Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Gledao je ošamućeno oko sebe. Sve oko njega izgledalo je tačkasto kao da je, kad

  mu je krv jurnula u glavu, dobilo koprivnjaču. Drveće u voćnjaku bilo je skoro sasvim 28

  precvetalo i već se videlo kako male jabuke napreduju. U blizini, boranija se savijala pod ogromnim mahunama. Primetivši kako ih je pogledao, Nensi zavuče ruku u džep na kecelji i izvadi vezu sjajnih, crvenih rotkvi, velikih kao mandarine.

  »Uzmi jednu. Čvrste su, sočne i ljute, baš kao što treba.«

  On ravnodušno uze jednu i zagrize je. Odmah je morao da ispljune zalogaj. Opet

  onaj odvratni gorki ukus!

  »Oh, ali baš su fine!« uzviknu Nensi.

  »Više nisu čak ni 'dosta čudne' — prosto 'baš fine'? Nensi, zar ne shvataš, nešto sablasno i jezivo događa se ovde. Žao mi je, ali ja na to ne mogu da gledam drugačije. Ti i tvoj otac treba odmah da odete odavde.«

  »Da odemo odavde, Greg? Samo zato što se tebi ne sviđa kakav ukus imaju ove divne rotkve? Kako možemo da odemo odavde? Kuda bismo išli? Vidiš ovu kuću ovde?

  Moj deda je umro ovde, i njegov otac pre njega. Ona je naš dom. Ne možemo tek tako

  da se podignemo i odemo odavde, čak ni posle ovih neprilika. Probaj još jednu rotkvu.«

  »Zaboga, Nensi! One kao da su namenjene nekim bićima koja imaju sasvim

  drugačiji ukus od nas... Oh...« Netremice ju je gledao. »A možda i jesu. Nensi, kažem ti...«

  Zaćutao je i skliznuo sa ograde. Neklend je bio prišao sa strane, još uvek blatnjav

  od rada u kanalu, razdrljene košulje bez kragne. U ruci je držao nekakav prastari vojni pištolj.

  »Pucaću ako priđeš bliže«, reče on. »Ne brini, pali kako treba i napunjen je, Gregori. Sad ćeš da me slušaš!«

  »Berte, skloni to!« uzviknu Nensi.

  Ona krenu ka njemu, ali je Gregori povuče unazad i stade ispred nje.

  »Ne budi idiot, Neklende. Skloni to!«

  »Pucaću. Pucaću, kunem se, ako se zamajavaš.« Oči su mu besno sevale, a izraz njegovog smrknutog lica nesumljivo je pokazivao da se ne šali. »Sad ćeš da mi se zakuneš da ćeš da se počistiš sa ove farme na onoj tvojoj kobili i da se nikad ne vratiš.«

  »Idem pravo da sve kažem ocu, Berte«, upozori ga Nensi.

  Pištolj se preteći pomeri.

  »Ako se makneš, Nensi, upozoravam te, ovaj tvoj fini momak dobiće pravo u nogu.

  Uzgred, tvog oca više nije briga za Gregorija — ima on šta da brine.«

  »Na primer, da sazna šta se ovde događa?« reče Gregori. »Slušaj, Neklende. Mi smo svi u nevolji. Ovom farmom upravljaju neka gadna mala čudovišta. Ne možeš da ih

  otkriješ jer su nevidljiva...«

  Pištolj opali. Dok je Gregori govorio, Nensi je pokušala da pobegne. Bez oklevanja,

  Neklend je pucao Gregoriju u kolena. Gregori oseti kako mu je hitac zakačio nogavicu.

  Znao je da nije povređen. A sa saznanjem došao je i bes. Bacio se na Neklenda i snažno ga udario u grudi. Padajući na leđa, Neklend ispusti pištolj i divlje zamahnu pesnicom.

  Gregori ga opet zviznu. Kako je to učinio, ovaj ga dograbi i oni počeše besno da se tuku.

  Kad se Gregori otrgao, Neklend ga ponovo napade. Opet zalupa po rebrima.

  »Pusti me, svinjo jedna!« povika Gregori.

  Zakačio je nogu iza Neklendovog članka, pa se obojica skotrljaše na travu. Na tom

  mestu je pre mnogo vremena bio podignut nasip između kuće i voćnjaka niže nje.

