Alef Science Fiction Magazine 021
Page 17
Bilo je i drugih galerija i drugih grupa ćutećih Donosilaca, kao i još ćutljivijih Bibliotekara, čiji su putevi nikada nisu ukrštali. Arvarg se tada prisetio misli jednog mudraca iz dvora, koji je napomenuo da se kula ne čini samo večnom već i beskonačnom; ako je to istina — a šta nam brani da potvrdimo tu zanimljivu misao? —
onda je i broj ljudi koji u Kuli žive i rade neizbrojiv, jer se na kraju bilo koje galerije viđa stalno novo mnoštvo posle njega neko drugo, pa još jedno... Toj tvrdnji je svakodnevno u korist išla i činjenica da vrh Kule još nikada nije viđen: tokom vedrih dana činilo se da nestaje u nebeskom plavetnilu a noću je stremila ka zvezdama i parala nebeski svod.
Slično je bilo i sa spiralnim stepenicama koje su međusobno povezivale brojne galerije, pošto one — sve dok ne prestaneš da se penješ — nisu prestajale; pod nogama što se
penju, stamo su rasle i rasle.
93
VIII
Došlo je vreme kada je ataskilskom narodu svečano obznanjeno da je skupljanje knjiga dovršeno. Trebalo je priznati da je učinjeno delo koje nije zaostajalo za skupljanjem velikog broja knjiga o kojima su ponekad govorili stari sveštenici sa belim bradama, o knjigama koje su nekada, u prošlosti, razjedinile ljude na drugoj strani sveta. Našao se učenjak koji je napisao knjigu i u njoj se podrobno bavio poređenjima sa bibliotekom i Bibliotekom. Pokušao je da dokaže da nikako ne stoje uzroci koje su pisci hronika uobičajeno navodili a koji su doveli do izludivanja stranih ljudi; među uzrocima koje su poznavali, zaista nije bilo stvarnih. Učeni čovek nije dokazivao samo zapisima i tajnim porukama kojima se nije mogao dokučiti izvor; tobože je u mladosti obišao lice mesta i utvrdio da su knjige poludele te su morale da dovedu i do ludila ljudi, pošto su im značenja bila bezoblična i haotična. Jedna koju je video u dalekim krajevima sastojala se iz šest slova koja su se besmisleno ponavljala od prvog do poslednjeg reda. Druga je pak bila samo lavirint slova a tek je na poslednjoj stranici sadržavala tekst; SVE REČI SU
MOJE. I OBRATNO. To nam govori; osim jednog razumljivog reda ili jedne prave napomene, u knjigama su se nalazile samo gluposti, prazne rečitosti i nesklad. Učenjak je na tom mestu dodao napomenu da je iz jedne stare knjige saznao za divlji predeo gde su prezirali praznoverni i glupi običaj traženja smisla u knjigama. Za njih je to bilo isto kao da se smisao traži u snovima ili nejasnim crtama na ruci... Priznavali su da su izumitelji pisanja posedovali dvadeset i pet prirodnih znamenja, premda su tvrdili da su ih upotrebljavali slučajno te da knjige same po sebi ne znače ništa. U tom pogledu je savremeno doba — kako je tvrdio učenjak — daleko nadmašivalo ono davno, minulo.
Bilo kako bilo, knjiege behu skupljene. Mnogo njih je smatralo da su time ispunjeni vladarevi snovi; ali, grešili su. Ostareli Atarnatiks je — kad su mu preneli radosnu vest
— odlučio da svoju viziju ostvari dokraja; Kulu‐biblioteku, opskrbljenu svim knjigama, trebalo je predati mudracima i tako pomoći konačnom objašnjenju vasione. Čemu inače
ni sa čim uporediva Kula i sveznajuće knjige, pitao se u časovima odmora Veliki vladar.
