Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Prepoznao je Nensi. Stajala je u mraku i plakala. Čim ju je uhvatio za ruku i izgovorio njeno ime, ona mu se otrže i pobeže uz stepenice. Sada je već mogao da čuje zvuke jasnije, i plač — mada u tom trenutku nije slušao. Nensi je otrčala do vrata najbližih vrhu stepeništa, uletela u sobu i zatvorila ih. Kada je Gregori pokušao da ih otvori, čuo je rezu sa druge strane.

  »Nensi!« pozvao je. »Nemoj da se kriješ od mene. Šta je bilo? Šta se dešava?«

  Nije odgovarala. Dok je stajao zbunjen pred vratima, susedna vrata u hodniku se

  otvoriše i iz sobe izađe doktor Kraučorn sa crnom torbicom u ruci. Bio je to visok, tmuran čovek, sa dubokim borama na licu koje je izazivalo takav strah u njegovim pacijentima da je znatna većina njih slušala šta im on nalaže i oporavljala se. Čak i ovde, imao je na glavi cilinder, koji je, jednostavno sve vreme ostajući na svom mestu, doprineo doktorovom glasu u okolini.

  »Kakva je nevolja, doktore Kraučorn?« upita Gregori, kad je lekar zatvorivši vrata

  za sobom pošao niz stepenice. »Je li kuga spopala ovu kuću, ili je nešto tako strašno?«

  On se, ozbiljna lica, zagleda u Gregorija, kao da obećava sebi da mu se nijedan mišić neće pomeriti dok Gregori ne zapita ono što je očigledno.

  »Zbog čega ste dolazili, doktore?«

  »Čas porođaja gospođe Grendon došao je noćas«, reče on, još uvek na poslednjem

  stepeniku.

  23

  Talas olakšanja obli Gregorija. Bio je zaboravio na Nensinu majku!

  »Porodila se? Je li muško?«

  Doktor polako klimnu glavom. »Rodila je dva sina, mladiću.« Zastao je, a onda mu

  se jedan mišić na licu zgrči i on u dahu izreče« Rodila je i sedam kćeri. Devetoro dece! I sva — sva su živa. To je nemoguće! Dok ne umrem...«

  Nije mogao da završi. Podigavši cilinder u znak pozdrava, on žurno pode niz stepenice, ostavljajući Gregorija da netremice zuri u tapete, dok mu se u mozgu sve kovitlalo kao da će se pretvoriti u tečnost. Devetoro dece! Devetoro! Kao da nije bila drugačija od stoke u štali. I šara na tapetu jasno se isticala bolesnim izgledom, kao da sama kuća otelotvoruje bolest. Mjaukanje iz sobe kao da je takođe označavalo nešto neljudsko.

  Stajao je ošamućen, dok su se slabašni dečji krici zarivali u njega. S druge strane kamenih zidova koji su ga pritiskali, čuo je topot konja koji trči punim galopom preko drvenog mosta, pa putem ka Kotersolu, i gubi se u daljini. Iz Nensine sobe nije bilo ni zvuka. Gregori je pretpostavio da se sakrila od njega zbog stida, pa konačno natera sebe da se makne i pođe niz mračno i zavojito stepenište. Štalska mačka brzim korakom izađe ispod stepeništa, a za njom dvanaest mačića. Koze su još uvek zaposedale sobu. U

  ognjištu je bilo samo malo rasturenog pepela, a nije bilo loženo od odsudnog trenutka prošle noći.

  »Mora da si iznenađen!«

  Gregori se okrete. Iz kuhinje izađe Grabi, držeći komadinu hleba i mesa u šaci.

  Žvakao je otvorenih usta, cereći se na Gregorija.

  »Farmer Grendon pravi majstor!« uzviknu on. »Niko u ovoj zemlji ne može da napravi devetoro dece odjednom!«

  »Gde je farmer?«

  »Rek'o, nema niko u ovoj zemlji...«

  »Da, čuo sam šta si rekao. Gde je farmer?«

  »Valjda radi. Al' kažem ti, nijedan muškarac...«

  Ostavljajući Grabija da mljacka i priča, Gregori žurno izađe u dvorište. Naišao je na Grendona iza kuće. Farmer je nosio plast sena na vilama, prebačenim preko ramena, u

  štalu za krave. Gregori mu je stajao na putu, ali on prođe pored njega.