  Obojica se skotrljaše niz njega, udarivši žestoko u kameni zid kuhinje. Neklend je izvukao deblji kraj; udario je glavom u ugao i ostao da leži ošamućen. Pred Gregorijevim očima stajale su nečije noge u šašavim čarapama. On polako ustade i suoči se sa 29

  gospođom Grendon, koja je bila na manje od metar od njega. Smešila se.

  Stajao je i, postepeno ispravljajući leda, gledao je zabrinuto.

  »A tu si ti, Džeki, Džekice moj«, reče ona. Osmeh je sada bio širi, ali je manje ličio na osmeh. »Htela sam da razgovaram s tobom. Ti si onaj što zna o onima koji hodaju po žici, zar ne?«

  »Ne razumem, gospođo Grendon.«

  »Ne zovi me tim glupim starim imenom, sinko. Ti znaš sve o onim malim sivima što

  ne bi trebalo da su tamo, je l' da?«

  »On, o onima... Recimo da znam?«

  »Druga nevaljala deca praviće se kako ne znaju o čemu pričam, je li? Ti znaš za mala siva bića.«

  Znoj mu je orosio čelo. Ona mu se približi. Stajala je kraj njega, zureći u njegove oči, ne dodirujući ga; ali bio je bolno svestan da svakog časa može da ga dotakne.

  Krajičkom oka video je da se Neklend pridigao i odbauljao dalje od kuće, ali bio je zaokupljen drugim stvarima.

  »Ta mala siva bića«, reče on. »Jeste li od njih spasli devet beba?«

  »Siva bića htela su da ih poljube, vidiš, ali ja nisam mogla da ih pustim. Bila sam

  pametnija. Sakrila sam ih ispod perjanog jastuka, i sada čak ni ja ne mogu da ih nađem!« Ona poče da se smeje, ispuštajući pri tom iz grla neki jeziv zvuk, nalik na zvrjanje.

  »Ta bića su mala i siva i mokra, zar ne?« odsečno reče Gregori. »Imaju velika stopala, sa opnama kao žabe, ali su zdepasta i niska, je li tako? A imaju zube kao zmije, zar ne?«

  Izgledala je neodlučno. A onda, kao da je nešto videla, netremice se zagleda.

  »Evo ga, ide jedno, žensko«, reče ona.

  Gregori se okrete i pogleda u pravcu u kom je ona gledala. Ništa se nije videlo.

  Usta su mu bila suva.

  »Koliko ih je tamo, gospođo Grendon?«

  Tada ugleda kako se niska trava pomera, sleže i podiže sasvim blizu, i uplašeno kriknu. Strgavši čizmu sa noge, on je zavitla u luku, nisko iznad zemlje. Ona udari u nešto nevidljivo. Skoro u istom trenutku, Gregori zadobi stravičan udarac u butinu i pade unazad. Uprkos bolu, strah ga natera da smesta skoči na noge.

  Gospođa Grendon se menjala. Usta su joj se iskrivila kao da će da joj iscure s lica.

  Glava joj je klonula u stranu. Ramena su joj se spustila. Za trenutak ju je oblilo jako crvenilo, pa se povuklo, a dok se povlačilo, izvijala se kao balon koji se izduvava. Gregori ječeći pade na kolena, pa, pokrivši lice rukama, spusti glavu do zemlje. Sve mu se smračilo.

  Njegova nesvestica mora da je trajala samo časak. Kada se ponovo pridigao, skoro

  prazna vreća ženine odeće još uvek se polako smirivala na zemlji.

  »Džozefe! Džozefe!« razderao se.

  U smućenoj zbrci straha i besa, opet je navukao čizmu i požurio oko kuće prema

  štalama za krave.

  Neklend je stajao na pola puta između ambara i vetrenjače, trljajući glavu. Kada je, onako pometen, ugledao Gregorija kako trči kao da ga goni, on pobeže.

  »Neklende!« povika Gregori. Trčao je kao lud za njim. Neklend zaždi ka mlinu, ulete unutra, pokuša da zatvori vrata, ali ne uspe, pa ustrča uz drvene stepenice.

  Gregori povika za njim.

  30

  Trka ih je odvela skroz do vrha vetrenjače. Neklend je toliko bio izgubio razum da

  se čak nije ni setio da povuče rezu na vratima u podu. Gregori ih, uz tresak, otvori i uspe se kroz njih, zadihan. Sasvim prestrašen, Neklend je uzmicao ka izlazu dok nije skoro sasvim stigao do male platforme nad krilima vetrenjače.

