Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Erled je tačno znao na šta Erpiort cilja. Već se dugo znalo da je univerzum slojevit.

  Pri horizontalnom putovanju u ma kom pravcu stena je ostajala, koliko se zasad znalo, neizmenjena do beskonačnosti. Pri putovanju nadole, stizalo se u region intenzivne vreline, a pri pokušaju putovanja nagore nailazilo se na region Neprolaznosti. Bilo je prihvaćeno gledište da iznad ovog regiona, kroz koji mogu proći samo duše pravednika posle smrti, boravi Bog. I obratno, duboki region Vreline bio je područje mučenja za duše zlih. Smatralo se da su oba ta regiona beskonačna po sebi, ali Erledu, i uistinu svima ostalima u toj dvorani, sama ideja putovanja više od nekoliko stotina kilometara dole ili gore bila je čista apstrakcija. Ti transcenden‐talni pravci bili su, sasvim bukvalno, izvan mogućeg ljudskog iskustva. Jedino horizontalni pravci imali su iole praktično značenje, tako da se zapravo svaki normalan razgovor o beskonačnosti odnosio na njih.

  Erled se nije interesovao za religiozni aspekt, mada se slagao da je nada da će se

  putovanjem kroz stenu naći Bog naivna. »A želja da se otkriju novi svetovi, i da se utvrdi, jednom zauvek, da li u Čvrstini zaista ima drugih šupljih mesta?« uzvratio je on tonom nelagodnosti. »Valjda ne bi trebalo da gušimo takvu aspiraciju?«.

  Njegova nelagodnost bejaše izazvana činjenicom da je ta aspiracija bila, za njega,

  plamteći ideal koji se pretvorio u njegovu drugu prirodu, tako da jednostavno nije mogao razumeti otkud taj utisak da neki drugi umovi nisu jednako nastrojeni. »Sem toga, otkrivanje nepoznatih šupljina donelo bi čovečanstvu novu prazninu«, dodao je pomirljivo.

  Erpiortova usta se cinično izviše. »I drevni su zaokupljali svoj um tom hipotezom o

  drugim svetovima«, reče on. »Kao što svi znamo, nisu našli ništa. Vaš predlog dolazi u vrlo nesrećno vreme, druže moj. Pred Svetim sinodom se sada nalazi zahtev za proglašenje Jednošupljinske doktrine, koju već odavno propovedaju svi odani

  sveštenici, za sastavni deo vere! Ako taj zahtev bude prihvaćen, onda će biti jeres verovanje u ma koje učenje sem učenja da je Bog načinio samo ovu jednu šupljinu u sveukupnoj Punoći!«

  »Ali to možda nije tačno!« izbrblja Erled. »Pa, Ereton, koji sa mnom radi na ovom

  projektu, je dao kalkulaciju — hipotetičku, priznajem — koja pokazuje da bi u univerzumu mogla postojati određena proporcija između praznine i punoće. Ako je ta

  proporcija jedan prema kvadrilion u korist punoće, kao što on smatra, onda mora biti da postoje nebrojene šupljine —« On zastade, odjednom shvatajući da ovim možda uvlači Eretona u nevolju. »Pa, u svakom slučaju, zar ne bi trebalo ove probleme rešavati naučnim putem?« završi on smeteno.

  »Tišina!« grmnu Erpiort. »Prošlo je doba hladnog intelektualizma, a sa njim i doba

  raspri o religiji, ušli smo u doba vere!«

  Erled zaćuta.

  Tišinu prekide Ergurur, Proktor mašinske tehnologije. Bejaše to čovek blagog lica i

  76

  relaksiranog ponašanja; on se sa izvinjavajučim osmehom obrati Erledu.

  »Ovaj... malo detalja ste dali o konstrukciji vašeg predloženog istraživačkog vozila, u pismenom predlogu«, reče on. »Možda biste sada o tome mogli reći nešto više?«

  Erled klimnu glavom. »Ranije smo davali vrlo malo informacija zato što smo želeli

  da se obratimo Savetu što pre, bez gubljenja vremena«, reče on. »U toj fazi, naš solidoplov je još bio u razvoju, te konačni nacrti nisu bili kompletni.«

