Alef Science Fiction Magazine 021

by MoZarD

  mesta Penstratal u Velsu. Dopušteno je gospodinu Hensonu, koji je bio u pratnji svog prijatelja g. Einsvorta, da privatno razgleda balon — poslednje subote, kad su ta dvojica džentlmena načinili konačne aranžmane za svoje uključivanje u avanturu. Nismo informisani iz kog razloga su dvojica mornara takođe priključeni grupi — ali, kroz dan ili dva, mi ćemo svojim čitaocima omogućiti da poseduju i najsitnije detalje o ovom izuzetnom putovanju.

  Balon je napravljen od svile impregnirane tečnom kaučuk‐gumom. Ogromnih je

  dimenzija, sadrži više od četrdeset hiljada kubnih stopa gasa ali pošto je umesto skupljeg i nepogodnijeg vodonika upotrebljen ugljeni gas, nosivost ove mašine, potpuno naduvane, i to odmah posle naduvava nja, bila je svega dve i po hiljade funti.

  Ugljeni gas ne samo što je mnogo jeftiniji, nego se lako i nabavlja i lako se njime rukuje.

  Za uvođenje ovog gasa u redovnu upotrebu za svrhe aerostatovanja dužni smo 100

  gospodinu Carslu Grinu.11 Sve do Grinovog otkrića, proces naduvavanja bio je ne samo izuzetno skup nego neizvestan. Često je po dva, pa i po tri dana traćeno u uzaludnim pokušajima da se obezbedi dovoljno hidrogena za punjenje jednog balona, zato što hidrogen pokazuje jaku tendenciju da iz balona beži, zbog svoje izuzetne finoće i svog afiniteta prema okolnoj atmosferi. U balonu dovoljno savršenom da zadrži svoju zapreminu ugljenog gasa, neizmenjenu u pogledu kvaliteta ili količine, šest meseci, jednaka količina vodonika ne bi se mogla zadržati u jednakoj čistoći ni šest nedelja.

  Pošto je nosivost ocenjena na dve i po hiljade funti, a pošto je težina, ukupna, svih putnika iznosila samo oko hiljadu i dvesta funti, ostao je višak od hiljadu i trista, od čega je, opet, hiljadu dvesta zapremio teret, i to: balast, smešten u vreće raznih veličina, sa težinama ispisanim na svakoj vreći; konopci, barometri, teleskopi, burad sa provijantom za četrnaest dana, burad sa vodom: ogrtači, vreće, i razne druge neophodne stvari, uključujući i aparat za podgrevanje kafe udešen tako da kafu podgreva ne pomoću vatre, nego pomoću živog kreča,12 da bi se mogla potpuno izbeći vatra ako se bude smatralo da je to predostrožno. Svi ovi artikli, sa izuzetkom balasta i nekoliko sitnica, bili su okačeni o obruč iznad glava posade. Gledajući proporcionalno, korpa je bila mnogo manja i lakša nego kod modela. Načinjena od lakog pletenog pruća, s obzirom

  kako je krhko izgledala, bila je čudesno jaka. Ograda korpe bejaše oko četiri stope duboka. Krma je bila, opet, mnogo veća, proporcionalno, nego krma na modelu; a vijak znatno manji. Balon je, uz to, imao i hvataljku i konopac za vođenje; ovaj poslednji bio je apsolutno neophodan. Ovde će biti potrebno nekoliko reči objašnjenja za one naše

  čitaoce koji nisu blisko upoznati sa aerostatovanjem.

  Čim se odvoji od zemlje, balon biva podvrgnut dejstvu mnogih okolnosti koje teže

  da stvore razliku u njegovoj težini, povećavajući ili smanjujući silu uzgona. Na primer, na svili se može nakupiti rosa, teška čak nekoliko stotina funti; tada se mora izbacivati balast, da se mašina ne bi spuštala. A kad je balast izbačen, a jasno sunce izazove isparavanje rose, i istovremeno izazove širenje gasa u balonu, celina će opet rapidno uzleteti. Da bi se ovo uzdizanje ograničilo, jedini izlaz je (tačnije, jedini izlaz bejaše, do g.