  »Ispašćeš tuda, idiote jedan«, upozori ga Gregori. »Slušaj, Neklende, nemaš razloga da me se bojiš. Ja ne želim da budemo neprijatelji. Imame mi većeg neprijatelja, protiv koga moramo da se borimo. Gledaj!

  Prišao je niskim vratima i pogledao dole na mračnu površinu jezerca. Neklend se

  samo uhvatio za čekrk da ne padne, ne govoreći ništa.

  »Pogledaj jezerce«, reče Gregori. »U njemu žive Auriganci. Bože — Berte, gledaj,

  evo jednog!«

  Hitnost u njegovom glasu navede Neklenda da pogleda gde mu pokazuje. Zajedno

  su gledali kako se ulegnuce u crnoj vodi kreće, ostavljajući talasiće za sobom. Negde oko sredine jezerca, ulegnuce
se pretvorilo u komešanje. Na čas se napravio mali vrtlog, a onda su talasići počeli da se smiruju.

  »Evo ga tvoj duh, Berte«, reče Gregori kao bez daha. »Ovo mora da je bio onaj što

  je ubio jadnu gospođu Grendon. Da li sada veruješ?«

  »Nikad nisam čuo da neki duh živi pod vodom«, reče Neklend.

  »Duhovi nikad nikom nisu naudili — a već smo videli šta ova stravična stvorenja mogu da urade. Hajde da se rukujemo, Berte, i shvati da ti ništa ne uzimam za zlo. Ma, hajde, čoveče! Znam kakva su tvoja osecanja prema Nensi, ali ona mora da ima slobodu da sama izabere šta hoće u životu.«

  Rukovali su se i nasmešili prilično blesavo jedan drugom.

  »Bolje da odemo i kažemo farmeru šta smo videli«, reče Neklend. »Ja bi' rekao da

  je to stvorenje uradilo ono što se sinoć desilo Lardi.«

  »Lardi? Šta je bilo s njim? Primetio sam danas da je nema.«

  »Isto što i s prasićima. Našao sam je na ulazu u ambar. Samo je koža od nje ostala,

  to je sve. Ništa u njoj! K'o da je bila cela isisana.«

  »Hajdemo, Berte.«

  Gregoriju je trebalo dvadesetak minuta da sazove savet za rat na koji se bio rešio.

  Sakupili su se u kući, u dnevnoj sobi. Do tada se Nensi već bila donekle povratila od šoka koji je izazvala smrt njene majke, i sedela je u fotelji, sa šalom prebačenim preko ramena. Njen otac stajao je prekrštenih ruku i izgledao nestrpljiv, dok je Neklend sedeo kraj vrata. Samo Grabi nije bio prisutan. Ostao je da prokopava kanal.

  »Pokušaću još jednom da vas uverim da ste u ozbiljnoj opasnosti«, reče Gregori.

  »Nećete to da uvidite sami, pa ja zato...«

  Zastao je. Odozgo, sa vrha stepeništa, začula se neka buka, kao da neko nešto vuče

  po podu, i daske su zaškripale.

  »Ko je to gore, do đavola?« besno će Grendon. On pode ka stepeništu.

  »Nemoj da ideš, oče!« vrisnu Nensi, ali njen otac žustro otvori vrata i zaputi se gore.

  Gregori se ugrize za usnu. Auriganci se nikada ranije nisu usuđivali da uđu u kuću.

  Trenutak kasnije, Grendon se vrati sa čudovišnim prasetom u naručju.

  »Ne puštaj ove proklete životinje u kuću, Nensi«, reče on, izguravši prase koje je

  skičalo napolje iz kuće.

  Ovaj prekid pokazao je Gregoriju koliko su mu živci još uvek napeti. Okrenuo se leđima ka staklenoj vitrini iz koje je gledala piljevinom ispunjena parodija koze, i počeo 31

  brzo da govori.

  »Situacija je takva da smo mi svi sada životinje. Da li se sećaš onog čudnog meteora koji je zimus pao s neba, Džozefe? I da li se sećaš one smrdljive rose u rano proleće? Te stvari nisu bile međusobno nevezane, a imaju veze sa svim što se sada događa. Taj meteor bio je nekakav svemirski brod, to čvrsto verujem, i on je sobom doneo neki oblik života koji — koji nije toliko neprijateljski raspoložen prema zemaljskim živim bićima, koliko je ravnodušan prema njihovim osobinama. Stvorenja iz tog broda — ja ih zovem Auriganci — prosula su tu rosu po farmi. Ona je bila nekakav pospešivač rasta, nekakvo dubrivo koje ubrzava razvoj i biljaka i životinja.«

  »Utoliko bolje za nas!« reče Grendon.

