Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  „Negde sam je već videla”, pomisli Jenefer. „Nedavno. Gde?”

  – Na stepenicama Kaer Trolda koje vode do luke – priseti se sa osmehom sveštenica. – Kada su drakari uplovljavali kroz tesnac. Stajala sam iznad tebe dok si pomagala bremenitoj devojci koja je umalo pobacila. Na kolenima, ne brinući se za haljinu od veoma skupog kamelota. Videla sam to. I neću više da čujem za bezosećajne i proračunate čarobnice.

  Jenefer frknu i pognu glavu u naklonu.

  – Stojiš pred oltarom Majke, Jenefer. Stoga neka na tebe padne njena milost.

  – Časna, ja... Htela sam da te unizno molim...

  – Ništa ne govori. Jarle, sigurno imaš mnogo obaveza. Ostavi nas same ovde, na Hindarsfjalu. Mi ćemo uspeti da se sporazumemo. Mi smo žene. Nije važno čime se bavimo i ko smo: uvek služimo onoj koja je Devica, Majka i Starica. Klekni pored mene, Jenefer. Pogni glavu pred Majkom.

  *

  – Da skinete boginji s vrata Brisingamen? – ponovi Sigrdrifa, a u glasu joj je bilo više neverice nego svetog gneva. – Ne, Jenefer. To jednostavno nije moguće. Nije stvar u tome da se ne bih usudila... Čak i kad bih se odvažila, ne može se skinuti Brisingamen. Lančić nema kopču. On je postojano sastavljen s kipom.

  Jenefer je dugo ćutala, odmeravajući sveštenicu spokojnim pogledom.

  – Da sam znala – reče hladno – odmah bih otišla zajedno s jarlom na Ard Skelig. Ne, ne, vreme utrošeno na razgovor s tobom ne smatram nimalo protraćenim. Ali imam ga vrlo malo. Zaista vrlo malo. Priznajem, malo su me prevarili tvoja dobronamernost i srdačnost...

  – Ja ti želim dobro – prekinu je bez emocija Sigrdrifa. – Tvoje planove takođe podržavam, svim svojim srcem. Poznavala sam Ciri, volela sam to dete, tišti me njena sudbina. Divim se odlučnosti s kojom želiš da spaseš devojku. Ispuniću svaku tvoju želju. Ali ne Brisingamen, Jenefer. Ne Brisingamen. To ne traži.

  – Sigrdrifa, da bih krenula Ciri u pomoć, moram hitno da dođem do nekih podataka. Nekoliko informacija. Bez njih ću biti nemoćna. Podatke i informacije mogu dobiti isključivo putem telekomunikacije. Da bih mogla da komuniciram na daljinu, moram uz pomoć magije konstruisati magični artefakt: megaskop.

  – Sprava u vidu vaše proslavljene kristalne kugle?

  – Znatno komplikovanija. Kugla omogućava komunikaciju isključivo s drugom korelativnom kuglom. Kuglu ima i ovdašnji patuljak bankar za komunikaciju s kuglom u centrali. Megaskop ima malo veće mogućnosti... Ali čemu teoretisanje? Bez brilijanta ionako nema ništa od toga. Deder, da se pozdravimo...

  – Ne žuri.

  Sigrdrifa ustade i prođe kroz lađu zadržavajući se pred oltarom i kipom Modron Freje.

  – Boginja je – kaza – takođe pokrovitelj vračarama. Vidovnjakinjama. Telepatkinjama. To simbolizuju njene svete životinje: mačka, koja čuje i vidi skriveno, i soko, koji vidi s visine. To simbolizuje dragulj boginje: Brisingamen, lančić vidovnjaštva. Zašto da praviš neke sprave koje vide i čuju, Jenefer? Zar nije prostije da se obratiš boginji za pomoć?

  Jenefer se u poslednjem trenutku suzdrža da ne opsuje. Na kraju krajeva, ipak je to kultno mesto.

  – Bliži se vreme večernje molitve – nastavi Sigrdrifa. – Posvetiću se meditaciji zajedno s drugim sveštenicama. Moliću boginju za pomoć za Ciri. Za Ciri, koja je mnogo puta bila ovde, u ovom hramu, mnogo puta gledala u Brisingamen na vratu Velike Majke. Jenefer, posveti još sat ili dva tvog cenjenog vremena. Ostani ovde s nama u vreme molitve. Podrži me kada se budem molila. Mislima i prisustvom.

