

  — Veliki Vladar želi da vas vidi sutra u svojim odajama!

  Hodnik što se protezao kroz samo srce zamka vodio ga je najkraćim putem do centralne odaje. Pod je bio sačinjen od penaste materije, iskričavo žute sa simetrično utisnutim simbolima Velikog Vladara. Na zidovima su se nalazili hologrami najvećih umetnika IV perioda.

  Osetio je plimu zavisti.

  Vladar je ležao na samooblikujućem hidrostatičkom jastuku. Namesnik se spustio

  kraj njega.

  Robošlužitelji su izneli hranu. Prepelicu u vinu i pohovan veprov mozak. Tekućinu u

  bokalu nije uspeo da prepozna. Imala je osvežavajuću aromu tropskog voća, protkanu

  ukusom destilata.

  90

  — Noć je sve duža — izusti Vladar — budi moj gost.

  Bleštavo svetio pretvorilo se u grimizno sunce. Namesnikove oči sijale su kao nikada pre.

  Stražari su mu pomogli da nađe put do vrata, dok je Veliki Vladar sa obožavanjem gledao u dlan.

  Imao je tako divne oči.

  Vilijem Nolan

  KNJIGA JE NAJBOLJI PRIJATELJ

  — Mrzim knjižare — reče Dejvid.

  — Još si dete — reče mu njegov Čuvar. — Kad budeš odrastao, uvidećeš vrednost

  knjiga.

  Dejvid je imao jedanaest godina. Dopustio je da bude odveden u jednu knjižaru.

  Jedanaestogodišnjak ništa ne postiže ako se svađa sa Čuvarom.

  — Mogu li vam pomoći? — sa osmehom im je rekao visoki starac u dugoj sivoj

  odeždi Učenosti.

  — Ovo je Dejvid — reče Čuvar. — Došao je da iznajmi knjigu.

  Stari klimnu glavom.

  — A šta si izabrao, Dejvide?

  — Ništa — reče Dejvid. — Neka Čuvar odluči.

  — Pa, dobro, ako je tako... — Knjižar se opet nasmešio. — Da li bi da predložim

  neke naslove?

  — Da, molim vas — reče Čuvar.

  Starac je skupio usne. — Pa... recimo Mobi Dik? Divna avantura na moru, prožeta

  simboličnom filozofijom.

  — Mrzim kitove — reče Dejvid. — Morske stvari su mi odvratne.

  — Hmmm. Onda ću izostaviti Melvila i Žil Verna. Da pređemo na Dilana Tomasa i

  njegovo produhovljeno delo Pod mlečnom šumom.

  — Da čujemo jedno parče — reče Dejvid.

  Starac je pritisnuo dugme na zidu, i jedna se vrata otvoriše. U sobu stupi čovek u

  izgužvanom odelu. Nos mu je bio crven, otečen; kosa, silno raščupana. Krenuo je ka njima, govoreći gromkim glasom. Pričao je o jednom gradiću u noći, i to u noći bez zvezda, u noći crnoj kao Biblija, i o šumi koja »hramlje nevidljiva nadole ka sporocrnom, sporom, crnom, vranasto‐crnom, ribarskim‐čamcima‐uzgoredoljenom moru«.

  — Ne sviđa mi se — reče Dejvid ravno. — Vratite ga.

  — To će biti sve, gospodine Tomas — reče knjižar.

  Izgužvani tip se okrete i nestade iza vrata.

  — Hoću neku lovačku priču iz starinskih vremena — reče Dejvid. — Imate li neku?

  — Naravno. Imamo ih mnogo. Recimo, Velika šuma?

  — Ko je to napisao? — upita Dejvid.

  — Gospodin Fokner. Dopašće ti se, siguran sam.

  Dejvid je slegnuo ramenima, a knjižar pritisnuo drugo dugme. Pred njih iskoči visoki čovek tužnih očiju i četkastih brkova. Progovorio je, razvlačeći reći na način američkih južnjaka i kauboja, o šumama i rekama i plodnoj zemlji, i o »bogatom dubokom crnom aluvijalnom tlu iz koga pamuk može da izraste do iznad glave

  konjanika.«

  91

  — Uzećemo ga — reče Dejvid.

  — Uistinu hoćemo — reče Čuvar.

  — Izvrsno — reče knjižar.

  Vilijem Fokner je strpljivo čekao dok su oni popunjavali i potpisivali ugovor o iznajmljivanju, a onda izašao sa njima iz knjižare.

  — Ima u ovoj knjizi jedna priča kojoj sam dao naslov »Medved« — reče on Dej‐

  vidu. — Želiš li da je čuješ?

  — Dabome. Hoću da čujem celu knjigu ako je cela o lovu.

  — Ovaj dečko ima čudnu fascinaciju temom smrti — reče Čuvar Fokneru.