  Grinovog pronalaska vodećeg konopca)13 da se dopusti isticanje gasa kroz ventil; međutim, taj gubitak gasa značio je i proporcionalno gubljenje uzgonske snage; tako da, u relativno kratkom periodu, i najbolje konstruisani balon mora neizbežno iscrpsti sve svoje mogućnosti i spustiti se na zemlju. Ovo bejaše velika prepreka dugim putovanjima.

  Vodeći konopac rešava ovu teškoću na najjednostavniji mogući način. To je samo

  jedan vrlo dug konopac koji se ostavlja da visi iz korpe, a efekat je taj da balon ne može nešto naročito mnogo promeniti visinu svog letenja, Ako bi se, na primer, na svili nahvatala vlaga, i balon zato počeo da se spušta, ne bi se moralo to povećanje težine kompenzovati izbacivanjem balasta, jer kompenzovanje se već ostvaruje, tačno koliko

  treba, na taj način što na zemlju legne konopac sam, u onoj svojoj dužini koja tome odgovara. Ako bi, međutim, ma koje okolnosti prouzrokovale neželjenu lakoću, i sledstveno tome uspon, toj lakoći odmah se protivi dodatna težina konopca koji biva odignut sa tla. Tako balon ne može ni da se spušta ni da se diže, sem unutar vrlo uskih granica, pa njegovi resursi, i u gasu i u balastu, ostaju očuvani. Kad se putuje preko većeg vodenog prostranstva, potrebna su mala burad od bakra ili od drveta, ispunjena tečnim balastom lakšim, po prirodi, nego što je voda. Ti plovci plove i služe istoj svrsi kao običan konopac na tlu. Druga izuzetno važna svrha vodećeg konopca jeste da 101

  ukazuje na pravac letenja balona. Konopac se vuče, ili po tlu ili po moru, dok je balon slobodan; posledica toga jeste da je balon uvek ispred, kad god je ikakvo kretanje napred u pitanju; poređenjem, dakle, uz pomoć kompasa, relativnih pozicija balona i konopca uvek će se utvrditi kurs. Na isti način, posmatranjem ugla konopca u odnosu

  na vertikalnu osu mašine izvodi se zaključak o brzini. Ako nema nikakvog ugla — drugim rečima, kad konopac visi perpendikularno, balon je stacioniran: a što je ugao veći, to jest, što više balon beži kraju konopca, brzina je utoliko veća; i obratno.

  Pošto je prvobitni plan bio da se pređe Lamanš, i da se sleti što je moguće bliže Parizu, putnici su se pripremili tako što su obezbedili sebi pasoše za sve delove kontinenta, s tim da je u pasošima bila objašnjena priroda ekspedicije, kao i u slučaju putovanja »Nasauom«, uz dodatno pravo avanturista da budu oslobođeni uobičajenih

  službenih formalnosti; neočekivani događaji, međutim, učiniše te pasoše nepotrebnim.

  Punjenje balona počelo je veoma tiho u zoru, u subotu, 6. tekućeg meseca, u dvorištu kuće Vilfor, koja je g. Osbornovo sedište, približno jednu milju od Penstratala,14

  u severnom Velsu; u 7 minuta posle 11, pošto je sve bila spremno za polazak, oslobodiše balon, i on poče da se diže blago ali postojano, u pravcu približno ka jugu; u prvih pola sata nisu korišćeni ni vijak ni krma. Sad počinjemo sa dnevnikom; ovaj dnevnik nastao je tako što ga je g. Forsajt pisao na osnovu zajedničkog teksta g. Manka Mejsona i g. Einsvorta. Glavnina teksta bila je pisana rukom G. Mejsona, a g. Einsvort je svakog dana dodavao i P. S. (post scriptum); g. Einsvort sada priprema, i uskoro će publici staviti na raspolaganje, detaljniji, i nesumnjivo izuzetno uzbudljiv, izveštaj o putovanju.