  »A sada?«

  »Završeni su u celosti i planovi, i brod sam«, odgovori Erled drveno. »Brod je dovršen i spreman da krene na svoje prvo putovanje. Njegov motor je u osnovi samo

  jedna robustnija varijanta onih motora koji se koriste u šupljinskim okolinskim izviđačkim vozilima. Brod ima reciklažno postrojenje tako da može samoga sebe snabdevati hranom i vazduhom najmanje godinu dana, a možda i godinu i po. Prima dva člana posade.«

  »A njegova brzina?«

  »Oko šezdeset kilometara na sat!« objavi Erled trijumfalno. »Toliko smo, bar, izmerili aparatom za testiranje«, dodade on žurno. »Brod još nije bio testiran u svojoj pravoj, stenovitoj okolini, jasna stvar.«

  Ergurur je fascinirano slušao te detalje. Erkarn, budan u svom proktorstvu korišćenja praznine, upade ledenim glasom.

  »Vi se hvališete da odašiljanjem vašeg solidoplova ova Šupljina neće izgubiti nimalo praznine«, reče on. »Ipak, on će morati da ponese izvesnu količinu praznine sa sobom, a ako se iz bilo kog razloga ne vratite, ta praznina će biti izgubljena zauvek.

  Kolika je stvarno prazninska zapremina vašeg solidoplova?«

  »O tom pitanju se mnogo razmišljalo«, odgovori Erled. »Čak smo pomišljali da smanjimo prazninsku zapreminu na blizu nule, tako što bismo potopili članove posade u tečnost, i dali im da dišu kroz fleksibilne cevi direktno iz reciklažnog postrojenja.

  Međutim, zaključili smo da bi tokom dugotrajnog putovanja takav život bio

  nepodnošljiv, pa smo samo ekonomisali najviše što je bilo moguće. Prazninska zapremina broda je samo dva zarez osam kubnih metara.«

  »Pah! A kad bi se vama pustilo na volju, vi biste poslali sto takvih brodova u stenu, pa ako se oni ne bi vratili čovečanstvo bi izgubilo dvesta osamdeset kubnih metara!«

  Erkarn se zavali u sedište, zadovoljan što je izveo ovu osuđujuću kalkulaciju.

  »Baš tako«, promrmlja Ergrad. »Erlede, bojim se da vaš solidoplov mora biti konfiskovan i uništen.«

  »Zar se ne bi mogao staviti u Muzej mašina?« predroži Ergurur sa žaljenjem.

  U tom času progovori Fasusun, upućujući Erledu pogled neraspoloženja i žaljenja.

  »Šta vas je nagnalo da smislite taj podli plan, Erlede?« reče Proktorka. »Bojim se da je vašoj duši neminovan put u pakao, ali, moliću se za vas.«

  »Nije podao, Proktorice«, odvrati Erled ujednačenim tonom. »To je samo prirodna

  naučna želja da se istražuje i otkriva.«

  »Nego šta je, nego podao! Prkosite prirodi, prkosite Bogu, pokušavate da narušite

  društvo. Zar vas nisu kao dete naučili da je Bog imao nameru da mi ostanemo tu gde

  nas je On stavio?

  I da je On stvorio Šupljinu specijalno za nas, što znači da ni u kom slučaju nije mogao stvoriti drugu? Razmislite ponovo, Erlede. Pokušajte da živite ispravnije.

  Provodite više vremena u hramu i proučavajte svete spise!«

  Erled je ćutao, ne uspevajući da smisli odgovarajući odgovor. Moj Bože, pomisli on,

  77

  što moraju da puštaju žene u Savet? U pogledu zadrtosti i uskosti, ove dve, Fasusan i Fatelka, nadmašile su čak i starog Erpiorta. Svoje vreme su provodile pokušavajući da proizvedu populaciju mirnu a dogmatičnu, posebno su aktivno delovale u dečijim jaslicama.