IX
Vladareva odlučnost značila je nove decenije rada — ovog puta za najmudrije učenjake — kao i za, ako ne još i više nekadašnjeg pastira Arvarga. Tokom dugih godina zidanja i skupljanja, od nadzornika je napredovao do Višeg nadzornika, kasnije do zvaničnog Prenosioca uzvišenog mišljenja, u dobu koje su mu bogovi odredili za najplodnije do povlašćenog Mislioca Velikog vladara a još kasnije bio je imenovan za Prvog među jednakima i mogao je da nosi pozlatu na grudima i ramenima. Već ostarelog Atarnatiksa iz dana u dan su uveseljavale njegove sve ređe reći i dostojanstvena promišljenost koja je iznenađivala i najstarije dvorske mudrace a pri tom im ostajala nerazumljiva. Po volji Vladara, Arvarg je bio izabran za onoga koji će kralju razjasniti poslednju tajnu vasione i njegova samoća bila je uveseljena prijatnim iskušenjem koje je slutio — da će biti poslednja. Toj svrsi je moralo sve da se podredi; Biblioteka je postala njegova a smeo je da njome prolazi u bilo kom smeru, da pregleda koju god hoće galeriju, da otvori i pročita bilo kakvu knjigu.
X
Kasnije, kada je već dugo bio predat slabo osvetljenim prostorijama različitih galerija, 94
primetio je da su sve knjige koje bi uzeo u ruku, iako vrlo različite, sastavljene zapravo od jednakih elemenata: od razmaka među recima, tačke i zareza, dvadeset i pet slova
abecede. Sva zapažanja vodila su istoj činjenici, koju su potvrđivali i retko govorljivi Bibliotekari s kojima je stupio u razgovor: u čitavoj veličanstvenoj Biblioteci nije bilo dve knjige koje bi bilu potpunosti jednake. Iz tih podataka koji se nisu mogli poreći, zaključio je da je Biblioteka savršena, da obuhvata sve i da njene police čuvaju sve moguće kombinacije više od dvadeset pravopisnih znakova a i sve ono što se moglo izraziti na svim jezicima. Pomisao je da na nekoj polici neke šestougaone galerije mora biti knjige koja je okupljala i rezimirala sve ostale; ona objašnjava poslednju tajnu Biblioteke, život, vasione... Počev od tada, traženje knjige postalo je jedini Arvargov posao, štaviše: traženje je postalo on sam. Kad su na dvoru saznali za njegov usamljenički posao, počeli su da ga nazivaju čovekom knjige a neki drugi su mu, s mnogo besramne ironije, govorili Večiti tražilac.
Posao je bio naporan. Sve ređe se moglo videti svetlucanje njegovih zlatnih prišivaka na vrelom suncu ataskilske države a neki su govorili da je Biblioteka sav njegov život.
XI
Godine su prolazile. Glasnik koji bi Velikom vladaru najavio Arvargov dolazak, još nije stigao; neki više nisu ni verovali da će se Tražilac uopšte pojaviti. A Prvi medu jednakima je tražio.
Jednog dana mu se u galeriji koju je upravo pretraživao učinilo da je bubnjanje, na
koje je vremenom nekako navikao, iznenada postalo glasnije i da je nesnosno ispunilo prostoriju u kojoj se slučajno nalazio. Umorno se osvrnuo po galeriji. Na polici suprotnog zida ugledao je knjigu koja mu se, uprkos slaboj svetlosti, učinila tamnijom od ostalih. Približio se polici. Na knjizi je bilo otisnuto šest zlatnih slova: ARVARG.
XII
Našao je.
