Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  Smeškajući se ironično, Ereton ga potapša po ramenu. »Dabome da sam s tobom,

  stari prijatelju. Kao što kažeš, šta se drugo može učiniti na ovakvom raskršću?«

  Žurno se ukrcaše u solidoplov i hitro proveriše svu opremu. Nedavno dovršeni brod kliznu svojom rampom i stiže do zida, dotače ga njuškom, a stena se na mestu dodira poče srozavati i onda teći kao fino ulje. Brod iznenadnom snagom zadre u stenu, stapajući se s njom, i nekoliko sekundi kasnije već ga nije bilo tu, a stena iza njega ostade gola i prazna.

  »Neverovatno«, promrmlja Erled.

  Ereton, koji je dotad bio okrenut prema krmi, sad virnu Erledu preko ramena, u žmirkavu instrument‐tablu. »Šta je?«

  »Mislim da nas prate.«

  Njihovo putovanje je trajalo tek nešto više od dve nedelje.

  U kabini, ionako vrlo tesnoj, Ereton se nagnu još bliže. Ubrzo nestade svaka sumnja: na ekranima sonikskopa i tremoroskopa ocrtale su se, izoštravanjem, slike koje su pokazivale da ih prati drugi solidoplov. I — da je blizu.

  Dok su zapanjeno zurili, začuše jedno »ping«! i na retrovizijskom prijemniku se upali jedna lampica. Erled okrete jedan prekidač. Ekranom zastrujaše uzastopna talasanja koja postepeno izgradiše grubu, krupnozrnu sliku, prenetu zvučnim talasima iz broda koji ih je pratio.

  Sa ekrana se u njih zagledalo Ergradovo lice, uokvireno kapuljačom, donekle izobličeno neprekidnim talasanjem.

  »Ni sanjao nisam da će oni otići toliko daleko!« prošaputa Erled.

  Proktori su se, izgleda, toliko razbesneli zbog njihovog bekstva, da su poslali Ergrada da ih goni. Mora biti da su taj drugi brod sastavili na brzinu, modifikujući izviđačko vozilo. Ako je tako, pomisli Erled, onda je ovaj izvršitelj postigao zavidnu brzinu, čim je uspeo da ih sustigne tako brzo, nema sumnje da je naprezao mašine do

  krajnjih mogućih granica, dovodeći i sebe u znatnu opasnost.

  Ergrad progovori; reči su se mutno čule iz zvučnika.

  »Erlede, Eretone! Zaustavite se i odmah okrenite vaš brod. Stižem da vas odvedeni

  nazad u Šupljinu, gde ćete biti izvedeni na suđenje zbog vaših zločina!«

  Erled i Ereton se upitno pogledaše.

  »Nema povratka!« reče Erled vatreno. »Nastavljamo!«

  81

  Ereton klimnu glavom i progovori u mikrofon otpremnika. »Žao mi je, Proktore, ne

  možemo se sad vraćati.«

  »Budite upozoreni da smo naoružani zemljotresnim talasima i da nećemo oklevati

  da ih upotrebimo. Poslušajte, ili ćete biti uništeni.« Ergrad je zastrašujuće zurio, a njegovo lice bilo je kao gvožđe.

  »Šta da radimo?« zašišta Ereton, isključujući mikrofon. »Ti zraci nas mogu razdrmati na komade!«

  »Možda im možemo izvrdati.«

  Ereton čučnu iza Erleda, a ovaj preuze kontrolu. Solidoplov jurnu napred

  maksimalnom brzinom i poče da krivuda kroz stenu. Uskoro potom začu se tutnjava i

  škripa, a brod se zatrese kao zvono udareno gigantskim čekićem. Erleda zahvatiše vibracije, i on jeknu; osećao se kao da mu neko izvrće utrobu napolje.

  Bio je to udarac koji ih je samo okrznuo. Erled se oslanjao na činjenicu da zemljotresni talasi putuju relativno sporo kroz svoj stenoviti medijum, i da je zato teško nišaniti njima ka brzopokretnom objektu. Na nesreću, činilo se da je Ergrad — ili ko god je rukovao tim oružjem — vrlo vešt u njegovoj upotrebi.