  — Onda da ja počnem od prve strane — otegnuto reče visoki pisac dok su pre-lazili tračnice elektrokolske mreže.

  Dižući pogled ka tužnim očima Vilijema Foknera, Dejvid je prevideo munjeviti

  nailazak elektrokola koja su hujala ka njima. Čuvar je vrisnuo i zgrabio dečaka za kaput pokušavajući da ga odvuče u stranu, ali taj pokušaj nije uspeo. Kola udariše Dejvida i ubiše ga na mestu.

  — Da li ću sad biti vraćen? — upita Fokner.

  Noel Putnik

  TRKAČ

  Oko njega su lebdela blistava svetla Grada. Delovala su nestvarno, beskonačno daleko, a opet, bila su veoma blizu, gotovo na rukohvatu. Osećao je svetla. Osećao je

  kako ga svako od njih neumoljivo probada. Bila su uperena u njega, dok su promicala i

  nestajala u pozadini. Crni put, koji kao da je gutao zrake, u daljini je presecao svetla, oštro i neumitno, poput kakvog noža.

  Svetla su činila da se i on oseća nestvarnim, nepostojećim. Međutim, ta mutna i nejasna strepnja koju su u njemu budili zraci hiljada i miliona svetionika nije bila daleko od listine: on nije postojao. Predstavljao je ništavilo, pa čak ni to. Čak i da je hteo da se oseća stvarnim, ne bi mu dozvolili. Čak i da mu dozvole, ne bi umeo da se oseća stvarnim. On nije postojao.

  Postojala je igračka. Igračka Mašine. Svi su oni bili igračke Mašine, stvoreni sa jednim jedinim ciljem: da Mašinu zabavljaju svojim beskonačnim igrama, da ne dopuste

  da joj bude dosadno. Svaka igračka imala je svoju sopstvenu namenu, često

  jednokratnu.

  On je bio Trkač. Celog svog nepostojećeg života on je trčao crnim putem, okružen neizbežnim svetlima Grada, trčao kako bi zadovoljio nastrane i neljudske želje i strasti Mašine, kako bi, makar delimično, utolio njenu neiscrpnu žeđ za ružnim i zlim.

  Stvoren je da bi trčao, a trčao je radi Mašine,koja je stvorila Grad, svetla i robote,

  koji su stvorili njega. Ali on nije bio robot.

  Bio je igračka.

  Ukoliko bi postala nezadovoljna svojim igračkama, Mašina bi ih slala u Reduktor duša koji bi stavljao tačku na njihovo nepostojanje. Trkač je bio srećan. Dugo vremena

  je trčao uporno izbegavajući Redaktor Duša.
Uspevao je da zabavi Mašinu, koja nije bila nezahvalna, već ga je štedela. Uprkos svemu, znao je da će joj i on jednog dana dosaditi. Za razliku od njega, taj dan je bio stvaran, i primicao se, nošen tokom vremena. A tada će se i on priključiti dugoj koloni igrački koje su čekale na potvrđivanje svog nepostojanja.

  Međutim, jednim neizmerno malim delom svog nestvarnog JA, on je sebe osećao.

  Osećao je da postoji još mnogo toga osim Grada, svetla, Mašine, igrački, robota i crnog puta. Tu se, međutim, gubio svaki smisao, jer, ako nije imao koga da uveri u svoje 92

  postojanje, onda nije postojao.

  Tokom izuzetno retkih i kratkih časova odmora, kada je Mašina bila zabavljena rešavanjem drugih problema, smeštali su ga u kontejnere okružene robotima, zajedno

  sa ostalim igračkama. U tim retkim zajedničkim trenucima vladao je muk. Igračke nisu

  znale da govore.

  Opet je trčao. Svetla grada promicala su pored njega, tvoreči blistave, beskrajne trake raznobojne svetlosti Noge su se ritmički i nečujno spuštale na glatku, crnu podlogu crnog puta. Bio je nešto. Bio je trkač. I imao je noge. Pa, da li je onda postojao?

  Obično je trčao do jedne tačke, jarko crvenog, pulsirajćeg svetla metalnog tornja,

  posle čega je zaokretao i vraćao se nazad. Nije mu bilo dozvoljeno da ide dalje. Mašini nije odgovaralo. Da li se nešto nalazilo iza crvenog svetla?

  Da li se Grad i tamo prostirao, da li se prostirao u beskonačnost, kako je Mašina

  govorila?

  Nastavio je dalje. U zabranjenu zonu. Dizao je noge sa lakoćom, okružen zas-lepljujućim svetlima. Osećao se izuzetno lagano, gotovo se stopio i postao deo okolnog

  prostora i zraka. Osećao se dobro. Bio je srećan.

