Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  Barton.

  da skakuće okolo, držeći se za levi palac.

  Ostali izgledahu šokirani. Barton se

  Jedan od njegovih udaraca beše promašio

  nasmeja neobično cvrkutavo, što je

  cilj. Kaz se nasmeši pokazujući zube velike

  odudaralo

  od

  njegovog

  muževnog

  poput nadgrobnih ploča. I on ustade i

  izgleda. On doda: »Ako smo prinuđeni da

  odšeta u travu svojim čudnim, kotrlja‐

  ubijemo u samoodbrani, ili dovoljno

  jućim hodom. Vrati se za koji minut, sa

  srećni da se spotaknemo o leš kojeg je

  šest bambusovih štapova oštrih vrhova, i

  kakav razbojnik bio dovoljno ljubazan da

  nekoliko ravno zasečenih. Seo je i radio

  pripremi za nas, bili bismo ludi ako ne

  na jednom štapu, dok ga nije rascepio s

  bismo iskoristili šta nam treba. Najzad,

  kraja i u rascep ubacio trouglastu

  ako se neko od vas oseća dovoljno

  otklesanu glavu sekire...Ovo je povezao

  samopožrtvovanim da ponudi sopstveni

  sa malo duge trave.

  epiderm za dobro grupe, neka izvoli.

  Za pola sata grupa beše naoružana se‐

  Setićemo ga se u svojim testamentima.«

  kiricama, sekirama sa bambusovim

  »Sigurno se šalite«, reče Alisa Herg‐

  drškama, bodežima i kopljima sa drvenim

  rejvz. »Mogu vam reći da mi nije osobito

  šiljcima i kamenim špicevima.

  stalo do takvog razgovora.«

  Dotad je i Frigita prestala da boli ruka, a

  »Približite mu se i čućete mnogo gorih

  i krvarenje se zaustavilo. Barton ga je

  stvari«, kaza joj Frigit, ali nije objasnio na

  upitao kako to da je tako vičan radu s

  šta misli.

  kamenom.

  6

  »Bio sam antropolog‐amater«, odgovori

  Barton je ispitao stenu u podnožju pla‐

  on. »Mnogi su ljudi — mnogi, uslovno

  nine. Crnobeli, gusto zrnasti kamen

  govoreći — učili kako da načine alatke i

  planine, bio je neka vrsta bazalta. Ali,

  oruđa od kamena, iz hobija. Neki od nas

  beše tu i parčadi cherta rasutih po zemlji,

  su se u tome prilično izveštili, mada ne

  ili su štrcala iz podnožja. Izgledalo je kao

  verujem da ijedah savremeni čovek može

  da su popadala odozgo, pa je bilo moguće

  biti brz i vešt poput neolitskih specijalista.

  da planina nije od čvrste bazaltne

  Ti su momci to radili celog života, znaš.«

  materije. Uz pomoć komada cherta, koji

  »Takođe slučajno znam dosta i u vezi sa

  je imao tanku oštricu, on ostruga sloj

  obradom bambusa, pa, mogu vam

  lišaja. Kamena podloga delovaše kao da

  valjati.«

  je od zelenkastog dolomita. Očito su ko‐

  Krenuše nazad ka reci. Stadoše za

  madi cherta poticali od dolomita, iako

  trenutak na vrhu visokog brega. Sunce im

  ovde nije bilo ni traga truljenju ili kršenju

  je bilo gotovo tačno iznad glave. Mogli su

  žila. Lišaj je mogao biti parmelia saxitilis,

  da vide mnogo milja duž, i preko reke.

  koji takođe uspeva na starim kostima,

  Iako su bili predaleko da bi razabrali

  uključujući lobanje, i stoga je u skladu sa

  figure s druge strane miljama široke reke,

  Doktrinom Potpisa, lek za epilepsiju i

  mogli su da vide strukture u obliku

  melem za rane.

  pečurke. Teren na drugoj strani bio je

  Slušajući kako kamen udara o kamen,

  poput ovog na njihovoj. Milju široka

  vrati se grupi. Svi su stajali oko

  poljana, i možda dve i po milje podnožja

  podljudskog i Amerikanca, koji su čučali

  prekrivenog drvećem. Iza uspravljeno lice

  leđa uz leđa i radili na chertu. Obojica

  nesavladive

  crne

  i

  plavkastozelene

  isklesaše po jednu neravnu sekiricu. Na

  planine.

  očigled ostalih, načiniše još šest. Zatim

  Severno i južno prostirala se dolina

  uzeše po veliku chert izraslinu i prelomiše

  duga oko deset milja. Zatim se savija, i

  je na pola kamenim čekićem. Koristeći

  reka nestaje iz vida.

  parče izrasline, počeše da skidaju duge,

  »Mora da sunce izlazi kasno, a zalazi

  tanke Ijuspe sa njene spoljne površine.

  rano«, reče Barton. Moramo, znači,

  Okretali su i obijali komade, dok svaki nije

  intenzivno raditi za videla.«

  imao mnoštvo oštrica.