  – Sigrdrifa...

  – Molim te. Učini to za mene. I za Ciri.

  *

  Dragulj Brisingamen. Na vratu boginje.

  Prigušila je zevanje. „Da ima bar neke pesme”, pomisli, „neke inkantacije, neke misterije... Neki mističan folklor... Bilo bi manje dosadno, ne bi me tako morio san. Ali one jednostavno kleče pognutih glava. Bez pokreta, bez zvuka.”

  Međutim, kada žele, mogu da koriste Moći, često jednako dobro kao mi, čarobnice. Stalna je zagonetka kako to one rade. Uopšte se ne pripremaju, nemaju nikakvo znanje, nikakve škole... Samo molitva i meditacija. Divinacija? Vrsta autohipnoze? Tako je tvrdila Tisaja de Friz... Nesvesno crpe energiju, u transu dobijaju sposobnost da je preobraze, isto kao i mi s našim čarima. Preinačavaju energiju, ophodeći se prema tome kao prema božanskom daru i milosti. Vera im daje snagu.

  Zašto nama čarobnicama nikada nije uspelo nešto slično?

  Da probam koristeći se atmosferom i aurom ovog mesta? Mogla bih sigurno sama sebe da uvedem u trans... Možda ako gledam u taj brilijant... Brisingamen... Ako intenzivno mislim na to kako bi odlično vršio ulogu u mom megaskopu...

  Brisingamen... Sija kao jutarnja zvezda, tamo u mraku, u dimu tamjana i dimovitih sveća...

  – Jenefer.

  Podiže glavu.

  U hramu je bilo mračno. Intenzivno je mirisalo na dim.

  – Zaspala sam? Oprosti...

  – Nemam šta da ti oprostim. Hajde sa mnom.

  Napolju je noćno nebo bilo osvetljeno treperavim svetlom koje se menjalo kao u kaleidoskopu. Polarna svetlost? Jenefer protrlja oči od čuđenja. Aurora borealis? U avgustu?

  – Koliko možeš da posvetiš, Jenefer?

  – Šta?

  – Spremna si da se posvetiš? Da posvetiš svoju dragocenu magiju?

  – Sigrdrifa – reče zlobno. – Ne pokušavaj sa mnom te nadahnute trikove. Ja imam devedeset četiri godine. Ali, molim te, shvati to kao tajnost ispovesti. Poveravam ti se samo da bi shvatila da ne možeš da me tretiraš kao dete.

  – Nisi odgovorila na moje pitanje?

  – I ne nameravam. Zato što je to misticizam koji ne prihvatam. Usnula sam na vašem bogosluženju. Bilo mi je dosadno. Zato što ne verujem u tvoju boginju.

  Sigrdrifa se okrenu, a Jenefer mimo volje vrlo duboko udahnu.

  – Nimalo mi ne laska tvoja nevera – reče žena očiju punih sjajnog zlata. – Ali da li tvoja nevera bilo šta menja?

  Jenefer je samo izdahnula.

  – Doći će vreme – reče zlatooka žena – kada apsolutno niko, uključujući i decu, neće verovati u čarobnice. Govorim ti ovo proračunato zlobno, kao revanš. Hajdemo.

  – Ne... – Jenefer je najzad uspela da prelomi pasivno uzdisanje i izdisanje. – Ne! Nikud ne idem. Dosta s tim! Dosta tog zaluđivanja ili hipnoze. Iluzija! Trans! Imam usađen odbrambeni mehanizam... Mogu ovo sve da razbijem uz pomoć jedne čini, o da! Prokletstvo...

  Zlatooka žena priđe bliže. Brilijant na njenom lančiću plamteo je kao jutarnja zvezda.

  – Vaš jezik pomalo prestaje da služi za sporazumevanje – reče. – Postaje umetnost radi umetnosti, što je nerazumniji, to ga smatraju dubljim i mudrijim. Odista, zvala sam vas kad ste umele da kažete samo: “e-e” i “gu-gu”. Hajdemo.

  – To je iluzija, trans... Nikud ne idem!

  – Neću te terati. To bi bila sramota. Ti si svakako inteligentna i ponosna devojka, imaš karakter.

  Ravnica. More trave. Vresište. Kamen koji se uzdiže iznad vresa kao leđa pritajenog grabljivca.