Kada je toliko dugo traženu knjigu obazrivo izvukao, bubnjanje u galeriji postalo je još glasnije. Shvatio je da potiče iz same knjige. Licu mu se razvuklo u tajanstveni osmeh, prvi nakon mnogih godina traženja, lagano je seo, pomilovao knjigu, otvorio je i počeo da čita od prve strane: »Kada se ataskilski pastir Arvarg začuđen probudi iz sparne popodnevne ukočenosti, neumoljivo žareća sunčeva kugla već zalazi iza zažarenih planina Angtreksa. Veče je kao živa vatra, jer duh tame već vodi sa sobom treperave zvezde i mesec, vodiča noćnih pohoda, boga plodnosti te zaštitnika porodica i stada. Nijedan oblak ne pomućuje strašnu čistinu dobokog neba i pre nego što žarko sunce nestane iza udaljenih brežuljaka, na nebeskom okeanu se rađa pobedonosna zvezda Danica. Tako živi Arvarg u srećnoj samoći i tišini svojih pastirskih dela. Međutim, dok ovce mirno pasu po opaljenim bregovima, poteku božanski noćni časi; on sam za
sebe sanja čudnovate snove i, buljeći u promenljive slike nebeskog svoda, zahvaljuje naklonosti bogova. Vidi kako sunce izlazi sada na ovom kraju a sada na drugom, kakvo je letnje vreme; opaža izranjajući mesec koji se ponekad prikazuje okruglim i bakrenim a ponekad smanjuje u vitak roščić. Tragovi nedokučivog kretanja zvezda, koje neopaženo puze od istoka ka zapadu, porađaju se nad Aherisom i nestaju prema prestonici Anukledru—Gradu, na planini. Opaža pet zvezda koje se ne pomeraju 95
redovnom putanjom, već stoje čas u jednom a čas u drugom sazveždu. Njegovom oštrom oku ne promiče da neka bledeća zvezda, kada se sreće sa drugom, predstavlja
lov na divljač, a ako se približi nekoj trećoj, najavljuje nesreću i rat, tamu i smrt.
Čarobnjaci u beloj odeći, kojima ponizno pripoveda o svojim zapažanjima, utvrđuju na osnovu svega toga da među događajima na nebu i zemlji postoji neka veza pa se stoga
zaneto zanimaju za neizgovorive tajne zvezdanih puteva. Povremeno umišljaju da iz položaja neke planete među zvezdama mogu da razaberu tajne namere bogova — ili će
96
97
ŠOKANTNE VESTI!
EKSPRESNO PREKO
NORFOLKA!
ATLANTIK PREDEN
za
TRI DANA
Primerni trijumf tvorevine
g. Manka Mejsona —
njegove
LETEĆE
MAŠINE!!."
Na ostrvo Saliven2
blizu Čarlstona u Južnoj Karolini
stigoše g. Mejson, g. Robert Holand,
g. Henson, g. Harison Einsvort, i
četvorica drugih, u dirižablu
» Viktorija« — posle
putovanja od sedamdeset pet sati
od zemlje do zemlje!
Svi detalji o ovom putovanju!*
Taj veliki problem najzad je rešen! Vazduh je, kao ranije zemlja i okean, pokoren od strane nauke, pa će postati uobičajen i pogodan put za kretanje ljudskog roda. Atlantik je stvarno pređen balonom! i to bez teškoća — bez ikakve vidljive velike opasnosti —
uz potpunu kontrolu nad mašinom — i to u neshvatljivo kratkom periodu od sedamdeset pet sati od obale do obale. Energijom jednog agenta u Čarlstonu, u Južnoj Karolini, nama je omogućeno da budemo prvi koji daju publici detaljan izveštaj o ovom fenomenalnom putovanju, koje je izvršeno između subote, šestog tekućeg, u 11 sati pre podne, i utorka, 9. tekućeg, u 2 sata po podne, od strane sledećih;. Ser Everard Bringherst; g. Osborn, nećak lorda Bentinka; g. Mank Mejson i g. Robert Holand, dobro znani aeronauti; g. Harison Einsvort, pisac dela »Džek pastir« i drugih dela;4 i g. Henson, projektant bivše neuspešne leteće mašine5 — i dva mornara iz Vuliča — sve u svemu,
osam osoba. Možete se pouzdati da su detalji, dole navedeni, autentični i tačni u svakom pogledu, jer su, sa jednim malim izuzetkom, preneti verbatim (doslovce) iz zajedničkog dnevnika gospodina Manka Mejsona i gospodina Harisona Einsvorta, čijoj učtivosti naš agent takođe duguje za dobijanje mnogo verbalnih informacija u vezi sa balonom samim, njegovom konstrukcijom, i drugim stvarima od interesa. Do jedne
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
* Priložena jeu d'esprit (šala) sa prethodećim naslovom, koji je bio štampan veličanstvenim krupnim slovima, sa mnogo ubačenih napomena o divljenju, bila je, uistinu, publikovana prvobitno u dnevnom listu »Njujorško sunce« (New York Sun), i tada je potpuno uspešno poslužila svrsi da bude nesvarljiva hrana za quidnunc prisutne tokom onih nekoliko sati vremena između dve čarlstonske pošte. Navala da se kupuje
»jedini list koji ima tu vest« bila je čak i više nego ogromna, pa, prema tome, ako (kao što pojedinci tvrde) dirižabl »Viktorija« i nije baš bukvalno prevalio taj pomenuti put, biće teško navesti ijedan razlog zašto ga ne bi prevalio.