  U tom trenu svi skočiše i mnogi

  Nastavili su da rade, prvi, tip čoveka koji

  uzviknuše. Plavi plamen se podigao iz svih

  je živeo sto hiljada godina ili više pre

  kamenih struktura i vinuo se najmanje

  Hrista, a drugi, rafinirani završetak ljud‐

  dvadeset stopa uvis, a zatim nestao. Kroz

  ske evolucije, proizvod najviše civilizacije

  nekoliko

  sekundi

  začuše

  udaljenu

  (tehnološki govoreći) Zemlje i, uistinu,

  tutnjavu. Eksplozija potrese planinu iza

  jedan od poslednjih ljudi na Zemlji — ako

  njih, a zatim odjeknu.

  mu je za verovati.

  Barton prigrli devojčicu i potrča niz

  116

  breg. lako su držali dobar tempo, bili su

  upita: »I onda?«

  prinuđeni da s vremena na vreme hodaju,

  »Otac Đuzepe je kazao da ovde nema ni

  kako bi povratili dah. Ipak, Barton se

  paklenog ognja i da bi čak i to bilo bolje

  divno osećao. Prošlo je mnogo godina

  od večnog gladovanja. I tada je sunuo

  otkad je poslednji put mogao da se koristi

  plamen i obavio ga, i čuo se prasak kao

  mišićima ovako razuzdano, pa nije želeo

  od eksplozije bombe, i onda je bio mrtav,

  da prestane da uživa u takvom osećanju.

  izgoreo nasmrt. Bilo je strašno, strašno.«

  Jedva je mogao poverovati da je, ne tako

  Barton se pomeri severno od leša da

  davno, njegovo desno stopalo bilo

  uzme vazduha, ali je čak i tu smrad bio

  nabreklo od kostobolje, a srce mu

  odvratan. Nije ga, u stvari, toliko

  pomamno tuklo ako bi se popeo i

  uznemiravao vonj, koliko ideja o smrti.

  nekoliko stopa.

  Tek je bilo proteklo pola prvog dana

  Stigoše na poljanu i nastaviše da kasaju

  Uskrsnuća, a jedan čovek beše mrtav. Je li

  tamo gde su razabrali da vlada veliko

  to značilo da su uskrsli ranjivi nasmrt, kao

  uzbuđenje oko jedne od struktura.

  i u životu na Zemlji? Ako jeste, u čemu je

  Barton je psovao one što su mu prečili

  smisao?

  put i gurao ih u stranu. Gledali su ga

  Frigit beše prestao s pokušajem da

  smrknuto, ah niko ni ne pokuša da ga

  povrati na prazan stomak. Bled i

  odgurne.

  Najednom,

  nađe

  se

  u

&nb
sp; uzdrhtao, stade na noge i priđe Bartonu.

  slobodnom prostoru oko osnove. Vide šta

  Pazio je da je leđima okrenut mrtvacu.

  ih je privuklo. I omirisa.

  »Nije li bolje da se toga otarasimo?«

  Frigit, za njegovim leđima, reče; »O,

  upita, pokazujući palcem preko ramena.

  Gospode Bože!« i pokuša da povrati iz

  »Da, pretpostavljam,« odvrati Barton

  praznog stomaka.

  staloženo. »Ionako mu je koža suviše

  Barton beše suviše video u svom životu,

  oštećena.«

  da bi bio potresen strašnim prizorom.

  On se isceri Amerikancu. Frigit delovaše

  Štaviše, mogao se otrgnuti od stvarnosti

  još zbunjenije.

  kad bi stvari postale suviše strašne ili

  »Ovde«, reče Barton. »Hvataj ga za

  bolne. Katkad bi načinio takav potez,

  noge, a ja ću za drugi kraj. Bacićemo ga u

  potisnuo stvari — kakve — jesu, snagom

  reku.«

  volje. Obično bi se to desilo automatski.

  »Reku?« začudi se Frigit.

  Leš je ležao na boku, sa polovinom tela

  »Daa. Ako ne želiš da ga nosiš u brda i

  ispod glave pečurke. Koža mu je bila

  tamo za njega iskopaš rupu.«

  sasvim izgorela, a goli mišići ugljenisani.