  Utvrdivši da kontrolni mehanizmi nisu oštećeni udarcem, Erled povede brod u vrtoglavu seriju zaokreta. Znao je da mora izbeći sledeći udar, ali istovremeno i povećati daljinu između sebe i gonilaca, jer je jedina nada u mogućnosti da gonilački brod ima ograničen radijus kretanja i da će, zbog toga, uskoro morati da se okrene i vrati nazad.

  Zurio je u ekrane sonikskopa i tremoroskopa, trudeći se da tačno oceni gde se gonilački brod nalazi i gde bi sledeći udarac mogao biti upućen. Ali oba ekrana se iznenada prekriše nerazumljivim, vrištećim titrajima, zbog novog pogotka

  zemljotresnog zraka. Svud oko njih stena se mučenički tresla i uvijala, a metal njihovog broda je vrištao kao da je poludeo. Erled i Ereton odmah izgubiše svest, ali ranjeni solidoplov, čije su mašine i dalje radile punom snagom, nastavi svoj slepi juriš maksimalnom brzinom kroz večitu stenu.

  Dolazeći svesti, Erled nije znao koliko je vremena prošlo. Njegov prvi utisak bio je da neka parajuća buka smeta njegovom sluhu, i da, prema tome, nije sve u redu. Vide da

  se, pokraj njega, i Ereton počinje da pomiče. Erled se pope na svoje maleno sedište i smanji brzinu kretanja broda.

  »Jesi li povređen?« upita on Eretona.

  »Mislim da nisam«, jeknu drugi, pridižući se, u tom skučenom prostoru, na kolena.

  »Kakva je to buka, zaboga?«

  »Mislim da smo pretrpeli izvesna oštećenja. Sudeći po zvuku, izgleda da nešto nije

  u redu u trakcionom motoru.«

  On pogleda na ekran. Oba ekrana su radila normalno, ali ne pokazujući ništa neobično u okolini. »Nema ni traga od Ergrada«, saopšti on.

  »Je l'?« reče Ereton, zagledajući presrećno u ploče. »Šta li mu se moglo desiti?

  Trebalo bi da bude u mogućnosti da nas pronađe bez problema.«

  »Možda veruje da smo uništeni«, reče Erled sležući ramenima. »Ili je, u vreme kad

  nas je sustigao, već bio nadomak tačke bez povratka, tako da nije mogao da nastavi gonjenje. Možda se, čak, zemljotresni talas odbio i sručio na njega — dešava se i to ponekad, znaš. U svakom slučaju, mi pre svega moramo proveriti u kakvom stanju je ovaj brod.«

  82

  Kad su to obavili, vesti nisu bile dobre. Upravljački mehanizam bio je teško oštećen. I još gore: pojavila su se oštećenja i na relativno delikatnom postrojenju za reciklažu hrane, vode i vazduha. Erled i Ereton počeše da diskutuju šta im valja činiti.

  Erled sumorno reče: »Lako može biti da umremo ovde u steni. Ali i ako bismo uspeli da se sad okrenemo i pođemo kući, kakvu budućnost imamo? Naša pobuna je totalna, i zaradićemo smrtnu kaznu, a da i ne pominjem da je Ergrad možda poginuo, za šta bi krivica bila bačena na nas. Da nastavimo mi najbolje što možemo, Eretone.«

  Ereton se kiselo saglasi.

  Sledećih nekoliko meseci provodili su veliki deo vremena trudeći se da poprave štetu. Reciklažnom postrojenju morala se posvećivati ogromna pažnja da bi nastavilo da funkcioniše kako treba. Povremeno je vazduh postajao zagađen a hrana nejestiva; obojica su, hteli‐ne hteli, primećivali da je čak i vrhunski kvalitet rada reciklažnog postrojenja postupno postajao sve lošiji.

  Zloslutni parajući zvuk u trakcionom motoru nikad nije sasvim nestao. Uspeli su da

  nekako zakrpe sistem za upravljanje.

  Ali, uprkos svim njihovim uspesima, skučeni uslovi života, u kombinaciji sa stalnim

  napornim radom, brigom, lošom hranom i lošim vazduhom, podgrizali su njihovu snagu.

  Proticanjem vremena, poče da ih zahvata nešto nalik na otupelost. Najzad je došlo do toga da je svaki potajno čvrsto verovao da oni do svog cilja nikada neće stići, a ipak nijedan nije hteo onom drugom da govori o svom očajanju. Tokom tog perioda, dogodila se samo jedna stvar koja je prekinula monotoniju. Ereton je tada dežurao; zurio je, kroz otežale kapke, u ekrane. Odjednom je promuklo kriknuo, zbog čega Erled požuri napred.