  Uz to, bile su po svemu sudeći, fundamentalistkinje — ubeđene da je svaka reč u

  svetim spisima bukvalna istina. Ubeđene, na primer, da je Bog stvorio Šupljinu za tren oka, i svu hranu u njoj, mašine, i atomsku energiju, pa i maleno pleme iz koga je čovečanstvo poniklo — što se sve desilo pre nego što je Šupljina veštačkim putem pomaknuta za nekoliko stotina hiljada kilometara, naravno. Čak ni Erpiort nije toliko glup da u to poveruje, razmišljao je Erled. Mora biti da Proktor obožavanja veruje, uz izvesnu rezervisanost po nekim pitanjima, u naučnu, evolucionu teoriju koju i sam Erled prihvata, da se prvo pojavila Šupljina, možda činom Božjim ili na neki nepoznati način, i da se onda život razvio evolucionim procesom. Prvo je spontano nastala hrana, a to su jestive gljivice nalik na kvasac koje recikliraju telesne izlučevine i vazduh. Zatim su se pojavile majušne životinje koje su se hranile tim gljivicama. Rapidno su evoluirale, kroz razne etape razvoja, u sadašnju ljudsku rasu. Takođe je bilo potrebno pretpostaviti da su preci, još ne ljudi, daleko pre pojave sadašnjeg čovečanstva, instinktivno poznavali mašine i načine oslobađanja energije.

  Najzad Erkarn prekide tišinu. »Pa, vidite kako je, Erlede. Odluka Saveta bila je jednoglasna uz jedan uzdržan glas.« On sa neodobravanj
em pogleda ka Ergururu.

  »Morate zaboraviti te lude snove — to vam je naređenje.«

  »Gušite nešto što ne može ostati ugušeno zauvek«, progunđa Erled mrzovoljno.

  »Postupaćete odsad ispravnije, a celu ovu stvar ćete zaboraviti«, reče Erkarn strogo. »Pitanje ilegalnog bušenja još uvek visi nad vama. Voljni smo da poništimo te optužbe ako se pokaže da ste ispoljili kajanje — razumete?«

  »Da«, reče Erled tupo.

  »U redu, onda. O uklanjanju solidoplova odlučivaće se kasnije. Mnogo praznine imali.«

  »Mnogo praznine«, progunđa Erled i okrete se.

  Tokom sledećih nekoliko sati, Erledovo nezadovoljstvo nije popuštalo, ali na neko prkošenje Savetu on nije pomišljao. Protiv Proktora nije mogao učiniti ništa, i nije mu se dopadala pomisao na optužnicu koja bi protiv njega mogla biti podignuta i kojom je bio otvoreno ucenjivan.

  Moraće biti ostavljeno nekoj budućoj generaciji, govorio je on sebi, da izvede veliki zadatak istraživanja univerzuma.

  Vesti nije odmah preneo svojim saradnicima u projektu. Osetio je potrebu za drugom vrstom utehe, kad dođe period odmora, on pođe prema boravištu Ergradove

  porodice, da poseti svoju verenicu Fanalin.

  Pomisao da će sresti svog budućeg tasta tako skoro posle ponižavajućeg suočenja

  u kome je i Ergrad učestvovao ispunjavala ga je izvesnom zebnjom; ali, govorio je sebi da se Ergrad prilikom takvih poseta pojavljuje samo na kratko, ili se uopšte i ne pojavljuje. Međutim, dok se približavao Ergradovom dobro dodeljenom staništu kroz niski prolaz, visoka figura Proktora izvršitelja s kapuljačom iznenada se pojavila niotkud i zaprečila mu prolaz.

  Taj deo hodnika bio je slabo osvetljen. Erled je imao osećaj da se ta figura na preteći način nadnela nad njim. Ispod kapuljače su ka njemu sevale crne oči.

  78

  »Proktore Ergrad«, zamuca on. »Dolazim da vidim Fanalin«.

  »Okreni se Erlede, i idi kući. Ovde nisi dobrodošao.«

  Erled je bio zapanjen. »Ali — Proktore —

  Ergrad ogorčeno stisnu pesnicu. »Zar je moguće da si tako glup?« zareza on. »Zar

  nisi video šta je bilo danas u Dvorani? Gotov si, Erlede, doživotno ćeš biti niko. Neću ja dozvoliti da takav ulazi, ženidbom, u moju porodicu. Nikad više nećeš videti Fanalin.«

  Proktor se naglo okrete i krupnim koracima ode ka svom staništu. Skoro minut je

  Erled zurio u njegova leđa koja su se udaljavala; postepeno ga je prožimala konačnost onoga što se desilo.

  Nikad više ne videti Fanalin.

  Za tu presudu ukidanje ne postoji. Zakon je striktan: veza dvoje mladih mora biti

  prihvatljiva roditeljima. A reč Proktora je nepovrediva.