  »Hoću da razgovaram s tobom, Džozefe.«

  »Ima da se radi. Šteta što ti to ne možeš da razumeš.«

  »Hoću da razgovaramo o tvojoj ženi.«

  Grendon nije odgovarao. Radio je mahnito, bacao seno ispred sebe, okretao se po

  još. U svakom slučaju, bilo je teško razgovarati s njim. Krave i telad, prilično stešnjeni, izgleda da su neprestano stvarali neugodnu buku mukanjem i nekim groktanjem koje uopšte nije svojstveno kravama. Gregori je išao za farmerom do stoga sena, ali ovaj je žurio kao da je opsednut. Oči su mu izgledale kao da su upale u glavu, a usta su mu bila stisnuta tako da su usne jedva bile vidljive. Kada mu je Gregori stavio ruku na rame, on je otrese. Nabivši još jedan veliki plast vilama, on okrete ka šupi tako žestoko, da je Gregori morao da skoči da bi mu se sklonio s puta.

  Gregoriju je prekipelo. Idući za Grendonom nazad u štalu, on zatvori donji deo dvostrukih vrata i povuče rezu spolja. Kada se Grendon vratio, on ne ustuknu.

  »Džozefe, šta je to ušlo u tebe? Zašto si odjednom tako bezdušan? Sigurno si potreban svojoj ženi da budeš uz nju?«

  Njegove oči imale su čudnovat, nevideći pogled, kada ih je okrenuo ka Gregoriju.

  24

  Držao je vile pred sobom obema rukama, skoro kao oružje, kada je rekao:

  »Bio sam s njom svu noć, momče, dok je ona donosila na svet svoj porod.«

  »Ali, sada...«

  »Sada je kod nje dojilja iz Derama. Bio sam sa njom svu noć. Sad moram da se postaram o farmi — sve neprestano raste, znaš.«

  »Sve raste previše, Džozefe. Stani i razmisli...«

  »Nemam vremena za razgovor.«

  Bacivši vile, on laktom gurnu Gregorija s puta, odbravi vrata i žustro ih otvori.

  Zgrabivši Gregorija čvrsto za nadlakticu jedne ruke, on poče da ga gura ka lejama sa povrćem, dole kraj južnih livada.

  Rana salata tu je bila ogromna. Sve je bujalo iz zemlje. Grendon je sumanuto trčao

  između leja mladog zeleniša, čupajući pune šake rotkvi, šargarepe, luka, bacajući ih preko ramena istom brzinom kojom ih je čupao iz zemlje.

  »Vidiš, Gregori, sve je veće nego što si ikad video, i stiglo je nekoliko nedelja ranije.

  Prinos će biti ogroman. Pogledaj polja! Pogledaj voćnjak!«

  Širokim pokretom, on pokaza rukom ka redovima drveća prekrivenog gomilama

  snežnoružičastog cveta.

  »Šta god da se desi, moramo da ga iskoristimo. Možda se neće desiti iduće godine.

  A ovo — ovo je kao u bajci!«

  Više nije govorio. Okrenuvši se, izgledalo je da je već zaboravio Gregorija. Pogleda prikovanog za zemlju koja je odjednom postigla toliko obilje, odmarširao je ka štalama, odakle se sada čulo kako Neklend pere kante za mleko.

  Prolećno sunce grejalo je po Gregorijevim leđima. Govorio je sebi kako sve izgleda

  normalno. Farma je napredovala. Iza svinjaca, u daljini, gde se zidar pripremao da podigne još nekoliko obora, čulo se kako ljudi rade. Možda, reče on sebi bezvoljno, brine ni zbog čega. Polako se vraćao ka kući. Ovde nije mogao da učini ništa; bilo je vreme povratka u Kotersol, ali prvo je morao da vidi Nensi.

  Nensi je bila u kuhinji. Nekland joj je bio doneo bokal svežeg mleka, i ona ga je zabrinuto probala iz kutlače.

  »Oh, Greg, izvini što sam pobegla od tebe. Bila sam tako potresena.«

  Ona mu priđe i, još uvek držeći kašiku, prebaci mu ruke preko ramena, prisno kao

  nikad do tada.

  »Sirota majka, bojim se da je pomerila umom od... od rađanja tolike dece. Priča tako čudne stvari kakve ranije nisam nikad čula, a mislim da zamišlja da je ponovo dete.«

  »Je li to uopšte čudno?« reče on, milujući je rukom po kosi. »Biće joj bolje kad se

  povrati od šoka.«

  Poljubili su se, i, minut kasnije, ona mu pruži kutlaču punu mleka. On otpi, a onda s gađenjem ispljunu mleko.