  »Gledaj!«

  Žestoka talasanja pojavljivala su se na remoroskopu, preteći da se svakog trenutka

  razviju u maelstrom silovitih potresa. »Ovo nikako nije šupljina«, razmišljao je Erled.

  »Meni ovo liči samo na jednu stvar: na prirodni zemljotres — i to veliki! Štaviše, direktno ispred nas!«

  »Prirodni potres?« reče Ereton začuđeno. Teorija je priznavala mogućnost takvih

  potresa, ali nikad nijedan nije opažen. Prema proračunima, silovitost takvih zemljotresa, ako bi se oni ikada dogodili, bila bi prosto kolosalna — dovoljna da smoždi svaku šupljinu koja bi im se našla na putu. Erled je znao da njih dvojica ne bi preživeli ni prve sekunde džinovske kame
ne oluje koja se ukazivala ispred njih.

  »Moraćemo se okrenuti za devedeset stepeni, ili više, da bismo je izbegli«, reče Erled. »Najbolje nadesno.«

  »Misliš da možemo?«

  »Bilo bi nam pametno da se prokleto dobro potrudimo.«

  Obojici je bilo teško da ostanu koncentrisani u vrlo lošem vazduhu. Oprezno počeše da upotrebljavaju svoj privremeni sistem upravljanja. Brod se okrete, nevoljno, sasvim malo. Zatim, još malo. Začu se kidanje nečega, oglasi se alarmni signal. Škripeći zubima, Ereton iznudi još malčice jači pritisak iz posustajućih ventila čiji je zadatak bio da promene smer prodiranja pramca broda kroz stenu. Brod se okrete za još koji stepen, a onda se kompletan sistem za upravljanje raspade pod pritiskom.

  »Postigli smo devedeset stepeni«, reče Ereton, dišući duboko. »Ali jedva!«

  Ali više nisu raspolagali baš nikakvim sredstvom za promenu smera kretanja.

  Obojica su znali da nemaju snage da ponovo pokušaju da krpe I provizorno nameštaju

  taj sistem. Ostavljajući brod na režimu automatskog upravljanja, vratiše se do svojih 83

  ležaja.

  Od tada je njihov moral naglo padao. Kada su mogli, ulagali su, ili jedan ili drugi, napore da reciklažno postrojenje što bolje radi; ali, tokom preostalog vremena, jednostavno su ležali na svojim uzanim krevetima, kao da su sasvim onesposobljeni, i čekali sudbinu, pa ma kakva bila.

  Četiri meseca posle polaska iz Šupljine, Erleda iz dubokog dremeža probudi zvonjava na uzbunu. Uznemiren, on uvide da se mašine uopšte ne čuju i da je brod, po svemu sudeći, nepomičan. Vukući se nekako sa ležaja, Erled vide da indikator praznine seva — i da je, najverovatnije, sevao već neko vreme.

  Grozničavo drmajući Eretona, probudi ga, i jedva ga dovuče do instrument‐table.

  Instrumenti su saopštavali svoju priču: pošto niko nije upravljao brodom, a upozorenje

  »praznina ispred« se upalilo, solidoplov je jurio prvo napred sve dok nije stigao nadomak te praznine, a onda se automatski zaustavio.

  Dvojica prijatelja nisu čak ni razgovarali. Bez reči otvoriše jednu pregradu u kojoj su bile maske sa kiseonikom, ponete za slučaj da se vazduh u nekoj novoj kosmičkoj šupljini pokaže nepogodnim za disanje. Opremljen maskom, Erled prikupi poslednje ostatke snage i otvori vrata broda.

  Solidoplov je bio dopola izronio iz strmog stenovitog zida. Pukom srećom, na prazninu je naišao samo nekih pola metra iznad jedne od mnogih stenovitih izbočina koje su se iz litice pružale u prazan prostor. Erled i Ereton oprobaše da li je izbočina čvrsta, a onda teturavim koracima siđoše na nju i pogledaše unaokolo.