  – Ti si poželela moj dragulj, Jenefer. Ne mogu da ti ga dam ako se prvo ne uverim u određene stvari. Želim da proverim šta je u tebi skriveno. Zbog toga sam te dovela ovamo, do ovog mesta, koje je od pamtiveka bilo mesto Moći i Snage. Tvoja dragocena magija je isto svuda. Isto je dovoljno samo ispružiti ruku. Ne bojiš se da je ispružiš?

  Jenefer nije mogla da ispusti zvuk iz stegnutog grla.

  – Snaga koja može da promeni svet – reče žena koju nisu smeli oslovljavati imenom – po tvom mišljenju je Haos, umetnost i znanje? Prokletstvo, blagoslov i napredak? A nije kojim slučajem Vera? Ljubav? Posvećenost?

  – Čuješ? Kukuriče petao Kambi. Val udara o obalu, val koji gura kljun Naglfara. Huči rog Hemdala, koji stoji licem ka neprijatelju na duginom svodu Bifrosta. Dolazi bela studen, dolazi oluja i mećava... Zemlja drhti od snažnog kretanja Zmije...

  – Vuk proždire sunce. Mesec crni. Postoje samo studen i mrak. Mržnja, osveta, krv...

  – Na čiju stranu ćeš stati, Jenef
er? Da li ćeš biti na istočnom ili zapadnom kraju Bifrosta? Bićeš s Hemdalom ili protiv njega?

  – Kukuriče petao Kambi.

  – Odluči, Jenefer. Biraj. Zato što si jednom vraćena u život samo da bi u pravom trenutku donela odluku.

  – Svetlost ili Tama?

  – Dobro i Zlo, Svetlost i Tama, Mir i Haos? To su samo simboli, u stvarnosti ne postoji takva polarnost! Svetlost i Mrak su u svemu, malo ovde, malo onde. Ovaj razgovor nema smisia. Nema smisla. Neću se preorijentisati na misticizam. Po tvom i Sigrdrifinom mišljenju, Vuk proždire Sunce. Po mom mišljenju, to je pomračenje. I neka tako i ostane.

  – Ostane? Šta?

  Osetila je kako joj zemlja beži pod nogama, kako joj neka avetna sila zavrće ruke, lomi zglobove u ramenima i laktovima, napreže pršljenove kao tokom torture strappado{28}. Vrisnula je od bola, trgnula se, otvorila oči. Ne, to nije bio san. To nije mogao biti san. Bila je na drvctu, razapeta na granama ogromnog jasena. Visoko nad njom kružio je soko, dole ispod nje, u mraku, čula je siktanje zmije, krckanje rožnatih ljuski dok se trljaju jedna o drugu.

  Nešto se pomerilo pored nje. Preko njene rastegnute i bolne ruke pretrčala je veverica.

  – Da li si spremna? – upita veverica. – Da li si spremna da se posvetiš? Šta si spremna da posvetiš?

  – Nemam ništa! – bol ju je oslepeo i paralizovao. – A i kad bih imala, ne verujem u smisao takvog posvećivanja! Ja neću da patim za milione! Ja neću da patim uopšte! Ni zbog koga i ni za koga!

  – Niko ne želi da pati. Ali to je sigurno deo svakoga. A neki trpe više i to nije nužno njihov izbor. Nije stvar u tome da se podnosi patnja. Stvar je u tome kako se ona podnosi.

  *

  Janka! Janice!

  Makni od mene ovog grbavog stvora! Neću da ga gledam!

  To je tvoja kćerka isto koliko i moja.

  Stvarno? Deca koju sam ja napravio su normalna.

  Kako se usuđuješ... Kako se usuđuješ da pomisliš...

  U tvojoj vilenjačkoj porodici su bile čarobnice. Ti si prekinula prvu trudnoću. To je zbog toga. U tebi je zatrovana vilenjačka krv i materica, ženo. Zbog toga rađaš stvorove.

  To je nesrećno dete... Takva je bila volja bogova! Ona je tvoja kćerka koliko i moja! Šta je trebalo da uradim?! Da je udavim? Da ne podvežem pupčanu vrpcu? Šta treba sada da učinim? Da je odvedem u šumu i ostavim? Šta ti hoćeš od mene, za ime bogova?

  Tata! Mama!

  Beži, nakazo.

  Kako se usuđuješ! Kako se usuđuješ da biješ dete! Stani! Kuda ideš? Kuda? Kod nje, zar ne? Kod nje!