  JEDINKA CQ 673892006. PREŠLA DOZVOLJENU GRANICU.

  GRANICA NE SME BITI POVREĐENA. OČEKUJEM POVRATAK

  Nije mogao da odredi odakle dolazi glas. Možda nije ni postojao, već je odjeknuo

  samo u njegovoj glavi Možda su svetla govorila. Glas ga, međutim, nije uznemiravao.

  Nešto drugo skretalo mu je pažnju.

  CQ 673892006. VRATI SE. NAREĐUJEM TI.

  Već se nalazio na periferiji Grada. A ako je postojala periferija, onda je morao postojati i kraj Grada. Ali... šta je ono?

  POSLEDNJA OPOMENA. VRATI SE.

  Gospode! Onaj deo... manje svetla... nepravilan oblik... Grad nije stvorila Mašina!

  Grad sigurno nije stvorila mašina.

  ZA TAČNO 0.05 REGULARNIH VREMENSKIH INTERVALA POČINJE

  ZASIPANJE CQ 673892006 RENTGENSKIM ZRACIMA

  Nećeš me imati, prokleta mašino! Još malo, i Grada će nestati Svetla već počinju

  da jenjavaju. A kada nestane Grada, ponovo ću biti čovek, zauvek van domašaja tvojih

  mizernih, mehaničkih ruku!

  MAKSIMALAN INTENZITET.

  Količina zračenja koja je zasula trkača bila je dovoljna da uništi i samu Mašinu.

  Trkač je, međutim, nastavljao da trči, ne obraćajući pažnju na smrtonosno

  bombardovanje. Uostalom, kako se može ubiti neko ko ne postoji? Kako ničemu može

  zasmetati zračenje? Sve dok se bude osećao nepostojećim, ništa mu neće moći

  naškoditi Dovoljno je bilo da nastavi da glumi igračku.

  Svetla Grada ostala su daleko za njim. Trčao je beskonačnim crnim putem, prvi put

  u svom nepostojećem životu vlastitom voljom. Više nije bio rob Grada i Mašine. Istina,

  njegova sloboda neće dugo trajati. Jer, čim se, daleko od Grada, prvi put oseti čovekom, biće mrtav usled čudovišno jakog rentgenskog zračenja. Međutim, za taj trenutak slobode i vaskrsnuća vredelo je dati život koji nije ni postojao.

  I trkač postade čovek.

  93

  Žil Murat

  PRIVATNA KOLEKCIJA

  Ovaj.. Halo!... Je li to emisija o privatnim kolekcijama? Sad je red na mene?... Da...

  Pa, evo, zovem se Bernar Dišman, stanujem blizu Sen Satirnena u oblasti Ero... Da, dobar dan!... Evo i ja pravim kolekciju, ali radi se o kolekciji kolekcionara... Da, dobro ste čuli... Pa imam ih već poprilično... Da, da! Kolekcionara. Zašto?... Oh, slučajno...

  pretražujući neki tavan otkrio sam jednog kolekcionara lula... Da, sa čitavom kolekcijom... Iz osamnaestog veka... Tačno tako, i eto kako mi je ta misao pala napamet... O, da, imam lepe primerke, kao na primer jednog kopocefila... to vam je skupljač držača za ključeve!... Sa alkom koja mu je bila ugrađena u glavu... Okačio sam ga u svom salonu pored reprodukcije dečaka skitnice sa Monmartra, efekat je sjajan.

  Imam i jednog kolekcionara crepova sa, e sad se drž'te dobro, sa crepom zabijenim

  u glavu... Da, u dobrom stanju!... Ali najlepši dragulj je jedan Robespjer... O, da! Taj vam puno vredi... Njega sam okačio u dnevnu sobu, iznad kamina, vrlo je dekorativan!... Pre svega zbog Dantonove glave oblivene krvlju koju drži pod rukom... Kako da ne, kako da

  ne, imam potvrdu da potiče iz tog vremena!

  Koristim ovu emisiju da uputim poziv jer bih hteo da razmenim jednog Napoleona

  sa kolekcijom bitaka, potpunom kolekcijom, za jedan komad koji je, koliko mi jepoznato, veoma redak, ali u isto vreme i veoma tražen, želeo bih da nabavim jednog

  Hitlera, koji je sakupljao sva moguća zverstva, koja se samo mogu zamisliti...

  Žak Sternberg

  PITANJE

  Pošto je stvorio ništavilo, prazninu, nebo, zvezde, zemlju, mora i čitav svet, Bog se

  zapitao, pomalo zbunjen, zašto je do đavola stvorio sve to. Tada je stvorio čoveka.

  Pobrinuo se da čovek bude dubokouman i sklon razmišljanju, uobražen i uporan,

  radoznao i sitničav u najvećoj meri.