  DNEVNIK

  Subota, 6. april. — Pošto je bilo verovatno da će nam sve pripreme zadavati probleme ako radimo noću, započesmo naduvavanje jutros u zoru; ali zbog guste magle, koja je

  otežavala nabore svile i činila svilu nepogodnom za rukovanje, završismo tek kad je bilo blizu jedanaest sati. Onda smo, u vedrom raspoloženju, oslobodili balon, i poče blagi ali postojani uspon, praćen lakim povetarcem sa severa, koji nas je poneo ka Lamanšu.

  Uvidesmo da je uzgon jači nego što smo očekivali; digli smo se više i preleteli grebene, našli se još u sunčevom sjaju, i naš uspon postao je veoma brz. Nisam, međutim, želeo da gubim gas u tako ranom periodu avanture, pa sam zaključio da zasad dopustim uspon. Uskoro je ponestalo vodećeg konopca; no i kad smo ga sasvim odigli sa tla, nastavili smo da se penjemo veoma brzo. Balon je bio neobično stabilan i izgledao je divno. Nekih deset minuta posle starta, barometar je pokazivao visinu od petnaest hiljada stopa. Atmosferske prilike bejahu izuzetno dobre, pa je panorama okolnih predela — izuzetno romantičnih kad se gledaju sa ma koje tačke — bila posebno božanstvena. Brojne dubodoline izgledale su kao jezera, zato što su bile ispunjene gustim isparenjima, a vrhunci i krševi na jugoistoku, nagomilani u nerazmrsivoj zbrci, ličili su ponajviše na džinovske gradove iz istočnjačke legende. Naglo smo se bližili južnim planinama, ali naše uzdizanje bilo je više nego dovoljno da nam omogući da ih bezbedno nadletimo. Kroz nekoliko minuta, vinuli smo se preko njih u finom stilu, a g.

  Einsvort i mornari bili su iznenađeni zbog prividnog gubitka visine tih planina što nastaje kad se gledaju iz korpe, zbog toga što velika visina balona izjednačuje one neravnine na površini
dole, čineći je maltene ravnom. U pola dvanaest, dok smo još 102

  odmicali skoro tačno ka jugu, po prvi put smo ugledali Bristolski kanal; a petnaest minuta posle toga, linija velikih talasa koji su se razbijali o obalu pojavila se neposredno ispod nas, i mi lepo krenusmo preko mora. Sada smo odlučili da ispustimo dovoljno gasa15 da naš vodeći konopac, na kome su bili i plovci, dodirne vodu. Ovo odmah učinismo, i poče polagano spuštanje. Nekih dvadeset minuta kasnije, naš prvi plovak je bućnuo, a kad je ubrzo za njim i drugi dotakao vodu, naša visina više se nije menjala.

  Sad smo svi bili željni da oprobamo efikasnost vijka i krme pa smo ih odmah uveli u upotrebu sa ciljem da promenimo pravac kretanja, da bismo pošli istočnije i uhvatili smer ka Parizu. Pomoću krme, odmah smo promenili pravac kretanja, i krenuli maltene