  »Ali to nije bolje. Sve raste kao ludo, tačno je, ali ukus mu je promenjen tako da

  odgovara ovim stvorenjima tamo napolju. Video si šta se desilo. Ne možeš ništa da prodaš. Ljudi neće ni da čuju za tvoja jaja, mleko ili meso — jer ukus im je odvratan.«

  »Ali to su koještarije. Prodavaćemo u Noriču. Naši proizvodi bolji su nego ikad. Mi

  ih jedemo, zar ne?«

  »Da, Džozefe, vi ih jedete. Ali svako ko jede s vaše trpeze osuđen je na propast. Zar ne shvataš — vi ste svi »podstaknuti« baš kao i svinje i živina. Vaš dom pretvoren je u superfarmu, a svi vi ste meso za Aurigance.«

  Posle ovoga, u sobi je nastao tajac, dok Nensi ne reče tihim glasom:

  »Ne veruješ, valjda, u nešto tako strašno?«

  »Jesu ti ta nevidljiva stvorenja sve to ispričala?« reče Grendon grubo.

  »Prosudi po činjenicama, kao i ja. Tvoja žena — moram da budem okrutan,

  Džozefe — tvoja žena je pojedena, isto kao i pas i svinje. Kao što će i sve ostalo vremenom biti pojedeno. Auriganci nisu čak ni ljudožderi. Oni nisu kao mi. Njih se ne tiče imamo li mi dušu ili razum. Ništa više nego što se nas tiče imaju li ih goveda.«

  »Niko mene neće da pojede«, reče Neklend, očigledno preplašen.

  »Kako možeš da ih sprečiš? Oni su nevidljivi, a mislim da mogu da napadaju kao

  zmije. Žive u vodi, a izgleda da nisu viši od dve stope. Kako možeš da se zaštitiš?« On se okrete farmeru. »Džozefe, opasnost je veoma velika, i to ne samo za nas ovde.

  Prvobitno nas možda nisu napadali dok nas nisu odmerili — inače bih ja nastradao u tvom čamcu. Sada više nema sumnje u njihove neprijateljske namere. Molim te, pusti

  me da odem u Hajam i telefoniram šefu policije u Noriču, ili bar lokalnoj policiji, i pozovem ih da dođu da nam pomognu.«

  Farmer polako zavrte glavom i uperi prstom ka Gregoriju.

  »Ti brzo zaboravljaš naše razgovore, momče, o dolasku vremena socijalizma i kako

  će vlast države da se izgubi. A čim upadnemo u malo neprilika, ti hoćeš da pozoveš vlasti. Nema ovde ničega što nekoliko opasnih pasa, kao što je bila moja Kaf, ne može da reši. Ne kažem da neću da nabavim još nekoliko njih, al' ti si budala ako misliš da ću da zovem vlast ovamo. Baš si mi ti fin socijalista ispao!«

  »Kako ti možeš o tome da pričaš?« uzviknu Gregori. »Zašto nisi pustio Grabija da

  dođe ovamo? Da si ti socijalista, gledao bi na svoje radnike isto kao i na sebe. Umesto toga, ti ga ostavljaš u kanalu. Hteo sam da i on čuje naš razgovor.«

  Farmer se preteći nagnu preko stola ka njemu.

  »O, jesi li, nisi valjda? Od kad je ovo tvoja farma? A Grabi može da dolazi i odlazi kako mu se sviđa, kad bude njegova. Prema tome, utuvi to sebi u glavu, momče! Pa, šta ti misliš, ko si ti?« On se približi Gregoriju, očigledno zadovoljan što se kroz bes oslobađa straha. »Ti pokušavaš da nas preplašiš i nateraš da se odselimo sa ovo malo 32

  zemlje, je l' da? E pa, Grendonovi se ne prepadaju lako, da znaš? Sad ću da ti kažem nešto. Vidiš onu pušku tamo na zidu? Puna je. Ako se ne izgubiš sa ove farme do podne, ta puška više neće biti na tom zidu. Biće ovde, momak, u mojim rukama, i dobićeš pravo tamo gde najviše boli.«