  “Možda će ova budala naći odgovor na moje pitanje”, pomislio je Bog smejući se

  veselo.

  Žerar Kuasne

  IMPRESIJA

  Prešao je preko ulice i ušao u staru, prašnjavu knjižaru Martina Edelmana. Među

  brojnim delima koja su tu bila poređana u desetinama gomila koje samo što se nisu srušile, penjući se u susret istrošenim policama koje su isto tako već bile pretrpane starim knjigama, jedno delo je privuklo njegovu pažnju i on ga je nasumice otvorio.

  Pročitao je sledeću rečenicu:... prešao je preko ulice i ušao u staru, prašnjavu knjižaru Martina Edelmana. Među brojnim delima koja su tu bila poredana u desetinama gomila

  koje samo što se nisu srušile, penjući se u susret istrošenim policama koje su isto tako već bile pretrpane starim knjigama, jedno delo je privuklo njegovu pažnju i on ga je nasumice otvorio. Pročitao je sledeću rečenicu:... prešao je...

  94

  Frederik Serva

  CRVENI PAUK

  Veliki žuti pauk kružio je nebeskim svodom skučenog sobička u kom sam spavao.

  Nošen sećanjima koja su navirala, napuštao bi ponekad svoje oblake i dodirivao moje

  nepomično lice.

  Sa beskrajnim oprezom, moje ruke bi se tada podizale i spajale pred mojim očima,

  a zatim bi se razdvajale i kao da poseduju sopstveni život, počinjale ludu igru uz zvuke neke već zaboravljene muzike.

  Mogao sam da čujem tu muziku.

  Zvuk doboša me pomalo plašio, to je sigurno, ali pauk bi se vraćao u svoje skrovište i jedino je to bilo važno.

  Dugo me tako posećivao.

  Svake noći sam osećao njegovo prisustvo koje me je sve više uznemiravalo, ali nikada nisam uspeo da ga vidim. Najzad je jedne večeri nestao. Možda je bio mrtav ili

  se jednostavno umorio.

  Kada sam se sutradan probudio, ugledao sam ga kako leži na belom jastuku. Pauk

  više nije bio žut, već crven. Crven kao krv. Ona krv koja je kapala sa mog beživotnog tela.

  Andre Frankua Riaud

  THE HAND

  ŽELJA

  14. MART ‐ Vonik je došao jutros do mene i ja sam opet napravio grešku: proklete

  ruke, zar ne možete da mirujete, zašto se stalno krećete, zašto težite prijateljstvu?
Kada sam napravio nejasan pokret u želji da pomilujem Vonika po zatiljku, ovaj je odskočio

  kao da ga je udarila struja. Bacio je na mene pogled pun zaprepašćenja i prekinuo svoju posetu, bežeći kao ispred policije! Smetenjak!

  REČI

  ‐ Ali, zašto se tako ponašaš, hoću da kažem da mora postojati neko racionalno

  objašnjenje?

  ‐ Mael, veruj mi, ne činim to namerno...

  ‐ Verujem ti! Baš si čudan: tvoje ponašanje je nerazumljivo, a povrh toga tvrdiš

  da ne možeš sebe u tome da sprečiš! Valjda shvataš da je naše društvo tako ustrojeno,

  tvoji pokreti možda potiču iz najboljih namera ali... ali to je zabranjeno!

  ‐ Zašto kažeš samo da postoji zabrana? Reci mi zašto je to zabranjeno. Zar su moji pokreti tako opasni?

  ‐ Ma ne, ne radi se o tome, znaš i sam... ne znam kako da ti objasnim, ti tvoji pokreti... oni su naprosto nepristojni! Mislim da razumeš šta hoću da kažem...

  ‐ Ti ne shvataš...

  ‐ Ne dodiruj me!

  95

  POKRET

  Riđokosi mladić nešto govori osmehujući se, njegov sagovornik zabrinuto vrti

  glavom, lice mu poprima bolan izraz, riđokosi mladić zastaje, njegov crnokosi drug se takođe zaustavlja, riđokosi pokušava nešto da mu objasni, njegov osmeh je ustupio mesto ozbiljnijem izrazu, crnokosi opet vrti glavom, sleže ramenima, pravi pokret kao

  da će dodirnuti riđokosog, ovaj odskače razljućen.

  ŽELJA (drugi put)

  27. mart ‐I sama činjenica da zapisujem u beležnicu misli koje mi prolaze kroz glavu predstavlja protivdruštvenu radnju... Mora da su naši svetovi paralelni!

  REČI (drugi put)

  ‐ Ne dodiruj me!

  DNEVNIK

  23. mart – Ali ja ne mogu sebe da sprečim u tome, moram neprestano da pravim

  pokrete kao da ću pomilovati ljude koje volim. Neprekidno želim da spustim ruke na ramena svojih prijatelja.