  pod pravim uglom u odnosu na vetar; a tada smo pustili u pogon oprugu i vijak, i obradovali se videvši da nas vijak vuče onako spremno kao što smo i želeli. Oglasili smo se sa devet srčanih poklika i bacili u more bocu u kojoj je bilo parče pergamenta sa kratkim izveštajem o principu našeg pronalaska. Međutim, odmah nakon ovih izraza naše radosti, dogodio se nepredviđeni udes koji nas je i te kako obeshrabrio. Čelična šipka koja je spajala oprugu sa propelerom iznenada je iskočila iz ležišta, i to na kraju bližem korpi (zato što se korpa zanjihala zbog nekog pokreta jednog od dvojice mornara koje smo poveli) i istog trena već je visila izvan dohvata, sa ležišta u osovini vijka. Dok smo se trudili, celu pažnju tome posvećujući, da dohvatimo šipku, zahvatio nas je snažan vetar sa istoka16 koji nas je poneo, snagom što se naglo povećavala, prema Atlantiku. Uskoro uvidesmo da odmičemo ka pučini brzinom koja nikako nije bila manja od pedeset ili šezdeset milja na sat, tako da smo dospeli u visinu rta Kliar, nekih četrdeset milja severno od nas, pre nego što smo učvrstili šipku i imali vremena da se snađemo. Tad je g. Einsvort dao neobičan, ali po mom mišljenju nimalo nerazuman niti neostvarljiv predlog, koji je istog trena podržan od strane g. Holanda — naime, da treba da iskoristimo jaki vetar koji nas je već poneo, pa umesto da se borimo za povratak ka Parizu, da pokušamo da stignemo do obale Severne Amerike. Posle kratkog

  razmišljanja, složio sam se iskreno sa ovim hrabrim predlogom, kome su se (začudo) usprotivila samo dvojica mornara. Međutim mi smo, kao jača strana, odbacili njihove primedbe, te ostali odlučno pri svome. Krmanili smo pravo ka zapadu, a pošto je tegljenje plovaka po vodi usporavalo naše napredovanje, i pošto je balon bio sasvim u našoj vlasti, jer smo ga mogli spuštati i dizati kako god nam se htelo, mi prvo izbacismo pedeset funti balasta, a onda namotasmo (čekrkom) jedan deo konopca, dovoljno da se

  kraj konopca digne iz mora. Efekat ovog manevra odmah smo videli, jer se brzina našeg odmicanja ogromno povećala; oluja se pojačavala, tako da smo poleteli maltene nezamislivom brzinom; a vodeći konopac leteo je iza korpe kao zastava na jarbolu lađe.

  Ne treba ni reći da smo u vrlo kratkom roku izgubili kopno iz vida. Proleteli smo pored nebrojenih brodova svih vrsta; neki, malobrojni, pokušavali su da aktivno plove protiv vetra, ali većina je, sa pramcima ka vetru, samo čekala da on umine. Izazvali smo najveće uzbuđenje na palubama svih tih plovila — uzbuđenje koje je veoma prijalo i nama, a naročito dvojici naših ljudi, koji su, sada pod uticajem »ženevske« koju su malo pijucnuli, bacili, činilo se, sve obzire i bojazni u vetar. Mnogi brodovi ispališe signalne pištolje; sa svakog bejasmo pozdravljeni glasnim klicanjem (koje smo čuli sa iznenađujućom jasnoćom) i mahanjem kapama i maramicama. Čitav dan tako prođe, bez ikakvog incidenta vrednog pomena; a kad noćne sene počeše da se sklapaju oko nas, napravismo grubu procenu o pređenoj distanci. Nije mogla iznositi manje od pet stotina milja, a verovatno je bila i mnogo veća. Propeler je radio neprestano, i, 103

  nesumnjivo, znatno doprineo našem napredovanju. Kada je sunce zašlo, oluja se pojačala u apsolutni uragan, a okean ispod bio je jasno vidljiv zato što je fosforescirao.

  Vetar je duvao sa istoka celu noć, dajući nam najblistaviji nagoveštaj uspeha. Trpeli smo, i to ne malo, hladnoću, a vlažnost atmosfere bila je do krajnosti neprijatna; ali obilje prostora u korpi omogućilo nam je da legnemo, tako da se, uz pomoć ogrtača i

  nekoliko ćebadi, moglo izdržati.