  »Ne mogu, reče Frigit i ode. Barton

  Nos i uši, prsti na rukama i nogama, i

  pogleda za njim s gnušanjem, a potom

  genitalije, bili su sasvim sagoreli, ili

  dade znak podljudskom. Kaz je roktao i

  postali bezoblični.

  vukao se ka telu onim osobenim hodom

  Kraj tela je klečala neka žena i mrmljala

  sa iskrenutim stopalima. Zaustavi se i, pre

  molitvu na italijanskom. Imala je krupne

  nego je Barton stigao da uhvati pocrnele

  crne oči, koje bi bile lepe da nisu

  patrljke stopala, Kaz podiže telo iznad

  pocrvenele i nadule se od plača. Imala je

  glave, načini nekoliko koraka do ivice

  veličanstvenu figuru koja bi skrenula svu

  reke, i baci ga u vodu. Ono odmah

  njegovu pažnju, u drugim okolnostima.

  potonu, a zatim ga struja pomeri uz

  »Šta se dogodilo?« upita on.

  obalu. Kaz zaključi da to nije dovoljno

  Žena presta da moli i pogleda ga. Stade

  dobro. Odgaca za njim u vodu do pojasa,

  na noge i šapnu »Otac Đuzepe je bio

  stade i zagnjuri se načas. Očito je gurao

  prislonjen uz stenu; rekao je da je gladan.

  telo u dubinu.

  Rekao je da ne vidi mnogo smisla u

  Alisa Hergrejvz posmatraše s užasom.

  vraćanju u život, samo da bi se umiralo

  »Ali, to je voda koju ćemo piti!« reče.

  od gladi. Ja sam odgovorila da nećemo

  »Reka izgleda dovoljno velika da se

  umreti, kako bismo? Uskrsli smo i bićemo

  može sama prečistiti«, reče Barton, »U

  obezbeđeni. On reče da smo, možda, u

  svakom slučaju, imamo o čemu da

  paklu. Večno ćemo hodati gladni i goli.

  brinemo, pre nego o sprovođenju

  Molila sam ga da ne huli na Boga, od svih

  zdravstvenih mera.«

  ljudi treba da je poslednji koji huli. Ali, on

  Barton se okrenu kad Monat dotače

  je rekao da ovo nije ono o čemu je

  njegovo rame i reče »Pogledaj!« Otprilike

  četrdeset godina svima govorio da će se

  tamo gde bi trebalo da je telo, voda je

  dogoditi i onda... i onda...«

  ključala. Iznenada, jedna srebrna riba,

  Barton sačeka nekoliko sekundi, pa

  poput belog perja leda, probi se na

  117

  površinu.

  i jak. Ili, tako gladan.

  »Čini mi se da je tvoja strepnja da će

  Nekolicina iz gomile vikala su mu da

  voda biti zagađena, izlišna,« reče Barton

  siđe sa stene, pre nego što se opet pojavi

  Alisi Hergrejvz. »Reka ima prečistače.

  plavi plamen. Ostali gledahu kao da se

  Pitam se... Pitam se je li bezbedna za

  nadaju da će se dogoditi još jedno

  plivanje.

  pražnjenje. Većina beše voljna da on

  Najzad podljudskl iziđe, a da nije bio

  preuzme rizik.

  napadnut. Stajao je pred Bartonom,

  Ništa se ne dogodi, iako on nije bio

  stresajući vodu sa bezdlakog tela i kezeći

  presiguran da neće sagoreti. Jedino je

  se onim ogromnim zubima. Beše

  osećao prijatno topao kamen pod bosim

  zastrašujuće ružan. Ali, imao je znanje

  stopalima.

  primitivnog čoveka, znanje koje već beše

  Ode preko ugnuća ka cilindru i stavi

  upotrebljivo u svetu sa primitivnim

  prste ispod oboda poklopca. On se lagano

  uslovima. Uz to, bilo bi veoma dobro

  podiže. Kad zaviri unutra, srce mu zalupa

  imati ga za leđima u tuči. Ukratko, bio je

  od uzbuđenja. Očekivao je čudo, i ono je

  neizmerno snažan. Te teške kosti mogle

  tu. Na stalcima je bilo šest kontejnera,

  su biti prostrana osnova silnim mišićima.

  svaki pun.