98
izmene u primljenom rukopisu došlo je da bi se žurno sastavljeni izveštaj našeg agenta, g. Forsajta, preobratio u povezanu i razumljivu formu.
BALON
Dva nedavna nesumnjiva neuspeha — gospodina Hensona i gospodina Džordža Kejlija
— mnogo oslabiše interesovanje javnosti za temu aero‐brođenja. Shema g. Hensona (u
početku smatrana veoma izvodljivom čak i od strane ljudi od nauke) bejaše bila zasnovana na principu nagnute ravni, koja bi sa neke isturene tačke bila gurnuta spoljašnjom silom, primenjenom i nastavljenom putem rotiranja naletnih krakova koji bi formom i brojem svojim nalikovali kracima vetrenjače. Ali u svim eksperimentima sa modelima u galeriji Adelaid, nađeno je da rad tih ventilatora ne samo što nije pogonio mašinu, nego je, zapravo, otežavao njen let. Jedina pogonska snaga kod ove mašine ikada zapažena bejaše prosto zamah stečen spuštanjem ove nagnute ravni; a taj je impetus nosio mašinu dalje kad su kraci mirovali nego kad su se okretali — fakt koji dovoljno demonstrira njihovu nekorisnost; tako, u odsustvu pogona, koji bi morao mašinu održavati, mašina se cela neizbežno spuštala. Ovo razmatranje navelo je Ser Džordža Kejlija na pomisao da propeler prilagodi samo za upotrebu na mašini koja bi imala neki nezavisan izvor sile oslonca — jednom rečju, na balonu; bila je to nova, originalna ideja Ser Džordža, ali samo u pogledu načina kako bi se praktična primena obavila. Model svog pronalaska on je izložio u Politehničkom institutu. Potisni princip, to jest snaga pogona, i ovde je bio primenjen na isprekidane površine, to jest krake, nagnate na rotiranje. Četiri kraka bejahu, ali pokaza se da ništa ne doprinose pokretanju balona, niti uzlaznoj moći njegovoj. S tog razloga, čitav projekat bio je kompletni neuspeh.
Na ovoj tački g. Mank Mejson (čije je putovanje od Dovera do Veilburga u balonu
»Nasau«6 izazvalo tolika uzbuđenja godine 1837) dođe na ideju da primeni princip Arhimedovog zavrtnja na zadatak propulzije kroz vazduh — ispravno pripisujući neuspeh sheme g. Hensona, i takođe neuspeh sheme Ser Džordža Kejlija,7 prekidima površine koji postoje ako su kraci zasebni. Prvi javni eksperiment izvede on u Vilisovim dvoranama, ali posle prenese svoj model u galeriju Adelaid.
Kao i balon Ser Džordža Kejlija, i Mejsonov bejaše elipsoidnoga oblika.8 Dužina mu
je iznosila trinaest stopa i šest inča: visina, šest stopa i osam inča. Sadržavao je oko tri stotine i dvadeset kubnih stopa gasa, koji bi, ako bi bio čisti hidrogen, mogao svojim nadimanjem u početku poneti teret od dvadeset jedne funte, pre nego što gas dobije
dovoljno vremena da počne da se kvari ili da beži napolje. Težina cele mašine i aparata iznosila je sedamnaest funti — i time ostade slobodna nosivost od oko četiri funte.