  P. S. (dopisao g. Einsvort). Poslednjih devet sati bili su nesumnjivo najuzbudljiviji sati mog života. Ne mogu zamisliti ništa uzvišenije od čudnovate opasnosti i novine ovakve avanture. Neka nam bog pomogne da uspemo. Ne tražim uspeh samo radi bezbednosti moje beznačajne ličnosti, nego i radi ljudskog znanja i — radi ogromnosti trijumfa. A opet, ovaj poduhvat je tako očigledno izvodljiv da je jedino čudo zašto su ljudi ranije izbegavali da krenu. Jedna jedina oluja kao što je ova koja nam sada postade prijatelj — neka jedan takav huk kovitla balon napred tokom četiri ili pet dana (znaju ti uragani i duže da traju) i putnik će, tokom toga perioda, biti sa lakoćom odnet od jedne do druge obale. Kad se takav silovit vetar uzme u obzir, široki Atlantik postoje obično jezero. Sada me više zapanjuje vrhunska tišina koja vlada na moru ispod nas, čak i tako uznemirenom, nego ijedan drugi fenomen koji možemo opaziti. Voda nebesima ni glaska ne upućuje. Grči se gigantski plameni okean i trpi muke ali se ne žali. Talasi poput planina veliki, navode na pomisao o bezbrojnim nemim đavolima titanskog rasta

  koji se bore u nemoćnoj agoniji. U noći kao što je ova za mene, čovek živi — doživi čitavo stoleće običnog života — a ja ovo zanosno oduševljenje ne bih dao ni za ceo vek obične egzistencije.

  Nedelja, sedmi. (Rukopis g. Mejsona.) Jutros oluja spade sa deset na nekih osam ili devet čvorova brzine (za brod na moru), pa nas nosi, možda, trideset milja na sat, ili brže. Međutim, vetar se okrenuo znatno ka severu; i evo sad, u smiraj dana, držimo kurs tačno ka zapadu, prvenstveno pomoću vijka i krme, koji divno služe svojoj svrsi.

  Smatram ovaj projekat kompletno uspešnim, a laku plovidbu kroz vazduh u svakom pravcu (sem baš pravo oluji u zube) smatram nečim što više nije problematično. Protiv onog jakog vetra juče mi se nismo mogli izboriti, ali da smo hteli, mogli smo se penjanjem ukloniti iz oblasti njegovog uticaja. Uveren sam da se uz pomoć propelera možemo izboriti i protiv znatne jačine vetra. Danas u podne popeli smo se čak na dvadeset pet hiljada stopa, izbacivanjem balasta. To smo učinili da bismo potražili vazdušnu struju direktnije usmerenu ka našem cilju, ali nismo našli povoljniju od ove u kojoj smo sad. Imamo izobilje gasa za let preko ove barice, pa makar let potrajao i tri nedelje. Ni najmanje se ne plašim za ishod. Pričancije o teškoćama bile su čudnovato preterane i promašene. Mogu da biram struju koju hoću, a ako nađem da su sve vazdušne struje protiv mene, mogu ipak veoma prihvatljivo da napredujem pomoću propelera. Nije bilo incidenata vrednih pomena. Izgledi su da će noć biti vedra.

  P. S. (Piše g. Einsvort.) Malo toga imam da zabeležim, izuzimajući činjenicu (meni

  veoma iznenađujuću) da, na visini jednakoj vrhu Kotopaksi,17 nisam osetio ni neku vrlo intenzivnu hladnoću, ni glavobolju, ni teškoću u disanju; nisu, vidim, ni g. Mejson, ni g.

  Holand, ni Ser Everard. G. Osborn se žalio na stezanje u prsima — ali to je brzo prošlo.