  Beše očito da je on, iz nekog razloga,

  Dade znak svojoj grupi da priđe. Kaz

  postao privržen Bartonu. Barton je voleo

  lako skoči gore. Frigit, koji se beše

  da misli da divljak svojim divljačkim

  oporavio od svoje bolesti, nađe se na

  instinktom »zna« da je Barton čovek koga

  vrhu sa atletskom lakoćom. Da momak

  valja slediti ako preživi. Povrh toga, jedan

  nema tako osetljiv želudac, mogao bi

  podljudski, ili preljudski, budući da je bliži

  značiti preimućstvo za grupu, pomisli

  životinjama, je duševniji. Tako bi on

  Barton. Frigit se okrenu i povuče Alisu,

  otkrio Bartonove dobro razvijene psihičke

  koja se rukama držala za ivicu.

  snage i osetio naklonosti prema njemu,

  Kad se sjetiše oko njega, njihove glave

  iako je Homo sapiens.

  nadvise se nad unutrašnjost cilindra, i

  Potom se Barton prisetio da je sam

  Barton reče, »To je prava zdela! Gledajte!

  gradio svoju slavu u pogledu psihičkog, i

  Biftek, debeo, sočan biftek! Hleb i

  da je u tom bio polušarlatan. Govorio je o

  maslac! Džem! Salata! A šta je ovo! Paklo

  svojim snagama mnogo, i slušao svoju

  cigareta? Daa! I jedan cigar! I čaša

  ženu toliko, da je i sam počeo u njih da

  burbona, vrlo dobra stvar, po mirisu.

  veruje. Ali, bilo je momenata kada je

  Nešto... šta je to?«

  upamtio da su mu snage bile, u najmanju

  »Izgleda kao gumeni štapić« reče Frigit.

  ruku, poluobmana.

  »Odmotani. To mora biti... šta? Upaljač?

  Ipak, bio je sposoban hipnotizer i

  »Hrana!« neki je čovek vikao. Bio je to

  verovao da mu oči zrače naročitu

  krupan čovek i nije bio član grupe koju je

  ekstrasenzornu snagu, kad god to poželi.

  Barton smatrao »svojom«. On ih je

  Mora da je ovo privuklo polučoveka.

  sledio, a i drugi
su se gurali da se popnu

  »Stena je izbacila strahovitu energiju«,

  na stenu. Barton spusti ruku mimo

  kaza Lev Ruač. »Sigurno je električna. Ali,

  kontejnera u cilindru, i ščepa mali,

  zašto? Ne verujem da je pražnjenje bilo

  srebrni, pravougaloni predmet sa dna.

  bez svrhe.«

  Frigit je bio rekao da to može biti upaljač.

  Barton pregleda stenu u obliku pečurke.

  Barton nije znao šta je »upaljač«, ali je

  Sivi cilindar u centru ulubljenja izgledao je

  nazirao da ta stvar daje plamen za

  neoštećen

  eksplozijom.

  On

  dotače

  cigarete. Zadržao je predmet u ruci, a

  kamen. Nije bio topliji nego što se moglo

  drugom zatvorio poklopac. Voda mu je

  očekivati zbog njegovog izlaganja suncu.

  tekla na usta, a creva krčala. I ostali behu

  Lev Rauč upozori: »Ne diraj to! Može

  jednako pohlepni; njihovi izrazi govorahu

  biti još jedno.... i prekide kad shvati da je

  da ne razumeju zašto nije uzeo hranu.

  njegovo upozorenje zadocnelo.

  Krupni čovek reče glasnim, pretećim

  »Još jedno pražnjenje?« reče Barton.

  tršćanskim italijanskim, »Ja sam gladan, i

  »Ne verujem. Bar ne za izvesno vreme.

  ubiću svakog ko pokuša da me zaustavi!

  Taj cilindar je ostavljen ovde da naučimo

  Otvori to!«

  nešto iz njega.«

  Ostali su ćutali, ali beše očevidno da su

  Položi ruke na gornju ivicu pečurkaste

  očekivali da Barton preuzme glavnu ulogu

  strukture i skoči. Pope se na vrh, sa

  o odbrani. Umesto toga, on reče: »Otvori

  lakoćom koja ga je radovala. Prošlo je

  sam« i okrenu se. Ostali oklevahu... Videli

  mnogo godina otkad se osećao tako mlad

  su i omirisali hranu. Kaz je balio... No,

  118

  Barton reče: »Gledaj tu rulju. Biće tuče za

  koplja. Bez sumnje je želeo da prekali

  minut. A ja kažem, treba ih pustiti da se

  šiljak.

  biju za svoje zalogaje. Nije da izbegavam

  Barton pogleda metalni predmet koji je

  tuču, znate«, dodao je, besno ih

  uzeo iz zdele. Bio je od teškog srebrnog

  gledajući. »Nego, siguran sam da ćemo

  metala, pravougaon, pljosnat, oko dva

  do vremena za večeru svi imati sopstvene

  inča dug, i širok tri desetine dužine. Imao

  cilindre pune hrane. Ovi cilindri, zovite ih

  je malu rupu na jednom kraju, i klizač na

  zdele, ako vam se više dopada, samo

  drugom. Barton stavi nokat od palca na

  treba da budu ostavljeni na stenu, da bi