  »Uh! Šta je u ovom mleku? Da li to Neklend pokušava da te otruje? Jesi li ga probala? Gorko je kao trnjine!«

  Ona ga pogleda zbunjeno.

  »Mislila sam da ima dosta čudan ukus, ali ne neprijatan. Evo, daj mi da probam opet.«

  »Ne, suviše je gadno. Mora da se mast za rane pomešala s njim.«

  Uprkos njegovom upozorenju, ona prinese usne metalnoj kutlači i okusi malo, pa

  zavrte glavom.

  25

  »Ti z
amišljaš stvari, Greg. Ima malo drugačiji ukus, istina je, ali ništa mu ne fali.«

  »Dušo moja, grozno je. Odneću tvom ocu da proba, da vidim šta on misli.«

  »Ja ga ne bih sad uznemiravala da sam na tvom mestu, Greg. Znam koliko ima posla, i kako je umoran, i to što je pomagao oko porođaja čitavu noć ostavilo mu je mnogo neobavljenog posla. Pomenuću mu to za vreme večere — koju moram sada da

  spremam. One koze su napravile takav nered ovde da ne pominjem Grabija! Ostaćeš da

  prezalogajiš s nama, nadam se?

  »Ne, Nensi, ja sad idem. Čeka me jedno pismo na koje moram da odgovorim; stiglo je dok sam bio u Noriču.«

  Ona se ugrize za usnu i pucnu prstima.

  »Eto, šta ćeš samo da pomisliš, kako sam grozna. Nisam te ni pitala kako si se proveo u velikom gradu. Mora da je divno kad čovek ne mora ništa da radi, ni da sprema jelo«.

  »Još uvek mi to zameraš. Slušaj, divna moja Nensi, ovo pismo je od doktora Hadson—Vorda, jednog starog poznanika mog oca. On je upravnik škole u Glosteru, i hoće da se zaposlim kod njih kao nastavnik pod najpovoljnijim uslovima. Kao što vidiš, možda neću biti dokon još dugo!«

  Nasmejavši se, ona se privi uz njega.

  »To je divno, dragi moj! Kako ćeš zgodan profesor ti da budeš. Ali Gloster — to je

  na drugom kraju zemlje. Sigurno te nećemo ponovo videti kad odeš tamo.«

  »Ništa još nije dogovoreno, Nensi.«

  »Otići ćeš ti kroz koji dan i nikada te više nećemo videti. Kad stigneš u tu školu, više nećeš nikad misliti o svojoj Nensi.«

  On joj obuhvati lice šakama.

  »Jesi li ti moja Nensi? Je li ti stalo do mene?«

  Trepavice pokriše njene tamne oči.

  »Greg, ovde je sve tako zbrkano... hoću da kažem... da, stalo mi je, strah me je da

  pomislim da te više neću videti«.

  Ponavljajući te njene reći u sebi, odjahao je četvrt sata kasnije veoma zadovoljan u duši — ali je sasvim smeo s uma kakvim ju je opasnostima ostavio izloženu.

  Blaga kiša padala je dok je Gregori Rols te večeri išao ka krčmi »Putnik«. Njegov prijatelj Brus Foks već je bio tamo, udobno zavaljen na sedištu pored velikog kamina.

  Ovaj put, Foksa je više zanimalo kako idu nabavke za venčanje njegove sestre nego

  da sluša šta Gregori ima da ispriča, a pošto su uskoro naišli neki prijatelji njegovog budućeg zeta, i moralo je da im se plati piće, pa su onda i oni morali da učine to isto, veče je postalo veselo i bezbrižno. I ubrzo, pošto je pivo postizalo svoj blagotvorni učinak, i Gregori je zaboravio šta je hteo da kaže i počeo je svesrdno da uživa u društvu.

  Idućeg jutra, probudio se teške glave i zbrkanih misli. Gospođa Fen, praveći buku

  po sobi dok je palila vatru, nije mnogo popravila situaciju; po njenom ponašanju mogao je da vidi da je došao kući kasno i bio bučan na stepenicama. Ali gospođe Fen ovog sveta, razmišljao je razdraženo, rođene su da podnose takve neugodnosti, i to, što češće, to bolje. Rekao je sebi da se to ne slaže sa njegovim socijalističkim načelima, ali ona su ovog jutra bila troma kao i njegova jetra.