  »Ne možeš to da učiniš, oče«, reče Nensi. »Ti znaš da je Gregori naš prijatelj.«

  »Zaboga, Džozefe«, reče Gregori, »shvati gde ti je neprijatelj. Berte, reci gospodinu Grendonu šta smo videli na jezercu, hajde.«

  Neklend uopšte nije bio raspoložen da bude uvučen u ovu svađu. Počešao se po

  glavi, skinuo crveno‐belu maramu na tačkice koju je imao oko vrata i obrisao lice njome, pa promrmljao:

  »Videli smo nekakve talasiće na vodi, ali ja stvarno nisam video bogzna šta, Gregori. Hoću da kažem, možda je to bilo od vetra, zar ne?«

  »Upozoravam te, Gregori«, ponovi farmer. »Hoću da do podne ti i tvoja kobila nestanete sa moje zemlje, inače ne odgovaram za vas.«

  On izmaršira napolje na bledo svetio sunca, a Neklend za njim. Nensi i Gregori ostadoše gledajući se zapanjeno. On je uze za ruke i primeti da su hladne.

  »Veruješ li ti u ono što sam rekao, Nensi?

  »Je li nam zato hrana neko vreme imala loš ukus, a onda se on ubrzo opet popravio?«

  »To može jedino da bude da tada vi još niste bili sasvim prilagođeni tom otrovu.

  Sada jeste. Tove vas, Nensi, baš kao stoku, siguran sam! Bojim se za tebe, draga moja, strašno se bojim za tebe! Šta da radimo? Vrati se sa mnom u Kotersol! Gospoda Fen ima još jednu finu sobu na spratu, i siguran sam da bi je iznajmila.«

  »Sad pričaš koješta, Greg! Kako mogu? Šta bi ljudi rekli? Idi ti sada, i pusti da oca prođe bes. I, ako možeš da se vratiš sutra, videćeš da će sigurno biti mnogo blaži, jer večeras namer
avam da ga dvorim i da razgovaram sa njim o tebi. Pa, on je smeten od

  bola i ne zna šta govori.«

  »U redu, draga moja. Ali ostani u kući koliko god možeš. Auriganci još nisu ulazili

  unutra, koliko znamo, i ovde je, možda, bezbednije. Zaključaj sva vrata i zatvori sve kapke na prozorima pre nego što odete na spavanje. A ubedi i oca da ponese gore u sobu svoju pušku.«

  Leto se približavalo i dani su bili sve duži, pa je Brus Foks stigao kući pre sumraka. Kad je te večeri skočio sa bicikla, zatekao je svog prijatelja Gregorija kako ga nestrpljivo čeka.

  Ušli su zajedno u kuću i, dok je Foks obilno večerao, Gregori mu je ispričao šta se

  događalo na farmi tog dana.

  »Ti si u nevolji«, reče mu Foks. »Slušaj, sutra je nedelja, preskočiću službu u crkvi i poći ću s tobom. Tebi je potrebna pomoć.«

  »Džozef će možda da puca na mene. A to će sigurno učiniti ako dovedem sa sobom nekog nepoznatog. Možeš da mi pomogneš večeras i da mi kažeš gde mogu odmah da kupim mladog psa da čuva Nensi.«

  »Koješta, idem ja s tobom. Ionako ne mogu da podnesem da sve ovo slušam iz druge ruke. Nabavićemo kuče u svakom slučaju — kovač ima neku štenad koje jedva čeka da se otrese. Imaš li ikakav plan za akciju?«

  »Plan? Ne, nemam baš.»

  »Moraš da imaš plan. Grendon se ne prepada lako, je l' da?«

  »Valjda je već dovoljno prepadnut. Nensi kaže da se on plaši. On jednostavno nije

  33

  dovoljno dosetljiv da vidi šta da učini, osim da nastavi da radi što više može.«

  »Slušaj, znam ja te farmere. Oni ti neće verovati ništa dok im ne nabiješ nos u to.

  Ono što mi moramo da uradimo je da mu pokažemo jednog Auriganca.«

  »O, sjajno, Bruse! A kako ćeš da ga uhvatiš?«

  »U zamku.«

  »Ne zaboravi da su nevidljivi — hej, Bruse, tako je, bogami, u pravi si! Imam pravu

  ideju! Slušaj, nemamo šta da brinemo ako možemo da uhvatimo jednog. Možemo sve

  da ih uhvatimo u zamku, koliko god da ih je, i onda možemo da pobijemo ta čudovišta.«