  Da, ženo. Ja sam muškarac, dopušteno mi je da umirim žudnju, gde hoću i kada hoću, to je moje urođeno pravo. A ti mi se gadiš. Ti i plod tvoje degenerisane utrobe. Ne čekaj me na večeri. Neću se vratiti da noćim.

  Mama...

  Zašto plačeš?

  Zašto me tučeš i odbijaš?Ali bila sam poslušna...

  *

  Mama! Mamice!

  *

  – Jesi li spremna da oprostiš?

  – Oprostila sam odavno.

  – Prvo si se zasitila osvetom.

  – Da.

  – Žališ?

  – Ne.

  *

  Bol, sablasan bol masakriranih šaka i prstiju.

  – Tako je, kriva sam! Da li si to htela da čuješ? Priznanje i kajanje? Htela si da čuješ kako se Jenefer iz Vengerberga kaje i ponižava? Ne, neću ti priuštiti to zadovoljstvo. Krivicu priznajem i čekam kaznu. Ali ti nećeš dočekati moje kajanje!

  Bol doseže granice onoga što čovek može da izdrži.

  – Podsećaš me na izneverene, prevarene, iskorišćene, podsećaš me na one što su umrli od moje sopstvene ruke... Na to što sam jednom podigla ruku na sebe? Očigledno sam imala razloge! I ne žalim ni za čim! Čak i kad bih mogla da vratim vreme... Ne žalim ni za čim.

  Soko je sleteo na njeno rame.

  Lastavičja kula. Lastavičja kula. Požuri u Lastavičju kulu.

  Kćeri.

  *

  Kukuriče petao Kambi.

  *

  Ciri na vranoj kobili, u galopu sivu kosu kida vetar. S njenog lica lije i prska krv, svetlo, živo crvenilo. Vrana kobila uzdiže se poput ptice i glatko klizi nad gredom kolovrata. Ciri se zanosi u sedlu, ali ne pada.

  Ciri usred noći, usred kamenito-peskovitog pustinjaka, s podignutom rukom, iz ruke izleće svetleća kugla... Jednorog koji kopitom kopa šljunak... Mnogo jednoroga... Vatra... Vatra...

  Geralt na mostu. U borbi. U vatri. Plamen se odbija u oštrici mača.

  Fringila Vigo, njene zelene oči široko otvorene od zadovoljstva, njena tamna ošišana glava nad otvorenom knjigom, nad frontispisom... Vidi se deo naslova: Napomene o neminovnoj smrti...

  U Fringilinim očima odbijaju se Geraltove oči.

  Ponor. Dim. Stepenice koje vode dole. Stepenice kojima treba sići. Nešto se okončava. Dolazi Tedd Deireadh, Vreme svršetka...

  Tama. Vlaga. Užasna studen kamenitih zidova. Studen železa na zglobovima ruku, na člancima nogu. Bol tutnji u masakriranim šakama, kida u smoždenim prstima...

  Ciri je drži za ruku. Dug, mračan hodnik, kameni stubovi, možda kipovi... Mrak. U njemu šapati, tihi poput šuma vetra.

  Vrata. Beskonačno mnogo vrata gigantskih, teških krila otvara se pred njima bez škripe. A na kraju, u nepreglednoj tami, vrata koja se ne otvaraju sama. Koja ne smeju da se otvore.

  Ako se bojiš, vrati se.

  Ta vrata ne smeju da se otvore. Ti to znaš.

  Znam.

  A ipak me vodiš tamo.

  Ako se bojiš, vrati se. Još ima vremena da se vratiš. Još nije prekasno.

  A ti?

  Za mene jeste.

  *

  Kukuriče pevac Kambi.

  Došao je Tedd Deireadh.

  Aurora borealis.

  Zora.

  *

  – Jenefer, probudi se.

  Podiže glavu. Pogleda u šake. Tu su obe. Čitave.

  – Sigrdrifa? Zaspala sam...

  – Hajde.

  – Kuda? – šapnu. – Kuda ovaj put?

  – Kako? Ne razumem te. Hajde. Moraš ovo da vidiš. Nešto se dogodilo... Nešto čudno. Nijedna od nas ne zna kako to da objasni. A ja pretpostavljam. Milost... Pala je na tebe milost boginje, Jenefer.

  – O čemu se radi, Sigrdrifa?

  – Pogledaj.

  Pogledala je. I udahnula duboko.