  Dan je bio suviše kišovit da izađe i da se razdrma. Sedeo je natmuren u stolici kraj prozora, odlažući odgovor dr Hadson—Vordu, upravniku škole. Bezvoljno je uzeo knjižicu u kožnom povezu o zmijama, koju je kupio u Noriču nekoliko dana ranije. Posle nekog vremena, jedan odeljak privuče njegovu pažnju:

  26

  »Mnoge otrovnice, sa izuzetkom opistoglifa, oslobađaju žrtve svojih očnjaka posle

  napada. Žrtve u nekim slučajevima umiru za samo nekoliko sekundi, dok u drugim nastup predsmrtnog stanja može da se odloži satima ili danima. Pljuvačka nekih zmija sadrži ne samo otrov nego i naročite supstance koje pomažu varenje. Smrtonosna koralna zmija iz Brazila, mada ne dostiže više od stope dužine, ima ih u izobilju. Zbog toga, kada ona ujede životinju ili čoveka, žrtva ne samo da umire u stravičnim bolovima za nekoliko sekundi nego se i njeni unutrašnji organi rastvaraju, tako da se čak i kosti pretvore u pihtijastu masu. Onda mala zmija može da isisa celu svoju žrtvu poput neke supe ili čorbe, kroz prvobitnu ranu na koži, koja kasnije ostaje neoštećena.«

  Dugo vremena Gregori je sedeo uz prozor, sa otvorenom knjigom na krilu,

  razmišljajući o Grendonovoj farmi, o Nensi. Prekorevao je sebe što je učinio toliko malo za svoje prijatelje i polako se odlučio za plan dejstva kad idući put bude odjahao tamo; ali njegovoj poseti bilo je suđeno da se odloži nekoliko dana: kišno vreme ustalilo se sa mnogo većom upornošću nego što su kraj aprila i početak maja to dozvoljavali.

  Uprkos tome, čuo je novosti o Grendonu drugog dana kiše, dok je sa Fenovima večerao u prizemlju. Bio je pijačni dan, i pekarova žena reče:

  »Ovaj idiot što radi kod Džoa Grendona otići će u zatvor ako ne bude pazio. Jeste

  čuli za njega danas, gos'n Gregori?«

  »Šta je uradio, gospodo Fen?«

  »Šta sve nije uradio? Raznosio je mleko po običaju, kako čujem, i niko nije hteo da

  ga kupi, jer je uvek pokvareno od ko zna kad. Onda je Grabi gadno psovao i kleo se kako je njegovo mleko najbolje u gradu, pa je dobro potegao iz kante da to dokaže. A onda su ona dva Betsova dečkića počela da se bacaju kamenjem, i naravno da je to raspalilo Grabija! Uhvatio je jednog od njih pa mu nabio glavu u mleko, a onda zavitlao vedro pravo kroz lepi stakleni prozor njegovog oca. Zamislite samo. A onda izašao stari Bets i njegova ogromna debela gospođa, pa ti oni po Grabiju štapovima dok nije odjurio, a sve psuje i kune kako nikad nikom više neće da prodaje dobro mleko!«

  Pekar se nasmeja.

  »To je trebalo da se vidi! Ja bi rekao da su svi oni kod Džoa poludeli. Stari Sili, zidar, bio juče pre podne, pa kaže da on misli da Džou ove godine ide bolje nego ikad, dok je svima unaokolo dosta slabo. Kako kaže Sili, Mardžori Grendon dobila je petorke, al ti znaš da je stari Sili pomalo šaljivčina. Doktor Kraučorn bi rek'o da je imala petorke, mislim se ja.«

  »Doktor Kraučorn je bio mrtav pijan sinoć, tako svi pričaju.«

  »Tako i ja čujem. To ne liči na njega, je li?«

  »Prvi put da se za to čuje, mada kažu da je voleo flašu kad je bio mladić.«

  Slušajući kako se ogovaranje prenosi između muža i žene, Gregoriju se nije mnogo

  jelo. Neraspoložen, vratio se u svoju sobu i pokušao da se usredsredi na pismo dostojno dr Hadson—Vorda u okrugu Glosteršir. Znao je da bi trebalo da prihvati posao, i zaista je bio sklon da to učini; ali prvo je morao da obezbedi Nensi. Zbog neodlučnosti koju je osećao, odložio je odgovor doktoru za idući dan, kad je malaksalo napisao kako bi bio srećan da prihvati ponuđeno mesto za ponuđenu platu, ali moli za nedelju dana vremena da promisli o tome. Kada je odneo pismo poštarki u »Tri lovokradice«, kiša je još uvek padala.