  Ta nova praznina bila je vrlo slibo osvetljena prugama luminiscentnog kamena u steni koja je, u svakom drugom pogledu, bila inertna. Takve trake fosforescencije bile su prisutne i u ljudima poznatoj Šupljini, i smatrane su jednim od preduslova za nastanak praoblika života. Pošto su njih dvojica provodili u solidoplovu duge periode vremena u totalnom mraku, na ovo nejako osvetljenje su se lako navikli. U prvi mah je Erleda zahvatio užasan kosmički strah; jer, iako je video da se veliki kameni zid ujednačeno prostire u svim pravcima, oko njih, i kako je u dubinama nejasno razaznavao zaravni, ogromne stene, i čitave platoe, ispred sebe nije uspevao da vidi ništa — samo prazninu bez kraja. Da nije Eretonova luda pretpostavka istinita? Zar su stigli na ivicu Čvrstine, i pogledali prema beskrajnoj praznini? Ali, zureći još pomnije, Erled vide da od tog nemogućeg sna neće biti ništa. Vide da mutni zastor nečega visi, kao zavesa, u daljini, i shvati da je i ovo šupljina poput one u kojoj je rođen, različita samo u tome što, koliko se moglo videti, u ovoj nije bilo živih bića.

  »Dakle, istina je!« izviknu Erled raspuklim glasom, koji se kroz masku mutno čuo.

  »Postoje i druge šupljine u steni! Neke od njih moraju biti nastanjene! Naša vera je potvrđena — nismo sami u kosmosu!«

  U tom času ga izdade snaga. On oseti da ga Eretonova ruka podržava, pomaže mu

  u povratku do solidoplova. Tu obojica legoše da poslednji put prespavaju unutar solidoplova.

  Dakle, Asmravaare, šta misliš o ovome? U ponečemu je ova priča, možda,

  i tužna — ali je, rekao bih, iznad svega to trijufmalna pobeda za duh inteligentnog

  života.

  Možda ti se jedan majušni aspekt ove pripovesti učinio sumnjivim. Mislim na onaj

  deo gde su Ered i Ereton, intervencijom zemljotresa, skrenuli sa kursa i time upućeni ka novoj šupljini. Da li je to ličilo na Proviđenje? E, pa, priznaću da na tom mestu nisam 84

  postupao baš pošteno, prikrio sam istinu: bilo je stvarno proviđenje — moje proviđenje. Stena u kojoj ta stvorenja žive sadrži pećine, ali razasute na intervalima toliko velikim da se ne mogu pogoditi čistom srećom, a antronoskopi kojima oni raspolažu su tako primitivni da im je praktični domet samo dva‐tri kilometra. I zato, kad sam video da se jedna pogodna pećina nalazi baš blizu njihove putanje, nisam odoleo

  iskušenju, pomogao sam im malčice, tako što sam pomoću elektronskog zraka izazvao

  manji poremećaj.

  Kako se uopšte dogodilo da ti dvonošci žive u svojoj stenovitoj životnoj sredini —

  prilična je misterija. Pošto je, hiljadu i petsto kilometara iznad njihovih glava, površina te njihove planete pusta i bezvazdušna, nagađam da su se oni možda povukli u dubinu

  pre više hiljada godina, bežeći od neke prirodne katastrofe, ili, što mu na isto izađe, od nekog rata do uništenja.

  Može se činiti iznenađujućim da ovi dvonošci nikada nisu pogodili da žive u unutrašnjosti jedne sferične planete; ali treba imati na umu da ništa u njihovoj životnoj okolini ne sugeriše da je tako. Sloj stena u kome oni žive sačinjen je od jedne varijante bazalta, ali iznad toga je krov od materijala koji se u prirodi retko sreće — osam stotina kilometara debeli sloj ekstremno tvrdog ugljenično vezanog gvožđa i granita. Za proboj kroz takvu litosferu bila bi potrebna stvarno vrlo visoka stručnost, pa, prema tome, kad su ovi dvonošci potražili skrovište ispod takvog krova, a onda dopustili da se njihovo naučno znanje smanji, efektivno su učinili sebe zarobljenicima u unutrašnjosti te planete za večna vremena.

  Uzgred rečeno, bukvalno su tačne te priče o epskim putovanjima u davnoj

  prošlosti. Stvarno su preputovali stotine hiljada kilometra, ne sluteći da samo putuju ukrug ostajući na istom gravitacionom radijusu (na toj dubini obim planete je oko dvanaest i po hiljada kilometara) i to iznova i iznova.

  Na neki način mi je i drago što to nisu saznali.