Ispod centra balona bejaše okvir od lakog drveta, oko devet stopa dugačak, pričvršćen uz balon mrežom na uobičajeni način. O tom okviru visila je korpa od upletenog pruća, koju možemo i kolima nazvati.
Zavrtanj se sastojao od jedne osovine, koju je činila šuplja bronzana cev osamnaest inča dugačka, kroz koju su prolazili čelični radijusi dve stope dugački, tako da su poprečno iz nje stršali po jednu stopu levo i jednu desno, nanizani tako da su formirali na cevi poluspiralu nagiba petnaest stepeni. Ovi radijusi su na vrhovima svojim bili spojeni pomoću dve trake od spoljoštene žice — pa je celina na ovaj način formirala ram vijka, s tim da se vijak kompletirao pomoću pokrivke od nauljene svile izrezane u 99
trake,9 napete na takav način da nastaje razumno ujednačena površina. Na svakom kraju svoje osovine ovaj vijak bio je podržan stubovima od šupljih bronzanih cevi koji su se spuštali sa obruča. Na donjim krajevima tih cevi bile su rupe u kojima su se krajevi osovine okretali. Sa onog kraja osovine koji je bliži kolima, polazila je čelična šipka koja je spajala vijak sa vršnim delom jednog opružnog mehanizma koji je bio pričvršćen unutar kola. Kad je ta opruga radila, vijak je bivao nateran da se okreće velikom brzinom, pri čemu je saopštavao celini okretanje napred. Pomoću krme mogla se mašina brzo okrenuti na ma koju stranu. Opruga je imala snagu veliku u odnosu na dimenzije njene, mogla je da podigne četrdeset pet funti težine već posle prvog namotaja oko bureta precnika četiri inča, s tim da se ta snaga daljim namotavanjem opruga povećavala. Težila je, sve u svemu, osam funti i šest unci. Krma bejaše laki trščani okvir svilom pokriven, oblikovan donekle nalik na bojna vrata,10 oko tri stope dug, a na najširem mestu oko jednu stopu širok. Težina mu bejaše oko dve unce. Takva krma mogla se okrenuti i horizontalno, pa onda zaokretati nadole ili nagore, a ne samo levo ili desno; pa je ovo omogućilo aeronautu da transferiše otpor vazduha, koji se na nagnutoj površini mora stvarati kad vazduh prolazi, ma na koju stranu on želi da otpor deluje; time aeronaut usmerava balon na suprotnu stranu.
Ovaj model (koji, zbog nedostatka prostora, moradosmo da opišemo na nesavršen
način) bi stavljen u pogon u galeriji Adelaid, gde postiže brzinu od pet milja na sat; ali pobudi, čudno je kazati, razmerno mnogo manje inter
esovanja nego ona prethodna kompleksna mašina, Hensonova — do te mere je svet odlučan da prezre sve ono što u
sebi nosi atmosferu jednostavnosti. Mišljenje je jako rasprostranjeno bilo da će, za ostvarenje toliko željene vazdušne plovidbe, biti potreba neka izuzetno komplikovana primena nekog neobično dubokog principa dinamike.
Gospodin Mejson je, međutim, bio toliko zadovoljan konačnim uspehom svog
pronalaska, da je odlučio da konstruiše, i to ako je moguće odmah, balon tolikog kapaciteta da se pitanju nađe odgovor pomoću dužeg putovanja — prvi je plan bio da
se, kao ranije balonom »Nasau«, pređe kanal Lamanš. Da bi ostvario svoje namere, tražio je i dobio pokroviteljstvo Ser Everarda Bringhersta i g. Osborna, dvojice džentlmena dobro znanih po svojim naučnim dostignućima a posebno po interesovanju
koje su ispoljili za napredak aerostata. Ovaj projekat je, po želji g. Osborna, držan u dubokoj tajnosti — jedine osobe kojima je plan bio otkriven bejahu oni koji su balon svojeručno i konstruisali, a to su radili (pod nadzorom g. Mejsona, g. Holanda, Ser Everarda Bringhersta, i g. Osborna) na imanju poslednje‐pomenutog džentlmena blizu