  Jednoga jutra, kiše su odjednom iščezle, plavo i široko istočno englesko nebo se vratilo, a Gregori je osedlao Dejzi i odjahao blatnjavim putem kojim je tako često išao. Kada je stigao na farmu, Grabi i Neklend radili su u kanalu, raščišćavajući ga lopatama.

  27

  Pozdravio ih je i ujahao. Baš kad je hteo da smesti kobilu u štalu, ugledao je kako Grendon i Nensi stoje na delu neobrađene zemlje ispod istočne strane kuće na kojoj nije bilo prozora. Pošao je polako da im se pridruži, primećujući usput kako je tu zemlja suva, kao da kiša nije padala bar dve nedelje. Ali to je odmah zaboravio kada je, zgranut, video devet malih krstova koje je Grendon zabijao iznad devet sveže napravljenih humki.

  Nensi je stajala plačući. Oboje su podigli pogled kad je Gregori prišao, ali je Grendon tvrdoglavo nastavio s poslom.

  »Oh, Nensi, Džozefe, toliko mi je žao zbog ovoga!« reče Gregori. »Kad samo pomislim da su svi... ali, gde je sveštenik? Gde je sveštenik, Džozefe? Zašto ih ti sam sahranjuješ, bez propisne službe?«

  »Rekla sam ocu, ali on ni da čuje!« uzviknu Nensi.

  Grendon je bio stigao do poslednjeg groba. Zgrabio je poslednji grubi drveni krst,

  podigao ga iznad glave i za
bio u zemlju kao da hoće da probije srce onom što leži pod njom. Tek tada se uspravio i progovorio.

  »Nama ovde ne treba sveštenik. Nemam ja vremena da traćim na sveštenike. Ja imam posla ako ti nemaš.«

  »Ali to su tvoja deca, Džozefe? Šta je to ušlo u tebe?«

  »Ona su sad deo farme, kao što su uvek i bila.«

  On se okrete, još zavrnu rukave na svojim mišićavim rukama, pa ode u pravcu radova na kanalu.

  Gregori zagrli Nensi i pogleda njeno suzama umrljano lice.

  »Kako li je tek tebi bilo ovde poslednjih nekoliko dana!«

  »Ja... ja sam mislila da si otišao u Gloster, Greg! Zašto nisi dolazio? Svaki dan sam te čekala da dođeš!«

  »Sve je bilo mokro i poplavljeno.«

  »Bilo je divno vreme otkad si poslednji put bio ovde. Gledaj kako je sve poraslo!«

  »Svaki božji dan pljuštala je kiša u Kotersolu.«

  »Ko bi rekao! To objašnjava otkud toliko vode u Oustu i u kanalima. A mi smo ovde

  imali samo nekoliko puta kišicu.«

  »Nensi, reci mi kako su ovi siročići pomrli.«

  »Radije ne bih, ako nemaš ništa protiv.«

  »Zašto tvoj otac nije pozvao sveštenika Lendsona? Kako je mogao da bude tako bezosećajan?«

  »Zato što nije hteo da iko od stranog sveta to sazna. Zato je i otpremio zidare.

  Vidiš... oh, moram da ti kažem, dragi moj... radi se o majci. Potpuno je poludela, potpuno! To je bilo preksinoć kada je prvi put izašla kroz zadnja vrata.«

  »Hoćeš da kažeš da je ona...«

  »O, Greg, bole me ruke! Ona... ona se iskrala gore kad nismo gledali i... i podavila je sve bebe, Greg, najboljim jastukom od guščijeg perja.«

  Mogao je da oseti kako mu boja napušta obraze. Ona ga obazrivo odvede iza kuće.

  Sedeli su zajedno na ogradi voćnjaka dok je on u tišini sagledavao šta mu je rekla.

  »Kako ti je majka sada, Nensi?«

  »Ćuti. Otac je morao da je zatvori u njenu sobu radi njene sigurnosti. Sinoć je mnogo vrištala. Ali jutros je tiha.«