  Brisingamen, sveti dragulj Modron Freje, više nije visio oko vrata boginje. Bio je ispred njenih stopala.

  *

  – Dobro čujem? – reče Krah an Krajte. – Odlaziš sa svojom magijskom napravom na Hindarsfjal? Sveštenice će ti ustupiti sveti brilijant? Dozvoliće ti da ga koristiš u svojoj paklenoj mašini?

  – Da.

  – Dobro, dobro. Jenefer, da se nisi preobratila? Šta se tamo desilo, na ostrvu?

  – Nije važno. Vraćam se u hram i to je to.

  – A finansijska sredstva koja si tražila? Hoće li biti potrebna?

  – Verovatno.

  – Senešal Gutlaf će ispuniti svaku tvoju relevantnu naredbu. Ali, Jenefer, daj ta naređenja brzo. Požuri. Dobio sam novu poruku.

  – Majku mu, toga sam se plašila. Već znaju gde sam?

  – Ne, još ne znaju. Međutim, upozorili su me da možeš da se pojaviš u Skeligu i naredili su mi da te odmah uhapsim. Naređeno mi je i da u pohodima pokupim zarobljenike i izvučem od njih informacije, makar i mrvice informacija koje se tiču tebe, tvog boravka u Nilfgardu ili u provincijama. Jenefer, požuri. Kada bi ti ušli u trag i došli ovamo u Skelig, našao bih se u malo problematičnoj situaciji.

  – Učiniću ono što je u mojoj moći i na način koji tebe neće iskompromitovati. Ne boj se.

  Krah iskezi zube.

  – Rekao sam: malo. Ja ih se ne bojim. Ni kraljeva, ni čarobnjaka. Ništa ne mogu da mi urade jer sam im potreban. A pomoć sam ti pružio jer sam bio obavezan vazalnom zakletvom. Da, da, dobro si čula. Formalno sam i dalje vazal krune Cintre. A Cirila ima formalna prava na tu krunu. Imaš formalno
pravo da mi naređuješ, zahtevaš poslušnost i usluge, zato što predstavljaš Cirilu i njena si jedina starateljica.

  – Kazuistički sofizam.

  – Pa naravno – prasnu. – Sam ću to da zavičem iz sveg glasa, ako se pored svega ispostavi istinitim da je Emhir var Emreis primorao devojku na brak. A i ako bi uz pomoć nekakvih pravnih smicalica i vijuga lišili Ciri prava na tron i postavili nekog drugog, na primer onog tupoglavca Visegerda. Tada ću bez odlaganja odbiti poslušnost i vazalnu zakletvu.

  – A kada bi se – Jenefer namršti oči – pored svega ispostavilo da Ciri nije živa?

  – Ona je živa – reče tvrdo Krah. – Znam to sigurno.

  – Kako?

  – Nećeš mi verovati.

  – Pokušaj.

  – Krv kraljica Cintre – poče Krah – čudno je vezana za more. Kada umire neka od žena te krvi, more zapada u pravo ludilo. Kažu da Ard Skelig oplakuje kćerke Rijanon. Zato što je oluja tada tako snažna da se talasi koji udaraju sa zapada probijaju kroz pukotine i pećine na istočnoj strani i onda iznenada iz stene kuljaju slani potoci. A celo ostrvo drhti. Prost narod kaže: eno, Ard Skelig jeca. Ponovo je neko umro. Umrla je krv Rijanon. Drevna krv.

  Jenefer je ćutala.

  – To nije bajka – nastavi Krah. – Sam sam to video, vlastitim očima. Triput. Posle smrti Adalije Vidovnjakinje, posle Kalantine smrti... I posle smrti Pavete, Cirine majke.

  – Paveta je – primeti Jenefer – poginula tokom oluje, teško je reći...

  – Paveta – prekinu je Krah i dalje zamišljen – nije poginula tokom oluje. Oluja je počela nakon njene smrti, more je, kao i uvek, reagovalo na smrt nekoga od cintrijske krvi. Ispitivao sam tu stvar dosta dugo. I siguran sam u ono što pričam.

  – Što znači?

  – Brod kojim su plovili Paveta i Duni nestao je u slavnom Sedninom Bezdanu. To nije bio prvi brod koji je tamo nestao. Sigurno znaš za to.

  – Bajke. Brodovi podležu katastrofama, to je sasvim prirodna stvar...