  Ošamućen, Erled dozvoli nogama da ga odnesu na jedino mesto gde se moglo očekivati da nađe razumevanje: u »Krčmu šuplje sreće«, gde su često odlazili njegovi prijatelji i njegovi saradnici u projektu solidoplova. Kao što je i očekivao, bili su tamo i to zauzeti pićem; Ereton, koji je zajedno a njim rukovodio projektom, pozdravi ga oduševljeno. I tako, u njihovoj omiljenoj sali, tamo gde je čovek glavnom dodirivao plafonske grede ako se uspravi, Erled objasni kakva se dvostruka katastrofa desila.

  Ereton ga utešno stisnu za rame. »Izgleda da smo odabrali pogrešno vreme«, reče

  on uozbiljeno.

  »Nikad neće doći pravo vreme za ovu generaciju«, uzviknu Erled žesteći se. »I mi

  nikad nećemo dobiti šansu da tragamo za drugim svetovima. Otkud Proktorima pravo

  da tako diktiraju našim savestima? To je tiranija!«

  Ostali se s tim žustro složiše, posle čega se Erled povuče u jedan ugao i zadubi u

  sumorne misli. Njegovo nezadovoljstvo se razbuktavalo, a uz to, kao što se tolikim ljudima pre njega dogodilo, tragedija onemogućene ljubavi usmerila je njegov um ka uzvišenim osećanjima, zato on opet poče da razmišlja o svom životnom snu, o postojanju drugih šupljina. Kao hipnotisan, vraćao se onim kosmološkim pitanjima koja su ga ranije, u raznim periodima, zaokupljala. Da li je stena zaista beskonačna? Mora biti beskonačna — jer ako bi na nekoj ogromnoj daljini imala kraj, šta bi se iza tog kraja nalazilo? Beskonačnost praznine, kao što je Ereton, u nastupu briljantne

  ekstravagantnosti, jednom prilikom rekao? Tu ideju je Erled brzo odbacio, Koncept beskonačnosti je već i sam po sebi zbunjujući; ali beskonačna praznina, to je nešto što um jednostavno ne može prihvatiti, i ujedno, to je nepotrebno, i veštačko izmišljanje.

  Očekivao je da će se napiti, ali dva sata kasnije uvide da je još uvek potpuno trezan i da je popio vrlo malo. I Ereton kao da nije bio u raspoloženju za pijenje. Međutim, ostala sedmorica su pili obilato, i sa povećavanjem njihovog pijanstva pojačavala se i njihova indignacija zbog proktorske odluke. Erledu ta buka poče smetati, i već se spremao da Eretonu predloži da njih dvojica odu, kad se napolju začu neka gužva, a potom se tanušna ulazna vrata krčme širom otvoriše, i to sa treskom.

  U krčmu ude Ergrad na čelu grupe od četiri‐pet izvršitelja, stade i osmotri celu prostoriju. Ispod velikih crnih plafonskih greda morao je donekle pognuti glavu.

  »Izgleda da je ceo čopor tu, a?« Izlaja on. »U redu, Erlede. Savet je maločas naredio da se tvoj solidoplov uništi, i zato nas povedi do njega, da bismo mogli nastaviti bogougodni posao.«

  »A zar smo vam mi potrebni za to?« odvrati mu Erled. »Uradite to sami.«

  Ergrad ga pogleda zamišljeno. »Ne pokušavaj opstrukciju, Erlede, jer će samo biti

  79

  gore po tebe. Čini se da niko osim vas samih ne zna gde ste radili, a u svakom slučaju, Erkarn iz nekog razloga nije mogao da locira vašu radionicu, što se meni čini prokleto neobičnim. Bilo kako bilo, znali smo da vi dolazite ovde radi relaksacije, bićemo vam zahvalni za obaveštenje.«

  Kroz Erledov um sevnu lanac misli. Da Proktor za korišćenje praznine bude nesposoban da odredi gde se nalazi jedna radionica, ili bilo koja druga prostorija — bilo je to ne samo čudno, već i sasvim neverovatno. Erled je mogao naći samo jedno objašnjenje. Pošto je njima mašine i radionicu dodelio, prvobitno, Ergurur, koji je imao simpatija za njih, mora biti da je on informaciju o tome, zakonski obaveznu, prikrio od Erkarna! Ekstatični sev nade prođe kroz Erledovo srce. Neslaganje čak i u samom Savetu. Ergurur pokušava da im pomogne.

  Oko njega su drugi vikali »Sramota!« i bunili se protiv izvršilaca zakona. Ergrad se okomi na njih, modar u licu.