  I gde je moja »filozofska pobeda«, pitaš ti? Pošto si suviše tupav da to shatiš, moraću objasniti. Otkrio sam solidnu vasionu, sačinjenu od beskraja stene! Ali, protestuješ ti, pomenuti dvonošci samo zamišljaju da u takvoj vasioni žive, a u stvari žive u sasvim banalnoj, prosečnoj planeti, ako ne računamo dva‐tri interesantna geološka detalja.

  A ipak, Asmravaare, da li su realnost i imaginacija zaista toliko različiti? Ako je um sposoban da sagleda jedno stanje stvari kao da je stvarno, onda ono možda i jeste realno negde u transfinitnom univerzumu.

  Ovu svoju zamisao mogu podržati i nečim konkretnijim, a ne samo maštom. U priči

  koju sam ti upravo ispričao postoji jedna zbunjujuća mala koincidencija. Ereton je, baveći se teorijom, izveo kalkulaciju o hipotetičnoj proporciji između »praznine« i

  »punoće« u njegovom (imaginarnom) univerzumu. Zapanjio sam se kad sam video da

  su te njegove cifre vrlo bliske stvarno postojećim obrnutim vrednostima u realnom univerzumu — naime, bliske proporciji između materije i praznog prostora. Ne mogu se, onda, ne zapitati nema li tu nečeg što prevazilazi slučajnu podudarnost.

  Pre izvesnog broja godina mnogo se pričalo o mogućnosti da kosmos ima

  »simetriju materija — antimaterija«, što bi značilo da prostori našeg tipa mogu odgovarati jednakom broju prostora u kojima je električni naboj materije reverziran —

  gde je elektron pozitivan a proton negativan. Pošto nije nađen nijedan antimaterijski prostor, o toj ideji se danas slabo priča. E: ali Er
etonova ideja me je navela da konstruišem, idući linijama donekle sličnim, moju sopstvenu teoriju, koju ću 85

  prezentirati klubu istraživača kad se budem opet vratio kući. U mojoj teoriji, univerzum pokazuje »simetriju prostor‐antiprostor«, ili, ako hoćeš, terminima onih dvonožaca,

  »simetriju praznina — punoća«, tako da čovek, ako jednom pređe »središnju tačku«

  vasione (znam da to nije osobito tačan način da se govori o transfinitnosti) ulazi u komplentarnu seriju prostora u kojima ne dominira praznina koja sadrži ostrva materije, već dominira čvrsta materija koja sadrži poneki mehur praznine. Uveren sam da će moja teorija, kad je saopštim, izazvati poprilično interesovanje. Zabavno je razmišljati na koji način bi čovek mogao krenuti u istraživanje tih solidnih prostora.

  Samo zamisli: antronoskop i ja u beskrajnom probijanju kroz stenu, radi pronalaženja pećinskih svetova.

  E, mislim da je za sada otprilike dosta, jer vrlo sam umoran. Sav ovaj tekst ću ti emitovati odmah, a onda se bacam u spavanje koje mi je toliko potrebno. Tvoj, u očekivanju da se uskoro javiš,

  Jadni moj Uce.

  Bilo je divno dobiti tvoju poruku posle toliko vremena, ali bojim se da tvoja ludačka lupetanja o »filozofskoj pobedi« samo svedoče da te je obuzela histerija zbog dosade. Odmah da kažem da je tvoja priča bila izuzetno razonođujuća, ali, ako to izuzmemo, ostaje činjenica da si uzeo jedan jednostavan incident i naduvao ga u nekakvu kosmičku lagariju za koju i sam priznaješ da si je u celosti izmislio. Što se tiče tvoje teorije o antiprostoru, to su ti čiste hipoteze, bez ikakvog solidnog (igra reči slučajna) dokaza. Teorije toliko maštovite nikad se ne pokažu istinitim.

  Mnogo puta sam te upozoravao da je univerzum, generalno gledan, monoton, a sad mislim da je monotonija počela da te savlađuje. Dozvoli da zatražim od tebe da dođeš pravo kući, jer odmor će ti, rekao bih, biti od koristi. Možda bih čak mogao naći neku ulogu za tebe u mojoj sledećoj drami, jer ti očito imaš talenta za dramatizovanje, samo ga naopako upotrebljavaš. Tvoj prijatelj koji te uvek voli,