  Tokom ovog dana, leteli smo velikom brzinom, i sad mora biti da smo već na više od pola puta preko Atlantika. Prošli smo pored nekih dvadeset ili trideset različitih lađa, i činilo se da su na svakoj ljudi zadivljeni i zapanjeni. Prelaženje okeana balonom ipak, posle svega, nije tako težak poduhvat. Omne ignotum pro magnifjico. Mem: na visini 104

  od od dvadeset pet hiljada stopa nebo je maltene crno, zvezde se jasno vide; a more ne izgleda konveksno (kako bi čovek mogao pretpostaviti) već apsolutno i bez ikakve dileme konkavno. 18

  Ponedeljak, 8. (Rukopis g. Mejsona.) Jutros smo opet imali neke male probleme sa šipkom propelera, i tu je neophodno imati sasvim novu varijantu konstrukcije — mislim na šipku a ne na površine propelera — da ne bi došlo do ozbiljnih nesreća. Vijak se ne može bolje napraviti. Vetar je duvao postojano i jako sa severoistoka čitav dan, pa se čini da je Fortuna zasad rešena da bude na našoj strani. Pred izlazak sunca donekle se uzbunismo zbog nekih čudnih z
vukova i potresa u balonu, praćenih, činilo se, naglim tonjenjem cele mašine. Ti fenomeni nastali su zbog ekspanzije gasa izazvane povećanom toplotom atmosfere, i zbog time izazvanog remećenja majušnih ledenih delova koji su tokom noći bili stvorili koricu na mreži. Bacili smo nekoliko boca lađama ispod nas. Videli smo kako jednu od tih boca vadi iz mora jedan veliki brod — ličio je na jedan od njujorških linijskih putničkih brodova. Trudili smo se da pročitamo ime te lađe, ali nismo mogli biti sigurni kako glasi. Kroz g. Osbornov teleskop činilo se da piše nešto kao »Atalanta«. Sad je dvanaest sati noću, i mi još uvek idemo skoro tačno ka zapadu, velikom brzinom. More neobično fosforescentno.

  P. S. (Piše g. Einsvort.) Sada je dva sata ujutro, i vazduh je, koliko ja mogu oceniti, veoma miran — mada je ovo veoma teško oceniti, jer se mi tako potpuno krećemo sa

  vazduhom. Nisam zaspao još od kako smo napustili Vilfor, ali izdržati više ne mogu, moram malo da odremam. Ne možemo biti daleko od američke obale.

  Utorak, 9. (Rukopis g. Eins,vorta.) Jedan sat po podne. Jasno vidimo nisku obalu Južne Karoline. Veliki problem je rešen. Prešli smo Atlantik — lepo i lako smo ga prešli balonom. Bogu neka je hvala! Ko će posle ovoga moći da kaže da je išta nemoguće?

  *

  Dnevnik tu prestaje. Međutim, neke detalje o spuštanju saopštio je g. Einsvort g.

  Forsajtu. Vazduh je bio skoro sasvim nepomičan kad su putnici prvi put ugledali obalu, koju su obojica mornara i g. Osborn odmah prepoznali. Pošto ovaj poslednje‐pomenuti

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  * Beleška. — Gospodin Einsvort nije pokušao da objasni ovaj fenomen, koji je, dočim, objašnjenju sasvim podložan. Linija povučena sa visine od dvadeset pet hiljada stopa, vertikalna u odnosu na površinu zemlje (ili mora) daje okomitu stranicu pravouglog trougla čija će se baza protezati od tog pravog ugla pa sve do horizonta, a hipotenuza od horizonta pa sve do balona. Međutim, tih dvadeset pet hiljada stopa visine su malo, ili ništa, u poređenju sa daljinom vidika. Drugim rečima, baza i hipotenuza pretpostavljenog trougla biće toliko dugačke u poređenju sa uspravnom stranicom da će moći biti posmatrane maltene kao paralelne. Na ovaj način dobiće se utisak da je horizont oko aeronauta u istom nivou sa korpom, tj. kolima, balona. Ali, pošto aeronaut dobija utisak, i to tačan utisak, da je ona tačka neposredno ispod njega veoma daleka, onda mu se, naravno, takođe čini da se ta tačka nalazi daleko ispod horizonta. Otud utisak konkavnosti; i taj utisak mora se održati sve dok uzdizanje ne postane toliko veliko u odnosu na obim vidika da prividni paralelizam baze i hipotenuze nestane — posle čega stvarna konveksnost Zemlje mora postati uočljiva.