  »Idite kući, svi vi, inače ćete videti kako prolaze oni koji se sukobe sa zakonom!«

  On uzdiže pendrek pretećim pokretom, a njegovi pratioci takođe izvukoše

  pendreke. Nastade trenutak nepomičnosti.

  Onda jedna teška čaša prolete kroz vazduh i tresnu Ergrada po slepoočnici. On se

  zatetura, a čaša pade na pod i raspršta se. Urlikom gneva Ergrad naredi svojim ljudima da napadnu, i u roku od dve‐tri sekunde krčma se pretvori u poprište sasvim nedoličnog okršaja.

  Erled i Ereton, koji su i ranije bili nervozni zbog te napete situacije, uzmakoše u udaljeni deo sobe, zgroženo gledajući sukob. Onda do njih doplovi jedan krik, i to, kako se Erledu učinilo, Ervejnov.

  »Spasite solidoplov! Spasite solidoplov!«

  Ovaj povik podstače Erleda na akciju. On polako, krišom otvori zadnji izlaz i pokretom ruke pozva Eretona. Zajednički kliznuše napolje. Koji minut kasnije, već su bili na putu ka perimetru; na sistemu javnih konvejera nekoliko puta su menjali pravac da bi umakli poteri.

  »Ovo je strašno!« reče Ereton, iako je dotad ispunjavao Erledova naređenja kao da

  nema sopstvenu volju. »Smatraš li, Erlede, da treba da se vratimo i da se izvinimo Proktoru Ergradu? Inače će svi biti oštro kažnjeni.«

  »Nikad se naši prijatelji ne bi usudili da napadnu izvršitelje da nisu bili i pijani i ljuti«, priznade Erled. »Možda će im se to uzeti kao povoljna okolnost kad stignu pred sud. A što se nas dvojice tiče, pada mi na um jedna divlja namera koju bi, verujem, ostali odobrili, Eretone.«

  Više ništa ne rekoše tokom preo
stalog dela svog putovanja, svesni da bi njihovu konverzaciju mogao prisluškivati ma ko od ljudi koji su sedeli blizu njih na sedištima transportera. Ubrzo stigoše do radionice na rubu Šupljine, u kojoj se nalazio solidoplov.

  Nigde nikog: u okolini nije bilo staništa, a sem toga, još je trajao period odmora.

  Erled otvori kapiju i oni se uvukoše unutra. Pred njima je na kratkoj rampi stajao solidoplov, njuškom okrenut prema goloj steni beksonačnosti, udaljenoj samo koji metar.

  Brod je imao oblik cilindra sa žljebovima na spoljašnjoj strani; oba kraja bila su zatupljena, i na njima se videlo mnogo pogonskih mehanizama. »Uništiti ovaj brod bio bi zločin«, reče Erled. Njegova se usta izviše u znak gađenja. »Pričaju o veri. Ali zar naš napor nije stvar vere? — Vere da u kosmosu postoji više šupljina, a ne samo ova jedna, naša? Da postoje drugi svetovi i da je samo potrebno da ih potražimo?«

  80

  »Ti bi da uzmemo brod i odemo ilegalno u Čvrstinu«, reče Ereton prigušeno.

  »Da, zašto ne? Šta nam drugo preostaje? Ili to, ili da napustimo sve svoje snove i

  živimo beskorisnim, osujećenim životima. Samo ovu jednu šansu imamo, dakle, iskoristimo je!«

  U srcu je Ereton i dotad znao da je to razlog njihovog dolaska ovamo, ali od pomisli na takav korak obuze ga samrtno bledilo. »Shvataš li ti šta to znači? Kad se vratimo —

  smrtna kazna!«

  »Ne ako se vratimo sa vestima o drugim prazninama u steni!« Odgovori Erled trijumfalno. »Imamo mi prijatelje i u Savetu, znaš!« Bar jednog prijatelja, dodade on u sebi.

  Ereton raširi ruke gestom bespomoćnosti. »A ako ne nađemo nove praznine?

  Koliko dugo su drevni tragali?« On odmahnu glavom. »Ludi smo, obojica.«

  »Obojica, a?« reče Erled šireći lice u osmeh. »Znao sam da si uz mene! Ne vrdaj,

  možda nam je za bekstvo preostalo još samo nekoliko minuta!«